15. novembar 1983: U holu Sava centra, za okruglim stolom, kraj montažne obućarske prodavnice, sedimo: Ljubiša Ristić, Nada Kokotović (koreograf i Ristićeva bliska prijateljica), Mirjana Karanović, Dara Džokić, Sonja Knežević, Dubravka Živković, Branislav Lečić i ja. U dobrom smo raspoloženju, jezgro je na okupu!
       "Koliko je lepše biti sa vama, nego u Jugoslovenskom dramskom pozorištu!" - uzvikuje Leka, ljubeći nas redom.
       "Ja imam sad sastanak u vezi sa ovim projektom" - obraća se Ljuša Nadi - "odmah se vraćam. Ti vidi sa glumcima kakve sve obaveze imaju do 31. decembra i zapiši ih u notes." Nada ispunjava primljenu obavezu, ali Ljuše nema. Čekajući ga, razgledamo radnje u Sava centru. Sonja kupuje duboke crvene cipele. Ljuša se vraća posle jednog sata, užurban, sav u pokretu.
       "Vi znate šta ćemo raditi" - obraća nam se Ljuša zvanično, uzimajući notes od Nade - "period od 1903. do 1918. Puriša Đorđević (filmski reditelj) uveliko izučava to vreme, zatrpan je knjigama, a ja radim zajedno sa njim. Za neki dan imaćemo scenario. Tim periodom bavićemo se u formi mjuzikla i zato nećemo ulaziti u istorijske detalje. Biće to tri plohe, uslovno receno: 1903-1914-1917. Pratićemo, u prvom redu, život Apisa, zatim Malobabića i Mehmedbašića. Njih će igrati Leka, Cvele i Čuma (Drago ćumić). Čuma će nam se sutra pridružiti. Bavićemo se fenomenom terorizma u ime ideala, protiv tiranije. U predstavi "Tajna Crne ruke" biće i drugih stvari, vezanih za srpski nacionalizam, na primer, ali nećemo sad o tome."
       "Opet mi žene nemamo uloge, opet treba da izmišljamo" - dobacuje Sonja.
       "Ako! U Vojnoj tajni smo bile u istoj situaciji, pa smo na kraju bile interesantnije od muškaraca koji su dobili gotove uloge" - dodaje Mirjana Karanović.
       "Doprinos žena" - objašnjava Ljuša - "istorija nije beležila, iako je njihovo učešće bilo veoma značajno. Iza svih zapisanih muškaraca postoje neke žene. Ne samo Draga Mašin i Ferdinandova Sofija. Ja hoću da naša predstava i o tome nešto kaže." Zabacuje pokretom glave svoju dugu kosu i nervozno čupka brkove koji mu ležerno padaju preko gornje usne. U mnoštvu pokreta, koje stalno čini, ti su najčešći.
       3. decembar 1983: Pauza za ručak, a onda razgovor s Ljušom.
       "Gde smo mi i ko smo mi, žene u ovoj predstavi?" - pita Mira Karanović.
       "Vidite" - odgovara Ljuša - "mi smo samo omeđeni istorijskom situacijom i ličnostima, a nas u predstavi interesuje način života, milje. Sve počinje crvenim barjakom, ali ako ne umreš u 27. godini, kao Svetozar Marković, postaneš - Draža Marković! Ja bih voleo da napravim žensku predstavu, jer istoriju znamo po muškom principu. Samo je pitanje kako se rešiti napisanog teksta i napraviti novi, a nemamo za to mnogo vremena."
       "Pa šta onda da radimo?" - pita Sonja.
       "Da budemo neke žene koje su upale u ta istorijska zbivanja" - predlaže Mira.
       "Trebalo bi da formiramo pet, šest scena koje bi išle naizmenično sa istorijskom šemom. I te scene, sa neistorijskim ličnostima, mogle bi biti marginalne ili glavne, u zavisnosti od našeg dogovora. A ja mislim da bi one za nas mogle biti glavne. Zato sam vam i govorio - pišite biografije deda i baba, bez toga nema interesantne predstave."
       "Ali, šta da pišemo?" - insistira Sonja.
       "Pa, recimo" - izmišlja Ljuša na licu mesta - "razgovor između majke i sestre Venića za vreme atentata na Aleksandra i Dragu. Ili o Jovinoj ženi, jedan fragment njene sudbine: njega ubijaju u toku atentata, a ona je trudna! Vidite, sudbine žena su bliske sudbini Apisa. I on je autsajder. Pristao je da ga ubiju. Mi moramo da napravimo složenu predstavu. To nije mjuzikl-zezanje! Treba da napišemo taj paralelni tok, ono što nas sada zanima, naše lične reakcije na te događaje."
       Svi ćute. Očigledno smo zabrinuti i u nedoumicama. Jedino Ljuša deluje spokojno, kao da problema nema.
       "Predstava je o Apisu, ali mi još ne znamo hoće li Leka igrati Apisa ili komentar na Apisa. Sad pravimo predstavu" - nastavlja Ljuša.
       "Ti verovatno" - zabrinuto upada Sonja - "još ne znaš šta, recimo, očekuješ od mene."
       "Znam" - prekida je Ljuša - "da na sceni budeš čovek. Svako može na sceni da bude glumac, ali ne može svako, glumeći, da bude i čovek. A ja mislim da ti to možeš."
       "Hoću, Ljušo, samo da me usmeriš, da mi kažeš šta da radim" - kaže Sonja, sa molbom u glasu.
       "Pa, to imam i nameru" - odgovara odmah Ljuša. - "Do sada sam bio zatrpan administrativnim poslovima, otimao blokove sa kartama i slično. Sada ću se posvetiti vama: da probudim Cveleta, da uverim Leku da neće biti samo baletan u predstavi, da povratim Darino poverenje i otklonim Mirino uverenje da neće igrati glavnu ulogu, da ćete vi, žene, biti na sporednom koloseku. Vi morate biti svesni da ja ne pravim predstavu sa Batom Živojinovićem i Ljubom Tadićem, oni mene ne zanimaju. Sa vama ću je napraviti. Bez vas ove predstave nema!"
       "Samo nas gurni!" - dodaje Mira Karanović.
       Na Ljušinom licu pojavljuje se onaj njegov šeretski osmeh. Očigledno je zadovoljan utiskom koji je ostavio.
       8. decembar 1983: Svi smo u Rudarskom salonu. Presvlačimo se u radna odela i usput ćaskamo.
       "Bogami, Daro, sve ti balerine zavide kako igraš!" - kaže Ljuša, vrteći svoj brk i šeretski se osmehujući.
       "Šta vredi, kad mi nisi dao solo tačku" - odgovara Dara, u polušali.
       "Ipak će svi samo u tebe da gledaju" - dobacuje Snežana (Nikšić), na svoj, ironičan način.
       "I da te u mislima akaju!" - dodaje Čuma.
       "Počinje proba, bando" - prekida Ljuša zabavu. "Dakle, da se još jednom vratimo na familiju. Likovi moraju biti potpuno izdiferencirani i jasni. Snežana ima muža ministra, Mira oficira, Rada pripada Kolu srpskih sestara, Sonja socijaldemokratama, isto važi i za mladobosance koje ćete, takođe, vi, žene, igrati. Moraju biti potpuno izdiferencirani, jer su različiti motivi njihovog učešća u atentatu: od avanturizma, promišljenosti, do ludila. Ali, da vidimo sad ko će kojeg mladobosanca igrati."
       "Pa, što nas pitaš?" - pobuni se Mira . - "Ti odredi!"
       "Ne" - odgovara Ljuša - "prvo pročitajte njihove iskaze sa suđenja i fusnote, takođe. Onda gledajte njihove fotografije i izaberite onoga sa kojim uspostavite najbliži emocionalni odnos, koga možete da branite." "Ja mogu odmah da kažem" - javlja se Tanja Bošković - "meni je najbliži Čabrinović."
       "I meni takođe" - dodaje Mira. "Nema problema" - spremno odgovara Ljuša, očigledno zabavljen njihovom provokacijom. - "Mi možemo imati i dva Čabrinovića i tri Principa. Nama su potrebni samo fragmenti o njima. Važno je da ih dobro prostudiramo. Na primer, možda je neko od njih voleo da se lepo oblači. Znači, na sceni treba pokazati kicoša. Tako smo radili i u 'Misi u a molu'. Na sistemu asocijacija gradili smo čvrste strukture. Samo treba, ponavljam, sve dobro proučiti. A kako ćemo jedno s drugim dovesti u vezu, neka vas ne brine. Mogle bi - nastavlja Ljuša, sugestivan i kad improvizuje na licu mesta - "i sve vas devet da budete Principi. Jer, ako je Princip deo principa, onda su svi oni Principi."
       30. decembar 1983: Podne je.
       "Ko nam fali?" - pita Ljuša.
       "Inge (Apelt), Perica (Martinović), Tanja, Mira i Leka" - odgovara Sonja, besna zbog njihovog zakašnjenja.
       "Dobro, nema problema, sad će oni..." - kaže Ljuša, uzimajući NIN da čita.
       "Samo da znate, ako me sutra, na premijeri, neko pita šta je sad na redu, ja ću ga opaliti, majke mi!" - dodaje Sonja.
       "Važno je samo da zapamtite ulaske i izlaske" - kaže Ljuba, koga očigledno zabavlja Sonjina ljutnja.
       "A ko zaboravi" - pridružuje se Puriša - "neka izađe na scenu dva puta."
       "Čujem da se sinoć, na premijeri Kolubarske bitke, Jugoslovensko dramsko pozorište prolamalo od aplauza" - priča nam Ljuba. - "Bilo je plakanja u gledalištu iako je predstava, u stvari, dosadna."
       "Pa zašto su onda plakali?" - pita Čuma.
       "Zato što kod nas ima ljudi koji, čim vide oficirsku kapu iz Prvog svetskog rata, odmah plaču!" - objašnjava Ljuba, smejući se.
       U 13 časova počinjemo probu. Ide dosta dobro. Sa "Solunskim procesom" još ima problema...
       ... Vreme nam je isteklo, dolaze radnici da nameste scenu za neku novogodišnju priredbu.
       "'Solunski proces' ćemo u Rudarskom salonu" - kaže nam Ljuša. - "Ti ćeš. Rado, kao sudija, Petar Mišić, imati tri stolice koje ćeš, u toku procesa, stalno razmeštati po sceni."
       "Dobro" - kažem - "ali daj da to sad isprobam."
       "Večeras ćeš!" - odgovara Ljuša.
       "Ali, kad ću stići da to uvežbam?" - pitam zabrinuto.
       "Bolje da ne uvežbaš. Pa ćeš na premijeri misliti na stolice, a ne na glumu, i to će biti ono pravo" - kaže mi Ljuša smejući se. "A kad devojke" - nastavlja Ljuša - "koje sa gornjeg platoa prate suđenje počnu da pevaju, pridružite im se i vi osuđeni. I ti, Rado. Ti, Malobabiću, možeš, čak, u jednom trenutku, i da plešeš sa Mišićem..."
       "Ali, kad ćemo sve to isprobati?" - pitam i dalje zabrinuto.
       "Večeras" - odgovara Ljuša. - "Ti, Čuma" - dodaje - "brže govori onaj monolog o dedi, a onu poslednju rečenicu 'Jebaću ti nanu naninu, Jelo!' reci gledajući gore, prema kralju Aleksandru!"
       Čuma proba bezuspešno, Ljuša mu uspešno foršpiluje.
       "Umem i ja to da odigram - kaže besno Čuma - ali ja neću to da kažem Kralju! Ja poštujem Aleksandra!"
       "Čuma, ti stvarno govoriš gluposti. Dobro, onda recite to sva trojica zajedno" - odlučuje Ljuša. "To je antisrpska predstava, Čuma. Pristao si da u njoj igraš, pa sad igraj" - zavitlava ga Ljuba, smejući se na uobičajeni način.
       31. decembar 1983: Predstava "Tajna Crne ruke", u 15 časova, počinje prolaženjem svetlosnih štimunga, a onda kreće ceo komad. Nažalost, još uvek ima grešaka... Čas iskrsne problem sa mikrofonima, čas sa svetlom, čas opet sa dekorom, sa muzikom. Očigledno su nam potrebne još četiri dobre generalne probe! Na kraju, Ljuša postavlja finalnu scenu: na pozornicu izvodi bika-Apisa u koga streljački vod ispaljuje hitac, u prisustvu ožalošćenih učesnika predstave. Na vratu bika-Apisa pojavljuje se mlaz krvi, i to je kraj!
       U 21 čas počela je premijera, pred punim gledalištem velike scene Sava centra. Naše uzbuđenje je veliko, napetost ogromna, ali koncentracija maksimalna. Odigrali smo predstavu skoro bez i jedne greške! Trajala je dva sata i dvadeset pet minuta, bez pauze! Ljuša premijeru nije gledao. Sve vreme se muvao iza scene. Samo u jednom trenutku, u prostoriji iza pozornice, videla sam ga kako sedi: sam, lica potamnelog od umora, sa dubokim podočnjacima, zureći u jednu tačku.
       U garderobi, posle premijere - prava provala radosti!
       Vrištimo, skačemo, grlimo se i ljubimo...
       "Samo da znate, bando" - obraća nam se Ljuša, sa već obnovljenom energijom - "repriza će biti kraća dvadeset i pet minuta. A kada se Nada i ja vratimo sa puta i nastavimo sa igranjem ove predstave, još ćemo neke stvari skratiti i doterati."
       Ljuša i Nada već devetog januara putuju u Australiju gde će, na osnovu Orvelove "1984", Eshilovih "Persijanaca" i Ibzenovog "Per Ginta", napraviti novu predstavu!
       U toku su poslednji minuti 1983.
       Otkucava ponoć.
       Srećna Nova 1984!
      
       Priredio FELIKS PAŠIĆ
      
      

U Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića objavljena je ovih dana "Tajna Crne ruke", s podnaslovom "Dnevnik jedne glumice". Glumica je Rada Đuričin, a dnevnik je njeno dokumentarno svedočanstvo o nastajanju predstave iz naslova knjige. Predstavu je režirao Ljubiša Ristić, a premijerno je prikazana poslednjeg dana 1983, u Sava centru.        Zašto se dnevnik objavljuje tek danas? Rada Đuričin to objašnjava u kratkom uvodu: "Posle premijere 'Tajne Crne ruke' sređeni tekst beležaka dala sam na čitanje Draganu Klaiću, tadašnjem profesoru svetske drame i pozorišta na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Ristićevom i mom prijatelju. 'Mislim da objavljivanje ovog dnevnika treba odložiti za desetak godina' - rekao mi je. - 'Plašim se da bi, možda, neki od Ljušinih oponenata mogli to da iskoriste protiv njega.'"        Dnevnik počinje 6. novembra 1983, kada Ristić grupi saradnika izlaže ideju o predstavi, a završava se 31. decembra, na dan premijere.        Iz knjige "Tajna Crne ruke" NIN prenosi nekoliko odlomaka.