Beograđanka koja je prošle godine završila prestižni muzički koledž Berkli u Bostonu kao jedan od troje najboljih studenata ovog fakulteta, pokušava da osvoji Ameriku sa svojim bendom "Balkan Tribes" ("Balkanska plemena")

      Priča o Almi Vučinić (25) spada u obrazac da ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. Imala je 16 godina kada je počela da peva džez, pa ipak je po završetku beogradske Filološke gimnazije upisala prava. Posle dve godine, na nagovor prijatelja, ne verujući u rezultat, poslala je kasetu sa svojim pesmama na muzički koledž Berkli u Bostonu, i dobila odgovor da je primljena. I ne samo to. Usledila je i stipendija. Mamina i tatina jedinica uputila se u Ameriku da bi za rekordne tri godine, kao jedan od troje najboljih studenata najprestižnijeg fakulteta za buduće muzičare, diplomirala na odseku džez pevanje - performans.
       Na diplomskom, Alma je iznenadila članove komisije, ali i gotovo sve svoje profesore koji su došli da je čuju, sa Lijem Eliotom Berklijem na čelu, čiji je otac Lorens dao novac za osnivanje fakulteta početkom pedesetih godina ovog veka. Posle obaveznog dela, po slobodnom izboru, u džez obradi, otpevala je na srpskom staru podgoričku narodnu pesmu "Sejdefu majka buđaše":
      
       Molitva za mir
       Objasnila sam im samo da je to pesma iz Crne Gore, a i moj tata je poreklom otuda, i da to pevam za njega. Slušali su sa apsolutnom pažnjom, a onda se prolomio aplauz, jači od svih koje sam dobila za prethodne pesme. Posle su me pitali o čemu se radi, zbog čega im nisam ranije prevela tekst da bi mogli i u njemu da uživaju. Za njih je to bilo apsolutno otkriće.
       Prisećajući se tih dana, NIN-ova sagovornica žali što je dodela diplome, najlepši dan za svakog studenta, a za nju i dugo očekivani trenutak kada će roditelji doći da sa njom podele radost, bio u senci prošlogodišnjeg bombardovanja Jugoslavije. Kada je počela tragedija u našoj zemlji, Alma je već bila poznati student i prilazili su joj mnogi profesori, ljudi iz administracije, da je pitaju kako se oseća, kako su joj roditelji:
       U maju sam diplomirala, ali tu veliku radost pomutilo je ono što se događalo u mojoj zemlji. Bilo je predviđeno da pevam na velikom, završnom godišnjem koncertu, ali u meni se sve bunilo. Kako da pevam u zemlji koja bombarduje moj rodni grad? Spremna da odustanem, kazala sam to svojoj profesorki, i ona me je sa razumevanjem saslušala, ali me je molila da to ne činim jer ni ona ni ja nismo krive za bombardovanje. Objasnila mi je da će se moj glas otpora bolje čuti ako izađem na binu i kažem da svoju pesmu posvećujem roditeljima u Jugoslaviji i da pozovem prisutne da se pomole za mir. Uradila sam tako, i bio je to zaista dirljiv trenutak koji je mnogima naterao suze u oči. Bilo je potresno za sve, a za mene bolno kao nikada u životu. Znate, muzičari su ljudi potpuno neopterećeni politikom. Lepota mog studiranja na Berkliju bila je, između ostalog, i u tome što se u sred noći nađemo nas petoro sa pet kontinenata i imamo samo jednu temu - muziku. Moj omiljeni pijanista je iz Venecuele, njegov bubnjar je iz Japana, a basista iz Bugarske. Nas koji nismo iz Amerike, na Berkliju ima oko 40 odsto.
       Od pre dve godine, Alma Vučinić, Milan Kovačev (Beograd) i Damir Prcić (Tuzla) čine sastav "Balkan Tribes" ("Balkanska plemena"), i od šestog januara u Americi je u prodaji njihov prvi album. Njih dvojica su se našli na Berkliju kao prijatelji iz vojničkih dana:
       Na albumu je deset pesama a autori smo nas troje uz malu pomoć naših prijatelja iz Beograda koji su nam pisali tekstove. Njih dvojica sviraju klavijature, ali su više programeri, studijski orijentisani muzičari. Damir je završio studije na Berkliju i odmah dobio posao u jednoj kompaniji za filmsku muziku u Los Anđelesu, jer je upravo završio taj smer.
       Kako bih opisala muziku koju izvodi naš bend? To je kombinacija elektronike i tradicionalne muzike sa Balkana. Znate, može svako da eksperimentiše udaranjem u čaše i tri tikve, ali najpre mora da bude dobar muzičar i da pokaže odakle je stigao. Džez je danas, generalno gledajući, okrenut afro-kubanskom ritmu. Roj Hargrou, jedan od najboljih džez trubača sveta, dobio je prošle godine najveće muzičko priznanje "Gremi" za album koji se zove "Havana". Naravno, svesna sam da džez pevačica poput mene ima najmanje pedeset hiljada, samo u Njujorku, i nemam nikakvih iluzija. Međutim, kao bend mogli bismo da ponudimo specifičan zvuk sa Balkana i to je budućnost za koju ću se boriti.
      
       Samo zadovoljstvo
       Odnedavno, Alma Vučinić je student postdiplomskih studija na Menhetn skul mjuzik u Njujorku i upravo traži načina da dobije stipendiju, jer jedan semestar školovanja košta 10 hiljada dolara. Zadržala je posao u administraciji na Berkliju, prihvatila je ponudu da predaje u jednoj privatnoj školi pored Bostona i reklo bi se da joj se budućnost smeši:
       Ne očekujem da ću u ovom svom poslu zaraditi novac. Za mene je džez definitivno umetnost i ja sam njegov fanatik. Jedna od mojih omiljenih džez pevačica, Beti Karter, koja je umrla pre dve godine, lepo je objasnila mesto ove muzike: "Ja sam džez pevačica i ne očekujem da ću ikada imati hit." Znam da će u muzici, pa i u džezu, mase uvek pre da prepoznaju one koji se deru, nego nekog ko je suptilan u svom poslu. I zato i ne razmišljam o popularnosti, niti o lakom ili brzom uspehu. Razmišljam isključivo o zadovoljstvu koje mi pruža ova muzika. U ovom trenutku, kad je reč o vokalnom džezu, u modi je reminiscencija na stihove Frenka Sinatre, takozvani laki, beli džez. On je zabavan, lak za slušanje, i veoma popularan jer, da se ne zavaravamo, ljudi vole muziku koja ih ne angažuje i ne provocira već ih, jednostavno, mazi. A strastan ljubitelj džeza retko će biti samo slušalac. On je pre izvođač koji je i slušalac...
      
       RADMILA STANKOVIĆ