Vim Venders ponudio filmski esej o strašnoj usamljenosti, Džordž Kluni dirnuo u smisao bombardovanja Iraka, Leonardo Di Kaprio nije razumeo bosanski humor, Ljubiša Samardžić, uz kiseo kupus i pršutu, proslavio izvanredan prijem svog filma

      (Od našeg specijalnog izveštača)
      
       Kad Nemci, kao ozbiljan narod, krenu u akciju, onda dobijete i žestok filmski festival. Sada su tako odlučili, slaveći pola veka svog voljenog Berlinala, ponudili ne samo moćne filmove već i reprezentativne goste, sve to u novom, staklenom, sasvim transparentnom festivalskom zdanju na Potsdamer placu.
       Počelo je, recimo, s Bonom, pevačem legendarne grupe "U2" koja je vratila "Dablin na mapu sveta": klinci su, na stotine i stotine njih, čekali po jakoj i hladnoj kiši ispred festivalske palate samo da ga makar na sekund ugledaju i isti vazduh s njim podele. Bono je komponovao više pesama za novi film Vima Vendersa "Hotel od milion dolara", ne zna se koja je lepša.
      
       Hotel za svakog
       Film kreće pesmom "Prva ljubav" i ide tako, beskrajno tužan do gorkog kraja kad slušamo "Ne ostavljaj me". Ko, dakle, koga i zašto? Mladić devojku koju voli pošto je, iz ljubomore ubio njenog prethodnog dečka a svog najboljeg prijatelja, gurnuo s krova jedne ruinirane zgradurine cinično nazvane "hotel od milion dolara" da bismo na kraju videli kako i sam skače u isti ambis. To je, dakako, samo okvirna priča, rađena prema izvrsnom scenariju Nikolasa Klajna, koja je Vima Vendersa inspirisala ne samo kao melodrama što svakako jeste. Ne, "Hotel od milion dolara" je i više od toga: filmski esej o strašnoj usamljenosti, onoj kojoj leka nema. Ona se, usamljenost, samo tu još bolje vidi kroz odškrinuta vrata jeftinih sobica tih jadnih, uvrnutih, čak poluludih stanara te poslednje rupe u gradu koja od svega ima jedino - privlačno ime. Ljubav se na takvom mestu, mestu izgubljenih duša, najviše od svega traži ali i onda, kad se nađe, neminovno je osuđena na nesreću, na zlu kob. Otud "Hotel od milion dolara" treba najpre shvatiti kao film o mikrokosmosu očaja: svako je u njemu stanovao makar jednom u životu. Zato je ovo Vendersovo ostvarenje bliže i komunikativnije od nekih njegovih ranijih filmova ("Neba nad Berlinom", na primer, ili katastrofalnog "Kraja nasilja") naprosto zbog toga što ga je učinio "ljudskim, suviše ljudskim".
       Rađen je, inače, u najnovijoj tehnici, digitalnom sistemu što ga dodatno čini sugestivnim kada su slika i zvuk u pitanju. Glavne uloge igraju anonimni Džeremi Dejvis, zatim Mila Jovović a tu su još i Mel Gibson (kao iščašeni federalni agent na zadatku otkrivanja ubice), Tim Rot, Džimi Smits i Amanda Plamer. Odličan kasting, pri čemu svi redom sjajno igraju, Venders jednostavno ume da izvuče najbolje od svakog glumca što je dokazao čitavim svojim bogatim opusom. Ukratko, reč je o dobrom a pri tom i vrlo ambicioznom filmu s kojim Venders, a naravno i Bono koji je ušao s nešto (?) para u projekt, vrlo visoko ciljaju. Toliko da je njim 50. Berlin svečano počeo a svi su oni, osim Mela Gibsona, došli da se poklone publici. U svilenkastim odelima, baš otmeno, čemu nije odoleo ni inače nekonvencionalni Bono.
      
       Može i o tome - ali smešno
       Sledeći udar stigao je, da tako kažemo, s pustinjskom olujom: reč je o filmu Dejvida O. Rasela "Tri kralja" koji se događa nekoliko dana po završetku rata u Zalivu pri čemu je vođa male bande odmetnika Džordž Kluni, lep, mačo tip iz pustih snova, pod uslovom da volite jake i crnpuraste. Na prvi pogled imponuje što je, eto, Holivud odlučio da snimi film o agresiji na Irak u kome su Amerikanci loši momci a narod, nevini narod, ništa drugo do žrtva. Da bi se, međutim, progutala takva žvaka, film je naravno mogao da prođe samo kao komedija, šalimo se, ništa ozbiljno. Grupica ljudi, domogavši se izvesne mape skrivene inače u zadnjici nekog zarobljenika, shvata da će, idući tim tragom, doći do zabunkerisanog zlata Sadama Huseina. Uz put nailazi, međutim, na šačicu ljudi koja mrzi vođu (što samo znači da i u Iraku postoji opozicija, mada nečujna i nevidljiva) i srce im brže zakuca na pomisao kroz koji su pakao tek oni prolazili, bijeni sa obe strane. I zlata će se pronađenog bataliti samo da njihove živote spasu, to jest omoguće im izlazak iz zemlje, izbeglički put u Iran gde će im, po filmu, biti mnogo bolje. Bono tad, opet Bono, peva svoj čuveni hit "In God's contrdž".
       Pored Džordža Klunija igraju Mark Voleberg i Ajs Kjuv, sva trojica jasno u Bond stilu, baš muški. Film jeste povremeno duhovit, lako se gleda kao svaki akcioni produkt, a snimljen je takođe u digitalnoj tehnici, ali nema ni jednu posebnu vrednost osim one generalne: da je dirnuo u svetinju, tačnije, fokusirao ipak negde zapitanost o smislu dugog bombardovanja Iraka. Na lepršav, pa i lažan način, ali je to svejedno učinio. Prvi put. Nama, koji smo doživeli isto, taj film je izvesno zanimljiv makar kao nagoveštaj da će Holivudu jednom pasti na pamet slična ideja u vezi s agresijom na Srbiju...
       Džordž Kluni je rekao da se uporno borio za taj film. Odrastao je u liberalno-demokratskoj porodici koja je uvek osuđivala rat i ubijanje nedužnih ljudi, tako i danas misli, i uopšte ga ne brine šta bi, recimo, Bil Klinton mogao da misli o takvom filmu, još manje Džordž Buš koji je bio predsednik Amerike u vreme rata u Zalivu.
       Mladi Mark Voleberg, nova a velika nada američke kinematografije, kojeg pamtimo iz filma "Noći bugija" pretvorio je, s druge strane, susret s novinarima u svoj "one man shonj". Tvrdio je, recimo, za svoju dugu plavu kosu da je prava, vukao je da dokaže kako se ne radi o perici a zatim je, iz nevezanog, uporedio sa svojim penisom kome, kazao je "možda ni to ne bi uvek pomoglo", ali zato zna iz pouzdanih izvora da je - "penis Toma Kruza vrlo mali". Niko se na to nije nasmejao, ljudi su ostali zatečeni skarednom izjavom na račun glumca koji jedva da je promašio ijednu lošu glasinu o svojoj seksualnosti. Ajs Kjub je, uglavnom, ćutao rekavši ipak da bi jadna bila ta američka vojska u Iraku ili bilo gde da su se u njoj našla i njih trojica. Ne naravno lično, već kao tipovi iz filma koji kradu zlato pa bilo ono i Sadamovo.
      
       Ima raja - nema raja
       Vrlo je zanimljiv i film "Talentovani gospodin Ripli" u režiji Entonija Mingele za čije je ime svet saznao prvi put kada je osvojio čak devet "Oskara" za "Engleskog pacijenta". Sada se Mingela upustio u ekranizaciju istoimenog trilera Patriše Hajsmit napisavši sam scenario. Film se reklamira sloganom: "Dokle biste išli da budete neko drugi?" Reč je o mladom čoveku (izvanredni Met Dejmon!) koji se neće libiti da dva puta ubije samo da bi nekako izašao iz svoje kože, postao Neko kako on to zamišlja, a pri tom će čak uspeti da ostane neuhvaćen i, naravno, nekažnjen. Srećan, ipak, ne... "Talentovani gospodin Ripli" snimljen je uglavnom u Italiji, vizuelno je vrlo lep a i drži pažnju iako traje dugih sto trideset i devet minuta. Pored Meta Dejmona "koji bi izvesno morao da osvoji nominaciju za "Oskara", u filmu igra i Gvinet Paltrou. Svi oni su bili u Berlinu, ali nisu predstavljali posebnu senzaciju. Čak ni Gvinet Paltrou koja ima pojavu, ali je uživo daleko od lepote.
       Zauzvrat, čisto ludilo pa i haos izazvao je Leonardo Di Kaprio. Taj zanos se jednostavno ne može opisati. Dečko ništa naročito, debeljuškast i bebast, ali valjda sve to rade one njegove plave okice. Zbog njega su silne devojčice trunule čitav dan iza barikada, na bezbednoj udaljenosti od palate, samo da su tu kad on ikad, ikad uveče prođe u smokingu. I vrištale celi dan "Lionardo!", "Lionardo!". Di Kaprio je sada bio prvi put zvanično prisutan na Berlinskom festivalu i to sa već uveliko glasovitim, a pokazalo se prilično tankim filmom "Plaža" u režiji Denija Bojla čiji "Trejnspoting" još niko ne zaboravlja.
       "Plaža" je snimljena prema hit romanu Aleksa Garlanda iz 1996. godine i u filmu još igraju Tilda Svinton, Robert Karlajl i Virdžini Ledojen. O čemu se radi? O svačijem snu: da ode negde daleko, na pusto ostrvo neviđene lepote, samo beli pesak i čisto more, da se izmesti iz stvarnosti koja je, već po definiciji, nepodnošljiva. To će, dakle, uraditi i lepi Leonardo u filmu Ričard, krenuti u avanturu koja obećava čisto uživanje i ništa, ali ništa drugo, potegnuti do dalekog Tajlanda i tamo nekog izolovanog ostrvceta da bi iz tog iskustva izašao u još gorem stanju. Jer, prvo, taj raj su već pronašli neki ljudi koji žive kao mala komuna sa pravilima sekte, pri čemu su dva bitna: mesto mora ostati tajna za ceo svet; drugi zakon je da se tu priznaje jedino čista radost. Nema neraspoloženih, bolesnih, tučenih, depresivnih, o mrtvima da i ne govorimo. Takvi se odbacuju kao gubavci jer kvare sistem: raj je raj, logično.
       Stvari se komplikuju onoga časa kada na ostrvce pristignu novi entuzijasti pa se za tu blasfemiju traži krivac ko je otkrio to veličanstveno skrovište. Krivac se traži, i to bez milosti, pošto su ljudi takvi kakvi jesu ma gde se sklonili fingirajući veseli i opušteni život. U tom času naš dečko briše nazad, shvata da je deo prevare, beži natrag u realni (njujorški) svet i vidimo ga za kompjuterom, kao i mnoge mlade oko njega, samo što njemu stiže pismo koje niko drugi nema, pismo s pozdravom iz "paralelnog univerzuma" i slikom nasmejanih ljudi na belom pesku (među njima je i on) dok je još postojala vera da je ta plaža - spas.
       Mora se dodati da je u toj grupi odabranih na plaži i jedna Srpkinja, zove se Jelena (Želda Tinska), koja kaže: "Sutra ću putovati miljama na biciklu", a onda istu rečenicu ponavljaju i drugi, najzad i sam Leonardo Di Kaprio i to, verujte, sa sasvim malo stranog akcenta. Otkuda nas Srba čak i tamo, to je pitanje. Naravno da i nije; em smo se već onoliko svuda rasporedili, em smo baš i idealni za bekstvo u nerealno. Verovatno da je malo ko shvatio na kom se sad jeziku toliko insistira. Deni boj je očigledno znao šta radi, baš kao i autor romana "Plaža". Srbi jesu postali deo jedne egzotične priče, ma koliko ona nama bila samo mračna i ubistveno duga i ista.
       Nažalost, ekipa "Plaže" održala je samo pres-konferenciju, toliko zagušenu da je na stotine novinara ostalo ispred vrata a sva pitanja letela u pravcu Di Kaprija. Šta voli, a šta ne voli i tome slično, tako da je direktor Berlinala Moris de Hadeln morao da interveniše, odnosno zamoli kolege da se drže filma. Nije vredelo. Jedan kolega iz Sarajeva pitao je Leonarda Di Kaprija da li bi, kao bogat čovek, poklonio deset hiljada dolara izbeglicama iz Bosne. Glumac je odgovorio da - ne razume pitanje.
      
       Emocije iznad politike
       To nas, najzad, dovodi do jugoslovenskog filma "Nebeska udica" Ljubiše Samardžića prikazanog početnih dana festivala. Znamo šta je, mi pod bombama krajem aprila 1999, mi koji smo sav taj užas podneli čak i gospodski što se iz filma vidi. Ljubiša Samardžić ponudio je jedan odista dobar i vrlo potresan film i to upravo zato što je sve vreme tačno balansirao emocije, nikada ne odlazeći u jevtini patos, ili pak insistiranje na strahotama rata. Naprotiv, dobro odmeravanje zla i potrebe da se izdrži, zatim obična ljudska priča na fonu velike tragedije učinili su da je Zapad zaista dobro shvatio ne samo film već i više od toga: kako nam je stvarno bilo. I nagradili "Nebesku udicu" dugim i jakim aplauzom, posebno Ljubišu Samardžića i Nebojšu Glogovca. Bila je to noć u Berlinu za suze i smeh, koju smo, posle projekcije, proslavili u jednom srpskom restoranu kojeg je samo Ljubiša Samardžić umeo da se seti.
       Od tolikog ustakljenog Berlina, digitalnog Berlina, mi smo izabrali kiseli kupus i pršutu. Samardžić je dao dvadesetak intervjua stranim medijima, što će reći da je njegov film dobio priličan publicitet. Ostaje da se vidi kako će žiri reagovati na "Nebesku udicu", žiri čiji je predsednik Gong Li, a među članovima su Andžej Vajda i Marisa Paredes. Susret naše ekipe s novinarima - a iz Londona je za tu priliku došla Ana Sofrenović - nije bio posebno uzbudljiv, ali svakako ni površan. O filmu se lepo govorilo i pitanja su se kretala uglavnom oko snimanja i same teme. Političkih provokacija nije bilo, ako izuzmemo pitanja tipa da li je bilo cenzure, žustrije je glasilo ono da li je Samardžić razmišljao da snimi film i o etničkom čišćenju Albanaca na Kosovu koje je, naravno, postavio neki američki novinar. Kao iz rukava, Samardžić je odgovorio da je dve godine pre "Nebeske udice" snimio, kao producent, film "Stršljen" o ljubavi jedne Srpkinje i jednog Albanca. Prema tome...
       Na 50. Berlinu inače, sve pljušti od omaža - tako to biva u jubilarnoj sezoni. Priređen je najpre Žani Moro, zatim Gongu Liju i Andžeju Vajdi, a čeka se - Robert de Niro! Voleo neko to ili ne, ali bez vrhunskih zvezda nema jakog filmskog festivala. I to je negde ključ ogromnog uspeha ovogodišnjeg Berlina u koji su sada mnogi dotrčali kao u evropsku prestonicu broj jedan što taj grad lagano, ali izvesno postaje...
      
       JASMINA LEKIĆ