Srbi kupuju knjige domaćih "lakih pisaca" i zdravstveno-psihološku literaturu pomodnog svetskog trenda

      Jedna anegdota sa Andrićevog venca glasi: u vreme opšte pomame za knjigom "Hazarski rečnik", predsednik Srbije je u Kupare, gde se tog leta odmarao desetak dana, poneo zametak buduće slave Milorada Pavića. Kažu da po povratku nije krio svoje negodovanje što je izgubio vreme.
       Dobri poznavaoci prilika tvrde da je to bio prvi znak buduće, velike slave današnjeg predsednika Jugoslavije. Jer, umeo je da čita, a bio je i demokrata. To što mu se "Hazarski rečnik" nije dopao, bilo je apsolutno irelevantno za munjevitu spisateljsku karijeru jednog od najprevođenijih pisaca sa ovog podneblja. Zamislite Broza da je čitao, recimo, "Ljude sa četiri prsta" i rekao da mu se ništa ne dopada. Da li bi pokojni Bule ikada dobio nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu?
       Domaća priča o bestselerima, odnosno najprodavanijim knjigama i o knjigama koje na osnovu nikada do kraja razjašnjenih kriterijuma svakog aprila bivaju proglašene za Najčitaniju knjigu godine u Srbiji, nije lišena jačih ili slabijih političkih uticaja. Usput, do najčitanije knjige se dolazi tako što se sabere broj čitalaca svih biblioteka koje pripadaju Narodnoj biblioteci, a ima ih blizu 200. Istine radi, treba reći da ova nagrada nije dodeljivana od 1985. do 1988, u vreme kada je njen direktor bio sadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović.
       Jedna ideološka brnjica je zamenjivana drugom, pa tako najprodavanije knjige često nisu bile i najčitanije, i obratno. Od Oskara Daviča, preko Dobrice Ćosića, Antonija Isakovića i Vaska Pope, do Vidosava Stevanovića, značajni književnici su u pojedinim periodima svog života bivali uz vlast i to im je, neminovno, donosilo jak medijski publicitet i popularnost. Književni analitičari su spremni da na osnovu toga dokazuju kako je bivšoj vlasti umetnost, a naročito književnost, bila važnija nego što je to slučaj danas. Bila je ideološki jače kontrolisana, ali i bolje plaćena.
       Književne nagrade su po pravilu promoter buduće titule najčitanije ili najprodavanije knjige. Svejedno što će književni kritičar Mihajlo Pantić povodom njih reći:
       "Kladionice koje bi se bavile pogađanjem književno sportskih rezultata vrlo brzo bi bankrotirale. Razlog je veoma jednostavan: lako se pogađa pobednik."
       Knjižari će vam, doduše, reći da je danas samo NIN-ova nagrada razlog da kupac dođe i traži da kupi nagrađen roman, a egzaktno poređenje govori sledeće: u sedam slučajeva, od 1973. kada je ustanovljena, nagrada za najčitaniju knjigu je otišla u ruke dobitnika nagrade NIN-a za najbolji roman godine.Bili su to Miloš Crnjanski ("Roman o Londonu"), Mihajlo Lalić ("Ratna sreća"), Miodrag Bulatović ("Ljudi sa četiri prsta"), Mirko Kovač ("Vrata od utrobe"), Slobodan Selenić ("Prijatelji"), (1984.) Dragoslav Mihailović ("Čizmaši"), i poslednji put 1997. David Albahari ("Mamac").
       O bestseleru se u našim uslovima, tvrdi Milan Vlajčić u svom eseju "Bezgrešno začeće bestselera" , može govoriti samo "odoka", jer ne postoji dobro organizovana knjižarska mreža (čak ni u okviru jednog jezičkog područja), tako da se retki pokušaji stvaranja lista bestselera zasnivaju na izveštajima iz nekoliko poznatijih knjižara, što je nepouzdano i proizvoljno. Tako je i NIN-ovo istraživanje ovog februara obavljeno u desetak najvećih beogradskih knjižara rezultiralo takvim "odokativnim" zaključkom:
       Bestseler pisci ovde su Slobodan Selenić, Momo Kapor, Milorad Pavić i Ljiljana Habjanović-Đurović. Po kriterijumu da se njihove knjige najviše traže. Selenićevi "Očevi i oci" prodaju se kao deveto, "Ubistvo s predumišljajem" kao petnaesto izdanje, što god Kapor napiše odmah se proda, a "Lep dan za umiranje" je trenutno jednako tražen kao i NIN-ov pobednik, roman "Karakteristika" Maksimilijana Erenrajha Ostojića.
       Ovaj blic utisak omeđen je tiražima primerenim ne samo tržištu već i sve bednijoj kupovnoj moći čitalaca. Ali, ne može se reći da čitaoci nisu dobro obavešteni i probirljivi. Širok ukus koji pokazuje naklonost prema ovoj vrsti literature govori o jakom uticaju svetskih tendencija. Naime, poslednjih desetak godina, ispovedna proza se prodaje jednako dobro kao dokumentarne, autobiografske o memoarske knjige.
       Znate li šta se krije iza naslova "Trening uma i pamćenja" Ernsta Vuda, iza "Tajne uspešnog voljenja" Sandre Rej? Da li vas zanimaju "Vežbe Šaolinski Ći Gong", drevni vidovi isceljenja u današnjem svetu, ili "Biblijski kod" Majkla Drosnina? Ove knjige su svetski hitovi, a poslednja je prodata u tiražu od deset milona primeraka. (Poređenja radi, američki "Njujor tajms buk rivju", koji donosi najpoznatiju američku listu bestselera,objavio je 30. decembra 1979. frapantan podatak: "Kum" Marija Puza bio je prodat u mekom povezu u 13 miliona primeraka. Treba znati da je Kopolin film sa istoimenim nazivom je 1972. dobio gomilu "Oskara" i bio je jedan od najgledanijih filmova svih vremena.) Danas je u svetu era zdravstveno-psiholoških knjiga i naslovi koje smo pobrojali meta su i domaćih čitalaca.
       "Ma to vam je šuplja psihologija i šuplje zdravstvo", prokomentarisao je za NIN pune tezge ove "relaksirajuće literature" jedan od dvadesetak uličnih prodavaca knjiga, Aleksandar Letić, koji lako prepoznaje "pacijente" pomodnih trendova I time potvrdio istinu da se značenje pojma "bestseler" menja iz godine u godinu. Jedino ostaje izvesno da je, kako kaže Vlajčić, za njegov nastanak "bitan dobro uigrani lanac književnih agenata, urednika i prodavaca. Pisac ponekad dolazi tek na kraju, kao dovršilac projekta sa neizvesnom sudbinom, osim kad je reč o dokumentarnim knjigama vezanim za krupne političke događaje (hronike pučeva i atentata na predsednika, priče o Votergejtu i škakljivim otkrićima iz nedavne prošlosti)." U tom smislu, prošlogodišnji hit je bila knjiga Monike Levinski, ispovest najslavnije ljubavnice poslednje decenije 20 veka. RADMILA STANKOVIĆ
      
      

Staro je dobro,novo je opasno Kakve knjige Srbi najradije čitaju? Ali - je l' čitaju uopšte? Ova sumnja proističe kako iz tradicionalno niskog nivoa naše pismenosti, tako, mnogo više, i zarad faktora "čitalačke insuficijencije" koji je, kao ozbiljna patologija organizma, kao osobena emocionalna kuga, tokom poslednjih godina poprimio masovne razmere. Jednostavno rečeno: s obzirom na ono što nam se događa, nikome nije do čitanja. Organizam se od takve - sada sasvim neprirodne - aktivnosti brani svim sredstvima: povišenom temperaturom, srčanom aritmijom, prolivom. No, ipak, šta nam govori lista ovdašnjih bestselera, najčitanijih knjiga godine tokom poslednjih decenija XX veka? Prvi utisak je nedvosmisleno ohrabrujući: knjige domaćih pisaca koje Srbi najradije kupuju ili najčešće pozajmljuju iz javnih biblioteka daleko su po svojim literarnim kvalitetima iznad svetskih bestselera koji su pak, u najvećem procentu, neprobavljiva štiva za svakog sa iole književnog ukusa i čitalačkog iskustva. Štaviše - te su knjige neuporedivo bolje i od onih ovdašnjih bestselera sa potpisima inostranih autora (Kueljo i kompanija). Ali, s druge strane, već i letimičan pogled na tu listu najčitanijih knjiga godine pokazuje da nju, uz tek jedan ili dva izuzetka (Kiš, Pavić) sačinjavaju staromodno pisana dela, uglavnom romani po modelu XIX i prvih decenija XX veka, dakle - knjige koje se, sa stanovišta duha vremena, jedva mogu smatrati prosečnim u ovoj postmodernističkoj epohi. Još više od toga: sudeći po statističkom uzorku srpske literature, Džojs još nije rođen. Problem je, međutim, i u nečem drugom: sve knjige sa liste najčitanijih - opet uz tek jedan ili dva izuzetka - nosioci su ovdašnjih najvećih književničkih priznanja - u Srbiji nema bestselera bez prestižne nagrade. To pokazuje da publika vodi računa o merilima književne čaršije, prihvatajući njene odluke kao svojevrsnu čitalačku obavezu. I obrnuto - književna čaršija svojim nagradama i priznanjima i te kako podržava prosečan čitalački ukus, što je - naizgled neočekivano - dodatni razlog njegovog permanentnog opadanja. Novine u literaturi (u umetnosti uopšte) menjaju tok književnosti najpre tako što posredno utiču na prosečan čitalački ukus. Prosečnom ovdašnjem čitalačkom ukusu - u - opadanju naši književni žreci udvaraju se jer se kroz takav ukus i sami emaniraju, ali i iz vanliterarnih razloga- katkada političkih ili nacionalnih, katkada klanovskih ili rođačkih. Staromodni romani tu najbolje služe svrsi.               BOGDAN TIRNANIĆ

      
      

Vasa Pavkovic, književni kriticar Bestseler knjige u srpskoj književnosti i bestseler pisci, ma koliko bili retki, ne plaćaju manju cenu kod ovih kritičara nego njihove kolege koji iz ovog ili onog (van)književnog razloga nisu podobni da budu čitani i valorizovani. Jedan od takvih pisaca, koji je sticanjem naklonosti široke publike, razbio kalupe pominjane kritičke bratije, svakako je i Ljiljana Habjanović-Đurović. Ona je sigurno i najbolji bestselerski pisac, koga pominjani kritičari, ali i druge njihove kolege koji se povode za sudovima "merodavnih" nečitalaca, ne uzimaju u obzir. Budući da je stekla publiku, Ljiljani Habjanović-Đurović, verovatno, takav odnos nije bitan, ali bi kritičarima koji još živo prate književnu produkciju u srpskoj književnosti (među koje spadam) zaista moglo da zagolica pažnju kakvim literarnim mehanizmima je romansijerka stekla ovakav status. Mislim na književne mehanizme, drugi me u ovom času ne interesuju. Onaj ko je pročitao Paunovo pero, poslednji i najbolji roman Ljiljane Habjanović-Đurović, i uporedio ga sa ovogodišnjim NIN-ovim laureatskim romanom, brzo će shvatiti da je reč o višestruko zanimljivijoj i uspelijoj knjizi. Iz nje čitaoci,recimo, mogu doznati mnogo više o proteklih pedesetak godina na našim prostorima, o kretanju ljudskih sudbina u određenim slojevima društva, o ljudskoj psihologiji i sudbini. Da ne bude zabune, postoje i "nebestselerski" romani ovogodišnje produkcije koji su bolji od Paunovog pera (romani N. Miloševića, M.J. Višnjića, S. Lebedinskog, D. Nenadića, V. Despotova, Z. Ćirića, M. Grujića - ali to je druga priča.) Ukratko: u svakoj zdravoj književnosti, a deo srpskih književnih kritičara sa puno uspeha i iz "najboljih namera", čini sve da našu književnost zagadi bolešću "nacionalnih" i inih "viših" ciljeva, dakle, u svakoj zdravoj književnosti pisci bestselera su dobrodošli. Oni književnosti privlače nove čitaoce, oni omogućavaju da pored njihovih mnogo čitanih knjiga izađu i još kvalitetnija ostvarenja, koja će publika manje čitati, ali će za samu književnost biti još značajniji.