Glavni zahtev štrajkača, zahtev za znatno povećanje cene rada vlada nije ispunila. Surevnjivost među sindikatima je počela, a đaci se već pripremaju za radne subote. Može li u Srbiji, danas, bilo koji štrajk da uspe?

      Taman kad smo se zapitali zašto nije počela serija viceva o nastavnicima i profesorima koji svakog avgusta i januara prete štrajkom, štrajk je počeo. Posle dužeg mucanja, prosvetni radnici konačno su progovorili. Četiri sindikata, Samostalni (mnogi ga zovu državni), Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine i Sindikat "Prosvećenost" ušli su u treću nedelju takozvanog zakonskog štrajka, časovi su skraćeni za 15 minuta. Učenici se, van svih sindikalnih pravila - ocenjuju.
       Dosadašnji učinak: odziv škola premašio polovinu ukupnog broja škola u Srbiji, plate "postale" redovne, isplaćen prvi deo januarskih zarada uvećanih za 20 odsto na ime koeficijenta, isplaćen regres, počinje isplata toplog obroka. Onda su sindikati uobičajeno počeli da gube konce u koordinaciji, pa i da ogovaraju jedni druge. Tim pre što vlada ne pokazuje da previše trza na glavni zahtev štrajkača da cena rada bude povećana. Da iznosi 40 odsto od prosečno isplaćene januarske zarade, odnosno 700 dinara. Umesto sadašnja 253 dinara.
       U međuvremenu su se oglasili i maturanti ojačani potkom "Otpora". Traže ispunjenje zahteva profesora, ali im je, logično, najvažniji zahtev ukidanje maturskog ispita. Krenuli su u šetnju. U utorak je stotinak srednjoškolaca prošlo centrom grada, uz budnu pratnju šest policajaca, s po dva toki-vokija u rukama.
      
       Pucanje tikve
       Iznenađenje zbog dvonedeljnog, jedinstvenog nastupa svih sindikata nije potrajalo. Upućeni u istoriju naših štrajkova znali su odmah da će tikva negde morati da pukne. I pukla je. Kod peteljke.
       Prošle srede, Unija sindikata, centrala prosvetnih radnika najveća posle Samostalnog sindikata (čini je više od 300 škola) odlučila je da na dan Svetog Trifuna stupi u jednodnevnu obustavu rada, štrajk upozorenja Vladi Srbije. "Prosvećenost" im se pridružila. Nezavisni sindikat iz Vojvodine nije baš sasvim bio jasan. S jedne strane kažu da su školama zbog kratkog perioda za organizaciju ostavili mogućnost da potpuno obustave nastavu u roku od tri dana. S druge strane, pozivaju se na sindikalnu solidarnost, dakle i na solidarnost s većinskim sindikatom.
       Predsednik Republičkog odbora sindikata obrazovanja (ROS) bio je, dok se odlučivalo, na sastanku s ministrom Jovom Todorovićem, da bi potom izjavio kako će se o obustavi izjasniti u petak. Izjasnili su se za nastavak "puzajućeg" štrajka. Smatraju da jednodnevna obustava ne znači ništa, da je ishitrena budući da se mnogo škola još koleba, da bi takav rez samo produbio ranu. Tim pre što je, opet po zakonu, za potpuni prekid nastave potrebno, od ukupno 1 618, 1 300 škola u štrajku.
       Štrajkači od vlade zahtevaju da do 18. februara, slučajno do dana posle Kongresa SPS-a, ugovori novu cenu rada. U protivnom, i državni sindikat najavljuje pooštravanje borbe. Enigma je koju će cenu rada prihvatiti.
       Oko cene rada, kao i uvek, lome se koplja. Vlada sasvim sigurno neće pristati na tako drastično povećanje, ako uopšte bude pristala na korekciju. Jer, cena rada zajednička je za sve društvene delatnosti, a štrajkuju samo prosvetari. Ukoliko bude pozvan na pregovore, Samostalni sindikat će verovatno pristati na kakav-takav kompromis. Tvrde u Sindikatu da imaju izvedenu računicu, na šta bi zapravo mogli da pristanu, ali o tome ne žele da obaveste javnost. Ostali sindikati očekuju da će ih većinski, državni sindikat izneveriti, baš kao i februara 1997. godine, kada je, umesto sada pokojnog Jagoša Bulatovića, sporazum s vladom iznebuha potpisao Tomislav Banović.
       "Ne možemo stalno da se osvrćemo na prošlost. Kako su se Nemci i Francuzi pomirili...", kaže za NIN predsednik ROS-a Branislav Pavlović. "U svetu je odluka centrale obavezujuća. Mi smo proglasili štrajk u delatnosti i svi bi trebalo da je prihvate. Ostali sindikati čak nemaju obavezu da donose svoje odluke." Drugim rečima, jasno je ko je gazda, ko ima najviše članova i ko može da potpisuje kolektivne ugovore i druge papire s vladom.
       Zanimljivo je da u upravi i pravosuđu postoji samo jedan, državni sindikat. U prosveti ih ima mnogo. Njihova rasparčanost umnogome podseća na našu opozicionu, političku scenu. Čini se da je pandan "velikom" sindikatu za sada nemoguće napraviti. Razlike između državnog i ostalih, "nezavisni" sindikati najpre vide u odsustvu pritisaka vladajuće partije na njih. Mada, kaže za NIN Darko Marinković, direktor Centra za obrazovanje i istraživanja u UGS "Nezavisnost", indikativno je da su se konkretno o "Nezavisnost" nadmetale baš opozicione stranke. Marinković se pita zašto se nisu otimale o državni?
      
       Razvodnjavanje nezadovoljstva
       "Nezavisnost" ima 108 hiljada članova. Podržavaju zahteve štrajkača, njihovi članovi štrajkuju, ali međusindikalni dogovor nije potpisan. "Državni sindikat je u više navrata vodio 'štrajkove' koji su se završavali neuspešno. To, naravno, daje razloga za sumnju da je reč o manipulaciji štrajkom, da se nekakvom bučnom najavom organizovanja štrajka, koji nema jasno definisane ciljeve ili ciljeve primerene okolnostima, jednostavno nezadovoljstvo radnika razvodni", kaže Marinković.
       Prema podacima Službe dokumentacije i statistike Veća SSSJ, 1989. godine (poslednja godina u kojoj je vođena sistematska evidencija o štrajkovima) u tadašnjoj SFRJ bilo je više od 200 štrajkova s više od milion učesnika. Vrhunac tog talasa štrajkova bio je štrajk metalaca i tekstilaca Srbije, 16. aprila 1991. Učestvovalo je pola miliona radnika. Kasnije su raspad države, rat i nacionalizam prouzrokovali oseku štrajkačkih aktivnosti. Sindikalna borba sve više se pomerala s proizvodnih na javna preduzeća, gde su, u principu, efekti štrajka daleko slabiji. U proizvodnim preduzećima, recimo u metalskom kompleksu poznatom po štrajkovima, veliki broj radnika je na prinudnim odmorima.
       Zakoni u svakom slučaju idu naruku Samostalnom sindikatu. I državi. Institucija kolektivnog pregovaranja u svetu je štrajku komplementarno, izuzetno jako sredstvo sindikalne borbe. Međutim, Zakonom o radnim odnosima i Opštim kolektivnim ugovorom Savez samostalnih sindikata Srbije oktroisan je kao većinski, te isključivo on kolektivno pregovara, protivnici ispravljaju - dogovara se s vladom i Privrednom komorom Srbije.
      
       Kolektivno pregovaranje
       Branislav Pavlović odgovara da ostali sindikati čekaju da sve bude završeno, pa da onda napadnu, dok istovremeno prihvataju kolektivni ugovor od 25. decembra prošle godine, kojim su dobili povećanje plata za 20 odsto. "Mi ćemo, po njima, u svakom slučaju, biti krivi šta god da se uradi. To je šablon, činjenica koja se ponavlja godinama. Oni neće da prihvate realno stanje. Neka mi kažu kako bi oni to isterali. Najlakše je optužiti ovaj sindikat." Logika je prosta: "Ako vlada kaže da možemo da dobijemo 20 odsto povećanja, mi možemo da se borimo za još deset, ali ne i za 100 odsto. Nije interes sindikalnog pokreta da poslodavac bankrotira. Poslodavac može da otpusti sve i zaposli nove ljude." (!) Na stranu što, precizira, treba da postoji neki paritet u pregovaračkom timu. Dakle, na 15 pregovarača iz Samostalnog dođe jedan pregovarač iz "Nezavisnosti". Pavlović, svejedno, ne pridaje veću pažnju kolektivnom pregovaranju, već misli da je problem u tome što "vlada ne da ništa".
       Naš Zakon o štrajku sadrži nekoliko odredaba koje ograničavaju ili sprečavaju pravo na štrajk, objašnjava Darko Marinković. Pod jedan, specifična procedura štrajka u preduzećima od posebnog društvenog, javnog interesa, pri čemu je i Livnica FOM na Novom Beogradu svrstana u "posebne". Zatim, obaveza najave štrajka pet dana, u "posebnim" preduzećima deset dana ranije. Time se, kaže Marinković, narušava načelo slobode štrajka i efikasnosti, faktora iznenađenja, a i poslodavcima se ostavlja dovoljno vremena za pritiske na radnike. Najzad, davanje širokih ovlašćenja direktoru preduzeća u određivanju minimuma procesa rada, što bi, opet, moralo biti predmet kolektivnog pregovaranja, predstavlja izuzetno plodno tlo za manipulacije i mogućnosti da se većina štrajkova proglasi nezakonitim.
       O podnetom zahtevu za ocenjivanje ustavnosti uredbe o minimumu rada Ustavni sud Srbije i dalje razmišlja. Pa i sam Pavlović kaže da nigde u svetu ne postoji "zakonski" štrajk, vrata firme su ili otvorena ili zatvorena. (Pančevačka gimnazija "Uroš Predić" štrajkovala je - po zakonu - više od dve godine.)
       Ne treba zaboraviti i dopune Pravilnika o upisu sindikata u Registar u Republičkom ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja koje su bitno pogoršale status sindikata. Među novijima je pre godinu dana usvojena odredba po kojoj ovlašćeno lice za registraciju sindikata mora da bude u stalnom radnom odnosu u tom preduzeću. Potvrdu o tome potpisuje isključivo generalni direktor preduzeća. Autogram na isti dokument, zarad dobijanja dečjeg dodatka, dodeljuje lokalni referent. Praksa je pokazala da je potvrdu od direktora izuzetno teško dobiti, uvek je na sastancima, bolestan, na putu, tašta ima temperaturu... Nije lako zamisliti Mirka Marjanovića koji potpisuje potvrdu neophodnu za registraciju "Nezavisnosti" u "Progresu"...
      
       Nezgodne osobine
       Primer prosvetnih radnika tipičan je primer, u najmanju ruku, loše organizovanosti sindikata. Bez isticanja nezgodne osobine svih koji unose dnevnik u razred. Uvek su najpametniji. Mnogo je i onih koji se plaše da štrajkuju jer su bez propisanih kvalifikacija dovedeni u škole.
       Marinković podseća da se u zapadnim zemljama štrajkuje kada se traži više, bolje. Kod nas se štrajkuje zato što poslodavac nije ispunio svoju obavezu.
       Branislav Pavlović je kategoričan- štrajk je uspeo, ima rezultata: "Da nije bilo udruživanja sindikata, mi bismo sada primali novembarsku platu. Isplatili su regres i počeli isplatu toplog obroka. Pitaj boga da li bi ga dali da se nismo pobunili." Istovremeno, procenjuje: "U ovom trenutku smo blizu granice naših mogućnosti. Za nešto veće moraće i zdravstvo da se uključi." Prema njegovim rečima, jake štrajkove pre svih mogu organizovati industrijski sindikati (znamo u kakvom je stanju naša industrija).
       Nenad Mladenović iz Unije sindikata tvrdi da će oni izdržati, neće odustati. Iako su formirani tek leta prošle godine, iako su imali velikih teškoća s prostorijama (sada su u prostorijama Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, člana Saveza za promene), veruju da najozbiljnije pariraju državnom sindikatu. Izdržaće i "Prosvećenost", kaže predsednik Aleksandar Dukić ("Prosvećenost" je sindikat nastao i nestao iz "Nezavisnosti" pošto su se tokom bombardovanja sukobili oko neodgovarajuće izraženog patriotizma).
       Zdravko Kovač, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine, mišljenja je da štrajk ne može da uspe dok se ne promeni vlast.
       Zajednički imenitelj većine zaključaka sindikalnih aktivista jeste da je uspeh svakog štrajka ograničen manjkavom sindikalnom svešću, nejedinstvenošću sindikata, ali i pravnom regulativom, to jest režimom. Uspeh bi bio zagarantovan jedino u slučaju ujedinjenja svih sindikata i, ako može, "ostalih demokratskih snaga". Do tada, ostaje sumnja da je tekući štrajk samo preventivan i vešto osmišljen antistres program za prosvetne radnike.
      
       ANA VUČKOVIĆ