Predstavnici velikih svetskih kompanija poslali su pismo Medlin Olbrajt u kome traže ukidanje sankcija Jugoslaviji jer one "podržavaju razvoj zločina i korupcije u celom regionu... najviše pogađaju mala i srednja preduzeća koja su najčešće najglasniji oponenti režima"

      Zašto kažeš ljubav, a misliš na pare?" Srpska opozicija nema razloga da danas ponavlja tu večitu tužbalicu prevarenih ljubavnika. Pomalo je voljena i upravo na putu da zaradi svojih prvih deset miliona dolara.
       Na Dan Svetog Valentina, što bi možda moglo da sugeriše da se međunarodna zajednica konačno pomalo "zagledala" u srpsku opoziciju, u ponedeljak je u Briselu postignut dogovor o privremenom ukidanju sankcija za aviosaobraćaj, koji uključuje i Jugoslovenski aerotransport.
       Možda je taj opozicioni imetak neuputno na brzinu prebrojavati, ali evo jednostavne računice koju je prošle godine izveo Milan Vujačić, zamenik direktora Jugoslovenskog aerotransporta. Uvođenjem sankcija na letove u okviru "kosovskog paketa sankcija" u septembru 1998.godine, JAT je prestao da leti na 18 destinacija u deset zemalja, izgubio
       400 000 putnika i 83 miliona dolara. Prema Vujačićevoj tadašnjoj kalkulaciji, da nije bilo sankcija prema beogradskom režimu, JAT bi u 1999. godini ostvario profit od 20 miliona dolara.
       Razumno je, dakle, pretpostaviti da je u Briselu srpska opozicija upravo "izradila" JAT-u polovinu te sume i spasla ga bar dela gubitaka, koji su, prema procenama, u 1998. i 1999.godini iznosili jedanaest miliona dolara.
       To naravno ne podrazumeva da će
       5 000 radnika, koje je JAT u februaru prošle godine poslao na prinudne odmore, automatski postati glasači opozicije, ali bi možda moglo da znači mnogo više od onoga što bi se po reakcijama srpske opozicije moglo pretpostaviti, i što bi srpska vlast htela da prizna.
      
       Izdajnici u avionu
       Briselska odluka EU je upadljivo ignorisana u državnim medijima, a Vojislav Šešelj, potpredsednik srpske vlade i lider Srpske radikalne stranke, ocenio je da će na Zapad putovati samo "strani plaćenici i izdajnici". Ognjen Pribićević, savetnik lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, rekao je da "na ovaj način EU može da pruži dokaze da nije u sporu sa građanima Srbije nego sa režimom", a Vojislav Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije, smatra da suspenzija sankcija na avio-letove ne predstavlja "istinsko ublažavanje sankcija, već samo poigravanje našom zemljom".
       Gde su novac i interes? Stvarni smisao odluka iz Brisela biće jasan tek kad se obelodane nove finansijske sankcije koje bi, kako se izrazio Robin Kuk, britanski ministar inostranih poslova, trebalo da pokažu da "nema odstupnice za Miloševićev režim". One, prema najavama, podrazumevaju pooštravanje već postojeće kontrole priliva inostranog novca u Srbiju i (kao novu meru) zaustavljanje prijema deviznih doznaka iz Srbije u svet. Na listi sankcionisanih trebalo bi da se nađu i preduzeća za koja se smatra da "podržavaju režim".
       Teško je reći po čemu bi se, recimo, JAT razlikovao od Elektroprivrede Srbije, "Sartida 1913", ili Rudarsko-topioničarskog basena Bor (koji će se navodno naći na kaznenoj listi), jer na čelu gotovo svih preduzeća, bilo da su u državnim ili privatnim rukama, sede ljudi bliski režimu koji se već nalaze ili će biti stavljeni na listu ljudi (ima ih već 800) kojima se zabranjuje izdavanje viza. Teško je reći i da se međunarodna zajednica do sada bogzna kako zamerila režimu - još se niko od ljudi iz vlasti nije požalio da mu je zamrznut račun u nekoj inostranoj banci, ili da mu neki izvozni ili uvozni posao ne ide.
      
       Ko donosi novac
       Ono što bi od ponedeljka moglo da "čini razliku" jeste odgovor na pitanje: ko donosi novac? Sve do sada, uprkos stalnom (i do kraja kontraproduktivnom) pojačavanju sankcija, međunarodna zajednica je režim u Beogradu, javno ili prećutno, uvažavala kao ključnog pregovarača, ne samo u političkim već i u ekonomskim poslovima. Da nije bilo tako, ne bi bilo ni spasonosnog doturanja novca koji je u junu 1997. godine, kroz prodaju Telekoma, poklonjen socijalistima pred izbore.
       Pomagana spolja, i čvrsto držeći unutrašnje finansijske konce, vlast je mogla jasno da demonstrira i svetu i biračima u Srbiji da je jedino ona vlasnik novca. Opoziciji je ostajala samo neprijatna uloga da se poziva na nejasnu podršku Zapada, obećava neuhvatljivo blagostanje, penzije i plate od hiljadu nemačkih maraka i trpi podsmešljive komentare. Ko god da je kucao, morao je da kuca na vrata vlasti. Prva kvaka koju je otvorila opozicija jeste ona na beogradskom aerodromu i to bi simbolički trebalo da otvori novu stranicu na relaciji svet - opozicija.
       Novi tip sankcija, na kojima sada insistira Zapad, zamišljen je tako da umesto kolektivnog kažnjavanja, promoviše jasno personalno usmerene kazne. Kao što su ljudi iz vlasti počeli naprasno da se dosećaju svojih opozicionih prijatelja da bi se izvukli sa liste onih koji ne mogu dalje od Horgoša i Dragaša, sad bi verovatno i neki EPS i NIS trebalo da se obrate Savezu za promene ili SPO-u da im prebace novac "odavde", "donde". Teško je u to poverovati, tim pre što je glavni novac odavno na sigurnom, ali novac ipak čini čuda.
       Iako domet odluke o privremenom ukidanju sankcija na letove ne treba precenjivati, neki politički analitičari smatraju da je to mali, ali moguće važan pomak u stavu američke administracije o efikasnosti recepta po kojem će propadanje ekonomije u Srbiji dovesti do slabljenja vlasti.
       Početkom februara predstavnici velikih svetskih kompanija zainteresovanih za investiranje u jugoistočnoj Evropi poslali su pismo američkom državnom sekretaru Medlin Olbrajt u kome ocenjuju da " sankcije ... podržavaju razvoj zločina i korupcije u celom regionu", jer svi poslovi moraju da se obavljaju uz pomoć mafijaških krugova u zemljama u okruženju i traži ukidanje kaznenih mera Jugoslaviji.
       Istovremeno se apeluje da pojača sankcije vladajućem režimu, za koji se kaže da je tokom međunarodne izolacije ojačao i monopolizovao političku i ekonomsku moć. "Sankcije najviše pogađaju mala i srednja preduzeća, koja su najčešće najglasniji oponenti režima", kaže se u obraćanju Olbrajtovoj.
       Potpisnici pisma su članovi pomalo zaboravljene američke Inicijative za saradnju u jugoistočnoj Evropi (SECI) nastale krajem 1996. godine, i slične nešto novijem Paktu za stabilnost, čiji je cilj "lečenje" balkanskih političkih napetosti nekim novim Maršalovim planom.
       Novac, navodno, ne stiže jer se čekaju promene u Srbiji, a investitori su, posle Bosne koja se pokazala kao poslovno složena, i Kosova, koje je, uprkos obećanjima, kasa bez novca, postali nervozni.
      
       Kinesko pismo
       Pismo je, prema izvorima NIN-a, delom pisano u Beogradu, zahvaljujući zalaganju srpskih nezavisnih ekonomista, ali ima ljudi koji veruju da se imena tako moćnih američkih multinacionalki ("država u državi"), kao što su "Behtel", ili "Rajteon", ne bi mogla pojaviti u potpisu da za to nije bilo dobrih razloga. Među potpisnicima je i ING Barings investiciono krilo jedne od najvećih evropskih finansijskih grupa, koji je trgovao malim količinama jugoslovenskog duga.
       Filozofija koja se zastupa u pismu slična je onoj koju su "Najk" i "Levis" zastupali u politici prema Kini: nesputana trgovina više će doprineti razvoju sloboda, razmeni ideja i jačanju tržišta, od izolacije.
       Jan Moris, predstavnik "Behtela", rekao je NIN-u da ova kompanija nije direktni potpisnik pisma i da se tu našla kao član SECI. "Behtel" radi u Hrvatskoj i izrazio je interesovanje za poslove na Kosovu.
       Glavni pokretači koji se zalažu da se Srbiji ukinu sankcije jesu, prema nekim tumačenjima, firme iz Grčke, Turske i Italije, takođe potpisnici ovog pisma.
       Ono što srpskoj opoziciji treba jeste "ekonomski legitimitet". Koliko je to važno, moglo je lako da se vidi i iz reakcija vlasti koja na udarnim stranicama medija koje kontroliše, plasirala vest da grčka kompanija OTE nije samo zainteresovana za investiranje u Srbiju već će se uključiti i u obnovu Srbije, što je inače jedna od ključnih reči sa plakata kojim se najavljuje predstojeći Četvrti kongres socijalista.
       Kada će opozicija biti moćna? Kad i opozicionom kandidatu za premijera Dragoslavu Avramoviću zazvoni telefon.
      
       TANjA JAKOBI
      
      

Novac i poverenje        "Ekonomski dignitet" teško se stiče, a lako gubi. Prema podacima zvanične jugoslovenske statistike od 1992. godine, kada su uvedene prve sankcije, pa do kraja 1998. godine, Jugoslaviji je odobreno dugoročnih i srednjoročnih zajmova u visini osam miliona dolara, ili 1,3 miliona dolara godišnje, što govori da je poverenje u jugoslovensku vlast bilo minorno i da je u zemlju uglavnom stizao "vruć novac".        Ako se izuzme "godina Telekoma", u zemlju je stizalo između 300 i 500 miliona dolara investicija godišnje, najčešće izdeljenih na stotinu malih ulaganja.        Poređenja radi od 1974. godine do 1993. godine, kad zemlja nije bila u zavadi sa svetom, Jugoslaviji je odobreno više od četiri milijarde dolara kredita ili 480 miliona dolara godišnje.

      
      

Iračka priča        "U teoriji, režim gospodina Sadama Huseina i dalje je izložen najstrožim do sada primenjenim sankcijama. U praksi, danas su mnoge strane firme i vlade zainteresovane da obnove stare veze", piše londonski "Ekonomist" u reportaži iz Bagdada, objavljenoj u najnovijem broju tog lista. Hol najvećeg bagdadskog hotela koji je dve godine bio prazan, prenosi "Ekonomist", danas vrvi od diplomata i poslovnih ljudi koji su došli na tu postavljenu izložbu o posledicama američke agresije (vredi napomenuti da je krajem godine i u Beogradu održana slična izložba, kojoj su prisustvovale strane kompanije zainteresovane za koncesije za puteve u Srbiji). U Bagdadu se smenjuju poslovni ljudi iz Tunisa, Jordana i Indije, italijanska trgovinska delegacija je za petama austrijske, Nemci su skoro ponovo otvorili svoju ambasadu u glavnom gradu Iraka, a Japan će ih verovatno slediti. Iračka delegacija biznismena sprema se na put u Španiju i Tursku, izveštava "Ekonomist", navodeći da je posle deset godina sankcija vlast Sadama Huseina jača nego ikad, da se njegova rezidencija kupa u raskoši, a u zemlji vlada nepodnošljiva beda.