Za dve i po godine Stanimir Petrović, preseljavan 29 puta, izgubio, 30 kilograma

      (Od stalnog dopisnika NIN-a u Moskvi)
       Pune dve i po godine o Stanimiru Petroviću, jednom od stotine stranaca koje su oteli i čijim su životima trgovali nepoznati čečenski mirni žitelji, ništa se nije znalo. Ponekad bi ga se neka agencija ili novine setili, usput, uz vesti da su čečenski banditi bacili tela četvoro obezglavljenih pripadnika misije Međunarodnog crvenog krsta ili povodom oslobađanja nekog drugog taoca (Francuza, na primer). Otkako je otet još 2. avgusta 1997. godine, Stanimirovo ime pomenuto je najviše tri-četiri puta, uključujući pokušaj ranijeg jugoslovenskog konzula u Moskvi Milana Kukića da, preko vlasti susedne Ingušetije (gde je Petrović i nestao), stupi u vezu sa otmičarima i postigne njegovo oslobađanje.
       I kad je prošle subote bilo objavljeno da je Stanimir Petrović oslobođen iz dugog čečenskog zatočeništva (akcijom pripadnika specijalnih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova Rusije za borbu protiv organizovanog kriminala) i istovremeno najavljeno da se u nedelju očekuje njegov dolazak u Moskvu, izgledalo je to prilično neverovatno, u svakom slučaju iznenađujuće.
      
       Zveri
       A kad je u nedelju posle podne, na aerodromu za unutrašnji vazdušni saobraćaj "Domodedovo", Petrović izišao iz aviona, koga prijatelji pamte kao bodrog i žustrog čoveka, uprkos tome što je bio duboko prekoračio šestu deceniju života, bio je to oronuli starac. Nije trebalo ništa da kaže, svima je bilo jasno da su dani u zatočeništvu bili teški, preteški. Kad se pojavio pred novinarima, Petrović je izgledao kao da je bukvalno na kraju snaga. Potpuno iscrpljen, ne samo fizički, jedva je smogao snage da kaže da se, uprkos potpunoj neizvesnosti, nadao spasenju.
      
       To je bio užasan život. Moji otmičari su me držali u nemogućim uslovima i zverski se odnosili, pogotovo kad sam im rekao da ni ja ni moji bliski nemaju pare koje su tražili za moju slobodu, rekao je Petrović. Njegov drhtavi glas je kazivao više od njegovih reči.
       Otmičari su za njega tražili tri miliona dolara. Igrali su na slepo, kao što su potvrđivali mnogi drugi slučajevi, uvereni da će njihova žrtva naći načina da skupi traženi novac i otkupi život.
       Osam meseci posle otmice, prilikom prebacivanja iz jedne baze u drugu, Petrović je uspeo da pobegne. Stigao je do granice sa Ingušetijom, ali su ga tu zadržali čečenski milicionari ne više banditi za svoj groš, već pripadnici vladine službe.
       Situacija se, spolja gledano, promenila, ali je Petrović i dalje bio zarobljenik čiji je život visio o koncu.
      
       Ovi drugi su se odnosili prema meni ljudskije, u poređenju sa onima koji su me oteli, rekao bih, normalno. Spavao sam gde i oni, hranili su me onim što su i sami jeli, opisuje Petrović novo zatočeništvo.
       Ali, i dalje se radilo o biti il' ne biti. Za zatočenika su i dalje zahtevali otkup (i kako je potom nevoljno potvrdio Petrovićev sin Zoran, stupili u pregovore sa porodicom), ali se tražena suma drži u tajnosti.
      
       Selili su me iz mesta u mesto i držali daleko od nepoželjnih očiju. Nikada nisam znao gde sam, u kom gradu ili selu, u kojem delu Čečenije. Nabrojao sam najmanje 29 takvih premeštanja, rekao je Petrović novinarima koji su ga dočekali na aerodromu "Domodedovo".
       Jugoslovenski državljanin Stanimir Petrović je, kao što je već rečeno, bio otet 2. avgusta 1997. godine, zajedno sa jednim od direktora nemačke firme "Albana eksport-import" Rudolfom Klausom Šmukom. Bilo je to godinu dana posle čuvenog sklapanja Hasavjurtskog sporazuma dvojice generala (Lebeda i Mashadova) o primirju, kojim je okončan prvi čečenski rat.
       Šmuk i Petrović, kao šef moskovske filijale Albane, uputili su se u Čečeniju da sklope posao. S obzirom na to da je aerodrom čečenske prestonice Groznog "Severni" bio zatvoren, iskrcali su se na aerodromu "Slepcovskij", kod Nazranja, glavnog grada prvog suseda Čečenije, Ingušetije. Već na prvom koraku ka Čečeniji nisu imali sreće. Njihov automobil, neposredno pošto su napustili "Slepcovskij", presreli su nepoznati naoružani ljudi.
       Čim su kontrolori videli da su u pitanju stranci, sudbina Šmuka i Petrovića bila je zapečaćena. Nestali su, u rukama otmičara, u nepoznatom pravcu kao što će kasnije biti zvanično saopšteno.
       Sledeća zvanična informacija o njima glasila je da je zatražen otkup (prema jednoj verziji tri miliona dolara za obojicu, prema drugoj po tri za svakoga). Nemci su saopštili da su stupili u pregovore, ali nikakve pojedinosti o njima nisu bile dostupne javnosti. Prošla je godina dana i tada je saopšteno da je Petrovićev kompanjon oslobođen i da se vratio kući, ali o njemu samom ništa se nije saznalo. (U tom trenutku, u stvari, Petrović više nije bio u rukama svojih otmičara, već u posedu Mashadovljeve milicije.)
       Tako se ništa ni o tome kako je Petrović oslobođen ne objavljuje, ali se tvrdi da su u akciji učestvovali specijalci ruskog Ministarstva unutrašnjih poslova i severnokavkaske regionalne uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. U njihovo traganje i akcije bila je upućena i jugoslovenska ambasada, koja je aktivno sarađivala sa nadležnim ruskim organima.
      
       Oslobađanje
       Na severnom Kavkazu, u toku poslednje decenije, otmice meštana, Rusa i ostalih iz bivšeg SSSR-a, vojnika, a naročito stranaca, postale su prava industrija, sa neverovatnim inovacijama u aranžiranju situacija u kojima su izabrane žrtve postajale lak plen. Prema zvaničnim podacima, u nekoliko poslednjih godina oteto je više od 5 000 ljudi.
       Koliko ljudi ostaje u rukama otmičara, niko ne zna. Posle Petrovićevog oslobađanja, ostaje navodno još samo deset stranaca.
      
       Za Petrovića se najmučniji period u njegovom životu završio. On je sada prebačen u moskovsku kliniku za hitne intervencije "Sklifosovski", gde se oporavlja, ali lekari ne žele da kažu koliko će to potrajati. Za dve i po godine zatočeništva, Petrović je izgubio 30 kilograma. On sam nije hteo da kaže da li je bio mučen i kako su s njim postupali. Rekao je samo da tokom većeg dela zatočeništva, pošto su ga posle bekstva iz ruku otmičara zadržali čečenski milicionari, i nije bilo tako strašno, pošto su to bili "relativno normalni ljudi". Ma koliko oni bili normalni, bilo je to zatočeništvo kojem je, najzad, došao kraj:
      
       Ovaj dan smo čekali dve godine, šest meseci i deset dana, rekao je novinarima Petrovićev sin Zoran, držeći oca u zagrljaju za kojim su obojica čeznuli svih tih dugih dana.
      
       BRANKO STOŠIĆ