("Za denacifikaciju", NIN br. 2563)

      Žalim što sam gospođu Sonju Biserko greškom predstavila kao nekadašnju šeficu kabineta ministra inostranih poslova SFRJ Budimira Lončara, i zahvaljujem Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji na obaveštenju da je gospođa Biserko, umesto šefice, bila savetnica u kabinetu gospodina Lončara.
       Nejasan mi je smisao ostalih navoda iz pisma Helsinškog odbora NIN-u. Ići ću redom kojim se pojavljuju u pismu:
       1) Činjenicu da je od svih režimskih struktura, javnih ličnosti i političkih partija, samo jedan državni list ponovio, makar i sa "dodatnim žarom", optužbe Demokratske stranke na račun gospođe Biserko, u današnje vreme smatram potvrdom svoje teze da se "režim drži sasvim hladnokrvno i po strani".
       2) Suosnivači Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Elena Popović i Vladimir Đerić bili su u Americi kad i gospođa Biserko, kao što sam napisala u tekstu "Bura u helsinškoj šolji". Helsinški odbor u pismu NIN-u upozorava na činjenicu da njih dvoje tamo žive već duže vreme. Ne vidim šta menja na stvari činjenica da su u Ameriku otišli pre, umesto posle početka bombardovanja, budući da sam u NIN-u jedino tvrdila da su tamo bili kad i gospođa Biserko. Posedujem kopiju njihovog pisma "Njujork tajmsu" koje sam citirala u NIN-u. Ta kopija upućena je na mnoge adrese upravo zato što "Njujork tajms", nakon intervjua sa gospođom Biserko, nije objavio njihovo reagovanje.
       3) Kao što sam i napisala u NIN-u, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji potpisan je 6. aprila prošle godine pod pismo kojim je Jugoslovenska akcija nevladinih organizacija protestovala protiv NATO bombardovanja. Ako se taj potpis, kao što Helsinški odbor u pismu NIN-u sada tvrdi, "neovlašteno" pojavio ispod saopštenja Jugoslovenske akcije, javnost to nije mogla da zna. No uzmimo da je tako, i da se NIN-u ovog puta javio ovlašćeni potpisivač.
       4) Konačno, Helsinški odbor tvrdi da "pred Spoljnopolitičkim odborom SAD predsednica Helsinškog odbora uopšte nije pominjala Vuka Draškovića, predsednika Srpskog pokreta obnove". Dva su problema kad Helsinški odbor insistira da kao ustanova govori umesto ili u ime svoje predsednice. Pre svega, u članku o sporu gospođe Biserko sa demokratskom opozicijom u Srbiji uopšte se nisam bavila delatnostima Helsinškog odbora, od kojih mnoge veoma cenim. Bavila sam se, naprotiv, političkim delovanjem gospođe Biserko koje izlazi van tih delatnosti i van okvira borbe za ljudska prava i kojim ona, po mom mišljenju, nanosi štetu i Helsinškom odboru i ljudskim pravima. Zatim, Odbor izgleda nema valjane informacije o delovanju svoje predsednice. U Vašingtonu postoji adresa na kojoj se može dobiti stenogram svedočenja gospođe Biserko pred senatskim odborom. Za to specijalizovana ustanova zove se ALDERSON REPORTING COMPANY, a nalazi se na adresi: 111114th Street, N.Y. Suite 400, Washington DC 20005-5650. Telefon je (202) 289-2260. U stenogramu se može videti da je gospođa Biserko ne jednom, već više puta pominjala Vuka Draškovića pred Spoljnopolitičkim odborom.
       (Prilažem na uvid i foto-kopiju dela stenograma sa sednice Potkomiteta za evropske poslove Spoljnopolitičkog odbora Senata SAD, održane 29. jula 1999. godine, koji je citiran u mom članku "Bura u helsinškoj šolji".)
       Na kraju, moram reći da me, više i od ove poslednje netačnosti u pismu Helsinškog odbora, zbunila ležernost sa kojom se sada čitaocima NIN-a, u zamenu za omiljeni termin gospođe Biserko (denacifikacija), nudi "osvešćivanje, suočavanje sa samim sobom, ako je prihvatljivije".
       Prihvatljivije je, i lako se složiti da je Srbiji i te kako potrebno osvešćivanje i suočavanje sa samom sobom. Nevolja je u tome što ti termini nisu sinonimi za denacifikaciju, izraz koji gospođa Biserko redovno koristi u javnim istupima i napisima u inostranstvu i koji, po Vebsteru, znači "odstranjivanje nacizma" iz društvenog tela ili jedinke.
       Naš je nesporazum u tome što gospođa Biserko nije za vreme rata predlagala Srbima da se "osveste" i "suoče sa sobom", već je tražila od NATO-a da se denacifikacija ovde izvrši silom, na terenu, uz pomoć kopnenih sila NATO-a koje bi prethodno okupirale zemlju. Naš je nesporazum u tome što gospođa Biserko, koja ovde personifikuje Helsinški odbor za ljudska prava, na taj način, makar i nehotice, podriva i sam plemeniti koncept zaštite ljudskih prava.
       Pa se u neukoj Srbiji ponegde identifikuje sa "tomahavcima".
       Ljiljana Smajlović