U prepunom autobusu, kao nekada, pokušavam da sagledam političku uznemirenost naroda kome pripadam. Autobus ide po kosoj ravni

      Iz očiju svojih saputnika vidim da vožnju doživljavaju kao sunovrat. Naprežem se da moje nagnuto telo ne pritiska saputnike na koje se naslanjam. Uzaludni su moji napori, osećam miris straha kao posledicu panike. Na prvoj stanici očekujem da će jedan broj putnika potražiti spasenje u napuštanju vozila. I kao uvek, moje se očekivanje ne ostvaruje. Autobus napunjen ljudskim telima zamiče u dubinu dugačke ulice sa svojim kompletnim teretom. Znam da je ovo moje putovanje bila, u stvari, metafora moga života.
       Postajem svestan toga da se ceo moj život urušava sa rušenjem jednog zida. Znam da će, možda, jednoga dana biti angažovana jedna medijska agencija da nas ubedi da zid nije ni postojao, ili da se, možda, nije nalazio u Berlinu nego na nekom drugom mestu, i da taj razlog za istoriju, nije produkt evropskog i nemačkog duha, jer će istorija biti ukinuta, već da je to samo legenda iz mitskih vremena, dakle laž koje se što pre treba osloboditi, kao što to moramo da učinimo sa herojima kosovskih vremena ili plavim heroinama nibelunškog prstena. Onda će se umesto heroja i heroina pojaviti gazde, koje ćemo morati da volimo, sve će pripadati njihovoj uspešnosti, njihova svojina će biti neprikosnovena, profit će postati ona plava boja na nebu o kojoj će pevati pesnici i pod kojom će uzdisati mladi ljubavnici, taj tako dragi profit sa svojim profitnim stopama, sa dragim kamatama, sa uzbudljivim glavnicama, sa kontima u nacionalnim bankama, koje neće biti svojina nacija, već će pripadati starim bankarskim familijama, sa starim bankarskim palatama i novovekovnim skalamerijama od nerđajućeg čelika i omotačima od ogledala u koje uleću nesrećne ptice, koje se kao i ljudi ne snalaze u novom svetu koji izrasta u vremenima bez istorije.
       Sve nepravde koje su nam nanete biće ispravljene na taj način što ćemo ih zaboraviti, prošlost će biti pretvorena u nešto što će postati stvar privatne interpretacije, nešto što se može tumačiti na razne načine, zatim će načini biti pretvoreni u nešto što može da bude istinito ali i ne mora da bude istinito, zatim će istina prestati da bude obavezna, postaće nešto što se može izjednačiti sa individualnim ukusom.
       Onda će doći vremena kada će istina postati nešto što nam može doneti određenu korist, pa će, na kraju, doći vremena kada će istina postati samo ono što nam donosi određenu korist. Tada možemo očekivati da se naša korist izjednači sa nečim što nikoga ne zanima, naša će korist tada biti mala, gotovo beznačajna korist prema onim koristima koje pripadaju drugima, i koje će biti velike i značajne.
       Epoha tranzicije približiće se svojim vrhuncima: na mnogim mestima gde se nekada želelo da se podigne velika katedrala izrašće monumentalni muzeji posvećeni najvećim profiterima našega doba: vlasnici samoposluga, takozvani nekadašnji bakali, dobiće svoje memorijalne dvorane, znaćemo sve o njihovim precima, o njihovim prvim koracima na putu slave, o prvom zarađenom centu koje je u svojim stripovima tako veselo nagovestio Volt Dizni, o palatama umetnosti, o operskim dvoranama, u kojima će poput posmrtnih marševa odjekivati pesma modernih gladijatora koji će stizati iz siromašnog sveta da svoj raskošni talenat pretvaraju u oblapornu zabavu bogataške elite.
       Iza tih galantnih svečanosti novoga doba rađa se uverenje da je svet uređen na najbolji mogući način i da se svim srcem treba predati tome svetu, kako bi pobedonosni marš progresa postao i marš našeg sopstvenog trajanja. I dok stojim na pločniku jedne dugačke ulice i dok posmatram sudbinu onih koji su se zaputili u svoju autobusku neizvesnu budućnost, u ušima mi odzvanjaju sve one pretnje i sva ona obećanja o tome kako nam taj novi razum govori da upravo ta neizvesna budućnost jeste jedina naša moguća budućnost. U svojoj staračkoj duši osećam prisustvo jednog još vitalnog crva, crva koji unosi sumnju u sve što nam je obećano. Možda novi svet nije tako sveobuhvatan kao što može da izgleda na prvi pogled: možda je divlja zver, možda je drvo, možda je, konačno, kamen, ili stena, nešto večnije od onih obećanja na koja smo tako lako pristali. Možda život koji nam se nudi ima i neki drugi izlaz od onoga ka kome jezdi ljudskim telima okićeni autobus koji postepeno izmiče mojim ljudskim mogućnostima viđenja.
      
       (Autor je arhitekta i nezavisni izdavač iz Beograda.)