Dragoslav Rančić: KINESKI VREMEPLOV

      Gledan sa 27. sprata Šangajske berze, na kome se nalazi Klub bankara, centar najvećeg i najdinamičnijeg kineskog grada uzličio mi je na Menhetn. Ako i nije baš sasvim tako, stekao sam utisak da je miris novca isti.
       Uzalud sam među oblakoderima tražio zgradu hotela "Šangaj", nekad najvišu u gradu. Setio sam se da su u avgustu 1977. na vrh ove zgrade domaćini bili izveli premorenog Tita da bi mu pokazali panoramu grada. Sada sam jedva pronašao tu zgradu, možda ponajpre zahvaljujući njenoj beloj fasadi. Delovala je skriveno i patuljasto među oblakoderima od osamdeset spratova.
       Putujući po Kini nekom vrstom vremeplova, između prošlosti i budućnosti, a često i između jave i sna, nastojao sam da otkrijem koliko se ekonomsko otvaranje zemlje odrazilo na njeno političko, kulturno i opšte otvaranje i koliko se to oseća u svakodnevnom životu.
       I ovde sam, u tajkunskom bankarskom gnezdu, bio u nekoj vrsti polusna. Poslovnu strogost kožnih fotelja i teškog nameštaja od mahagonija ublažava mekani kineski enterijer, iako i on podseća na riznicu, bogatstvo i finansijsku moć. Na zidu je, ispod stakla, veliki reljefni poludragi kamen, zvani "kamen od pileće krvi", od kojeg su se nekad pravili mandarinski pečati. Gromada ima 50 kilograma i predstavlja muzejsku retkost. Među svilenim skrolovima sa slikama starih majstora postavljene su prozirne plave vaze iz dinastije Ming. One asociraju na jedan duhovito nepretenciozan natpis iz Šangajskog muzeja: "Grnčarija pripada čovečanstvu, ali je porcelan kineski izum". Da sve bude kineski kitnjasto, tu je i metar dugačak brod od slonovače, brižljivo izrađen i izbrušen dijamantskom bušilicom.
       Povod da se nađem na ovom čardaku ni na nebu ni na zemlji jeste jedna moja davnašnja opaska o kukovom letu. Moji prijatelji Ištvan Janik i Andrej Mrevlje, koje sam upoznao pre četvrt veka, a kad su studirali u Kini, setili su se da sam jednom, iznerviran postupkom pekinške birokratije, skeptično prognozirao kinesku modernizaciju. Sada su me pozvali u goste da se "smerno pokajem", a možda i da sebe zabave kad me vide kako hodam razrogačenih očiju.
       Ištvan je pune 24 godine u Kini. Bio je diplomata, a sada je biznismen. "Šlepujem" se uz njega po velikom kineskom prostoru, odlazeći i u mesta koja strani dopisnici obično ne posećuju. Andrej je u Parizu spremao doktorsku disertaciju o "upotrebi glagola biti u klasičnoj kineskoj filozofiji", a onda je odlučio da bude novinar. Sada je dopisnik ljubljanskog "Dnevnika" iz Kine. Njegova žena Mita Maši je takođe sinolog. Prevela je oko dvadeset savremenih književnih dela sa kineskog na italijanski i sada je ataše za štampu u italijanskoj ambasadi u Pekingu. U njihovoj kući se zna i ko su bolji kineski filmski reditelji od onih koji su podobijali nagrade u Kanu i Veneciji.
       Moj sagovornik, iako je direktor Kluba bankara i jedan od najuticajnijih ljudi Šangajske berze, ne deluje ni kao hladni tajkun - kako se u poslovnom svetu Azije, po nazivu preuzetom iz japanskog samurajskog rečnika, nazivaju moćni finansijski magnati - ni kao nadmeni tajpan, kako se u Hongkongu zovu zakulisni gospodari trgovinskih korporacija i finansijski manipulatori. Pre liči na smirenog diplomatu sa nenametljivim međunarodnim iskustvom. Valjda sam zato i požurio da upravo ovde, gde najviše treba da se oseća puls nacionalne privrede, napravim i prva poređenja sa razvijenim svetom unutar "jedne zemlje sa dva sistema":
       "Koliko treba Šangaju da dosegne moć Hongkonga?"
       Uglađeni Šangajac se zove Geri Je. Na njegovoj posetnici ime je ispisano na zapadni način - najpre ime, pa prezime - a ne na kineski, najpre prezime, pa ime.
       Otkud sad Geri?
       Ništa neobično, to već postaje uobičajeno u poslovnom svetu. Hrišćanska, najčešće anglosaksonska, imena u prošlosti su imali Kinezi katolici. Posle su ih, kao svoja druga, odnosno uporedna, imena uzimali poslovni ljudi iz Hongkonga i sa Tajvana. Želeli su tako da svojim stranim partnerima omoguće da ih lakše pamte, a i da sebi obezbede uočljivije prisustvo u međunarodnom biznisu. Sad strana lična imena uzimaju mnogi biznismeni sa međunarodnim vezama. Najčešće su to ona imena koja su im u srednjoj školi ili na fakultetu iz milošte dali strani profesori engleskog jezika.
       U odgovoru na pitanje gde je sad Hongkong, koji je pre dve i po godine vraćen pod suverenitet Kine, a gde Šangaj, koji je najubedljiviji dokaz kineskog ekonomskog uspeha, direktor Je ne nudi patriotski optimizam. Njegova vizija je bankarski hladna. Postoje sličnosti između Hongkonga i Šangaja, ali i razlike, objašnjava on. Oba grada su finansijski i trgovinski centri i važne luke. Ali Šangaj ima jednu veliku prednost: jaku proizvodnu bazu, koja čini šestinu ukupnog industrijskog potencijala Kine, i moćno zaleđe od nekoliko mnogoljudnih provincija u kojima je, za dve decenije reformi i ekonomskog otvaranja, mreža autoputeva uvećana za četiri puta. Ipak, Šangaj neće postati konkurent Hongkongu narednih pet godina. Proći će do toga možda i dve decenije.
       (Kasnije mi je u Pekingu profesor Mijao Huašou, direktor vladinog Evroazijskog instituta za istraživanje društvenog razvoja, rekao da je u protekle dve decenije u priobalni pojas otišlo oko 85 odsto ukupnih investicija, a samo 3,7 odsto u zapadne zaostale pokrajine i oblasti, kao što su Sinđijang, Ćinghaj, Gansu, Tibet. Zamisao je bila da razvijeni, poput lokomotiva, vuku nerazvijene. Jedan od rezultata: opasno uvećane razlike.)
       Zanimljivo je, međutim, da se glavna primedba bankara Jea na tok reformi u Šangaju nije odnosila na obim investicija, nego na neefikasnost državne privrede.
       "Oko 70 odsto državnih preduzeća je ili u gubicima ili jedva opstaje - tvrdi on. "Tako se neće moći dugo izdržati. Vlada će ta preduzeća pomagati u narednih nekoliko godina (možda tri do pet) kreditima i oslobađanjem od poreza, a onda će morati da počne da ih zatvara."
       U tom kontekstu ni Šangajska berza, uprkos svojoj spoljnoj impozantnosti, još nije prava berza, dok hongkonška jeste, kaže moj sagovornik. Prevelik je uticaj države u privredi. Kina još nema pravu tržišnu privredu, a Šangajska berza nije dovoljno osetljiva na svetske finansijske tokove. Na opasku da se ima utisak da Berza uživa znatan ugled, on se smeje: "Tačno je da oko 60 odsto radno sposobnog stanovništva u Šangaju kupuje deonice i igra na berzi. Ali to je zato što Šangajci vole kocku i privatan biznis."
       Kad se siđe sa ove visine, na kojoj se o svemu sudi hladno i strogo, Šangaj je uzavreli grad. Nankinški put, glavna trgovačka ulica, ima robne kuće kakve se mogu naći u Parizu ili Njujorku. Bund, lice grada u priobalnom pojasu prema reci Huangpu, ponovo daje Šangaju kosmopolitsko obeležje, sa renoviranim fasadama kolonijalnih zgrada i vraćenim stranim bankama. Uveče se kej pretvara u živo šetalište, prepuno stranih turista i posetilaca iz unutrašnjosti. Svetle reklame svih svetskih firmi. Među stranim firmama najviše je američkih - oko dve hiljade.
       Na drugoj obali je Pudung, izlog modernog Šangaja i moderne urbane Kine. Sa luksuznim hotelima i gusto zbijenim poslovnim zgradama u staklu i mermeru taj deo grada, do kojeg vode dva tunela ispod reke, arhitektonski najviše liči na najmodernije delove Hongkonga ili Singapura.
       Tu je sve podređeno velikom biznisu. U hotelu u kome sam odseo - Shanghai International Convention Centre - ima više od dvadeset konferencijskih sala, od kojih je jedna velika kao glavna dvorana u kineskom parlamentu. Hotel se nalazi pored televizijskog tornja i vlasništvo je - Centralne kineske televizije. I kao da je jedna zemaljska kugla, na televizijskom tornju, bila nedovoljna da vam u svest ureže poruku da je ovo deo velikog sveta. Hotelsku fasadu krase još dve zemaljske kugle na kojima se razaznaju i u noći svetle kontinenti, dok vas dugi prekookeanski brodovi, koje kroz stakleni zid možete videti bukvalno iz kreveta, podsećaju da je taj daleki svet stalno sa vama.
       Prenaseljen i danonoćno užurban, grad bi se ugušio u saobraćajnom haosu da nije otišao u visinu. Ima ulica koje su izgrađene na stubovima, poput mostova, a sa vijadukata na tri nivoa možete videti šta se zbiva na petom ili šestom spratu okolnih zgrada.
       Urbanisti su, očigledno, bili dosta inspirisani iskustvima sa skučenog prostora Tokija.
       Kažu da je Šangaj bio zapostavljen na početku reforme, jer nije bio uvršćen među četiri slobodne ekonomske zone, čijim je formiranjem počelo otvaranje Kine prema svetu. Kao da je bio kažnjen zbog toga što je u toku Kulturne revolucije bio ultralevo uporište.
       Onda je - kaže se u nastavku ove priče koja je neka vrsta novog mita o ubrzanom razvoju grada - Deng Sjaoping uvideo grešku i brzo je ispravio. Tako je Šangaj počeo prosto da uzleće, i za jednu deceniju ostvario je ono što bi, u normalno intenzivnim uslovima, postigao za dve.
       U nečemu se i preteralo. Mnogi oblakoderi, osobito oni sa velikim poslovnim prostorom, još nisu popunjeni. Zato su u Šangaju i stanarine niže nego u novim zgradama u Pekingu. Jednostavno, ponuda premašuje tražnju. Drugi apsurd: iako je san svakog Kineza da sa bicikla pređe na motocikl ili automobil, šangajske gradske vlasti destimulišu svoje građane da se motorizuju. Ulice su već dovoljno zakrčene. Vlasnicima vozila nameću se velike gradske takse, uz skupo parkiranje. Zato je održavanje automobila u Šangaju nekoliko puta skuplje nego u Pekingu.
       Kineski ekonomisti i sociolozi, u nastojanju da u prošlosti pronađu procese u svetu koji bi mogli biti slični sadašnjoj modernizaciji Kine, ustanovili su da je istorijske paralele veoma teško povući. Jedna petina ljudskog roda treba da se oslobodi vekovnog siromaštva u roku od nekoliko decenija. To je ekonomski preobražaj kakav svet dosad nije video. Možda se, po dinamici, nešto slično dogodilo u toku industrijske revolucije u Evropi ili Americi, ali ne i po razmerama. Generator modernizacije je priobalni pojas od 300 miliona ljudi, kolika je otprilike i populacija Evropske unije. Generator generatora je, naravno, Šangaj.
       Ko su ljudi koji daju obeležje toj modernoj Kini u njenom najposlovnijem gradu?
       Možda je to mladi Džems Vang, vlasnik fabrike kofera koju sam posetio u šangajskom predgrađu Đinšan.(Opet jedan Kinez sa anglosaksonskim imenom - iz istih poslovnih razloga koje navode i drugi.) Njegovo kinesko ime je Sinđin, "naklonjen vojsci", što znači da je dete Kulturne revolucije, u kojoj su roditelji svojoj deci davali - ili su bili prinuđeni da daju - revolucionarna i borbena imena. I zaista, ispostavlja se da je mladi Vang rođen 1967. i da mu sada nije mnogo stalo da sujetno čuva svoje ime iz kolevke.
       Na prestižnom šangajskom Univerzitetu Fuđan diplomirao je primenjenu matematiku, pa u poslovnim razgovorima nesumnjivo ima u glavi nevidljivi kompjuter. Govori dobro engleski i preko Interneta prati svetske ekonomske, a posebno finansijske, trendove.
       On je i vlasnik i direktor fabrike u kojoj radi 356 radnika. Fabrika proizvede godišnje oko 80 000 kofera, onih istih, ali vrlo kvalitetnih, kojima su Kinezi preplavili svetsko tržište. Godišnja vrednost proizvoda, koji se svi izvoze u SAD i zemlje Evropske unije, iznosi pet miliona dolara. Vangov profit je samo pet odsto, uvek samo pet odsto, to je sveto šangajsko pravilo i sveto pravilo u najstarijoj trgovini na svetu. Vang je tako uvećao i modernizovao svoju proizvodnju i tako se obogatio - za samo pet-šest godina. Spada u srednji sloj bogataša, onih čija je imovina vredna oko deset miliona juana. (Jedan dolar vredi 8,26, a jedna marka 4,30 juana.)
       Kad je reforma počela, pre dve decenije, dolar je vredeo 3,7 juana, a bogatašem se smatrao onaj ko je raspolagao imovinom vrednom 10 000 juana. U međuvremenu, vrednost dolara je udvostručena, ali je kriterijum za bogatstvo postao sto puta stroži i "popeo se" sa 10 000 na 10 miliona juana. Vang je živi primer tih promena. U fabrici se radi devet sati, često i duže. Prosečna neto plata iznosi oko 1 000 juana, bezmalo dvostruko viša od nacionalnog, a 40 do 50 odsto viša od šangajskog proseka. Vang svojim radnicima uplaćuje zdravstveno i socijalno osiguranje - 25 odsto bruto zarade, prema šangajskim propisima - što vlasnici mnogih drugih privatnih fabrika širom Kine uglavnom ne čine.
       Ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju bio je nezaobilazna tema dana u gotovo svim razgovorima o privredi.
       U Šangajskoj berzi čuo sam mišljenja da zemlja još nije u potpunosti osposobljena za oštru međunarodnu konkurenciju i da banke i osiguravajuća društva strahuju da bi se ogromna nacionalna štednja mogla iz kineskih preliti u moćne strane banke, kad one budu dobile pravo da posluju u juanima.
       U Pekingu sam u Evroazijskom institutu za istraživanje društvenog razvoja - nekoj vrsti trusta mozgova koji svoje analize radi direktno za premijera Džua Žungđija - čuo da se ministarstva poljoprivrede i finansija u tom pogledu oštro protive svakom prenagljenom koraku vlade.
       Međutim, Vang je bio oduševljen. Neće biti ograničavajućih kvota u izvozu, dobre firme uživaće veću podršku poslovnih banaka, a strano tržište će se lakše istraživati, onako kako se to radi u Hongkongu. Postoje mogućnosti za proširenje proizvodnje ili preorijentaciju. Kineska tekstilna industrija biće tek onda bez premca u svetu i zaposliće, kako se predviđa, još dva miliona ljudi, a elektronika, koja je ove godine, sa više od 30 milijardi dolara vrednosti izvoza, pretekla tekstilce, ući će u velike svetske okršaje pod mnogo povoljnijim uslovima od dosadašnjih.
       Sve je mamutsko i sve treba da bude u ubrzanju. Sa godišnjom stopom rasta od blizu 10 odsto, kineska privreda se za protekle dve decenije na svakih sedam i po godina udvostručavala. Mladi Vang je točkić u mehanizmu te zahuktale geometrijske progresije u kojoj se uvećana masa, pomnožena sa ubrzanjem, po jednom od osnovnih fizičkih zakona, naprosto preobraća u silu.
       U Šangaju se najbolje oseća i neka čudna strepnja od ubrzane trgovinske utakmice sa svetom i ulaska u neizvesnost koje sobom donosi potrošačko društvo. I vlada i privrednici bi možda bili zadovoljniji kad bi građani radije uzimali kredite i na taj način jačali kupovnu moć zemlje, umesto što štede na tradicionalan način, čuvajući "bele pare" za, možda, neke crne dane.
       Ako Šangajci rado kupuju deonice na berzi zato što - kako u šali reče naš bankar - "vole kocku i privatan biznis", nesporno je i da je stalna štednja ostala najsigurniji put do socijalnog i psihološkog samopouzdanja, osobito starijih građana. Jedan od osnovnih razloga za to je čisto reformski: posao nije više nikome garantovan, a privreda se sve više oslobađa nasleđene socijale.
       Briga novih preduzetnika više je proizvodnja robe koja ima prođu na tržištu, a ne i socijalna sigurnost zaposlenih. Kako je, odranije ostala, praksa da se penzije radnicima ne isplaćuju iz državnog penzionog fonda, nego iz kase njihovih bivših preduzeća, velike pritužbe na sistem socijalnog i zdravstvenog osiguranja su zapravo pritužbe na surovost reformi. Penzioner ostaje bez penzije ako njegovo bivše preduzeće bankrotira. A već smo čuli merodavnu bankarsku procenu da je 70 odsto državnih preduzeća, koja inače zapošljavaju najviše radnika, nesposobno za žešću reformsku trku.
       U takvim uslovima uvećane socijalne neizvesnosti štedelo bi se i da nije tradicionalnih navika da se radije kupuje od sopstvene gotovine, nego od pozajmice. Ali, tržišna privreda ima svoju logiku: što se više kupuje - više se i proizvodi. Banke rado daju kredite za kupovinu stanova, automobila i aparata za domaćinstvo. Da bi usporila štednju, država je snizila mesečnu kamatnu stopu - sa 2,4 na 0,99 odsto - i uvela porez na prihod od kamata.
       Međutim, ukupna štednja je, prema jednoj zvaničnoj kineskoj publikaciji, u 1998. godini već bila dosegla ogromnu sumu od 643 milijarde dolara - oko 510 dolara po stanovniku. Očigledno je da kineske banke i osiguravajuća društva imaju o čemu da brinu pre nego što se stranim bankama dopusti da posluju u juanima. Malo ko se usuđuje da prognozira kakve bi mogle biti razmere nekog stranog monetarnog udara. Svašta sam ovde očekivao, ali ne i strah od štednje.
      
       Nastaviće se
      
      

Dragoslav Rančić, ugledni novinar NIN-a i "Politike", proveo je deceniju (1974 -'84) u Kini. U tom periodu je okončana Maova era; veliki vođa je umro 1976. Kao novinar Rančić je prisustvovao i poslednjim ispraćajima velikih revolucionara Džu Dea i Džou Enlaja. Krajem sedamdesetih počela je Dengova era. "Nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe", govorio je Deng i time odredio smisao promena. Novinar Rančić se susretao sa glavnim protagonistima reformi: Deng Sjaopingom, Hu Jaobangom, premijerom Džao Cijangom... Pre nego što je 1984. pošao iz Pekinga, Rančić je već javljao da je počela slobodna prodaja bicikala, da su se pojavile prve pijace, da su retki mogli imati traktor u privatnom vlasništvu, da su u domaćinstva ušli prvi televizori i kućanski aparati, da su vidljive promene u odevanju: skinute su "maovke", pojavile su se devojke u suknjama, obavljena su prva venčanja u venčanicama, momci su počeli da vezuju kravate. Krajem prošle godine, petnaest godina kasnije, Dragoslav Rančić je ponovo boravio u Kini. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti njegovo viđenje Kine na kraju II milenijuma.