Ovo je zemlja u kojoj se žene ne smeju ni dotaći, a muškarci se tri puta ljube u obraz

      Iranci su veoma otvoren svet, ali o politici sa vama neće puno da raspravljaju. Poznato je da se u iranskom društvu (neka vrsta muslimanske teokratije) bore dve struje, tradicionalniju zastupa veliki vođa ajatolah Hamnei, a reformističku predsednik Mohamad Hatami. Nije reč o partijama, već o strujama. U današnjem iranskom društvu stvari se razrešavaju veoma složenim putevima, uticajem i autoritetom, a ne snagom formalne vlasti u verskoj hijerarhiji šiita.
       Otvoreni Iranci neće vas tokom vašeg boravka na Osamnaestom međunarodnom Fađir (na arapskom - zora) pozorišnom festivalu zamarati nijansama složenog političkog života. Tek će vas pokoji mlađi umetnik potražiti da vam ispriča o svojim pozorišnim poduhvatima i otvoreno reći da je pravi čovek njihov predsednik Hatami, koji je već mnoge stvari pokrenuo. Ako na izborima pobedi (a evo ovih dana stigle su vesti da je odneo pobedu), obećao je da će otvoriti vrata slobode za sve stvaraoce i obične ljude. Sve je to relativno i u okvirima je klerikalnog koncepta, ali je to veliki korak unapred.
      
       Otresite žene
       Kao i obično, ono što o jednoj dalekoj zemlji stare ali specifične kulture čujete pred dolazak u nju, razlikuje se od onog šta tamo zateknete i otkrijete.
       To se pre svega odnosi na temu iranske žene danas.
       Negde u inostranstvu Iranci su me bili naučili da se žene sa muškarcima ne rukuju.Stranci opet pričaju da su žene zabrađene posle svrgavanja šaha i da su po strani od javnog života. Osim podatka o rukovanju, sve ostalo je pogrešno.
       Žene, pre svega, nisu pod feredžama, kako mnogi misle, nego uvijene u maramu. Odeća im je od odličnih materijala, brižljivo probranih. Sve nijanse crnog i sivog. A studentkinje imaju često ispod gornjeg dela farmerke, a na nogama patike, kao američke studentkinje.
       U razgovoru sa muškarcima (kako svojim, tako i sa nama strancima) nimalo se ne razlikuju od žena Zapada: otresite su, samosvesne, solidno obrazovane. Sve sa kojima sam imao priliku da razgovaram znale su veoma dobro neki strani jezik, i to najčešće engleski.
       Na one man shonj milhajmskog glumca meksičkog porekla Davida "Pre nego što nas milenijum rastavi" na španskom jeziku iranska publika smejala se duhovitostima poznatog pisca krimića Manuela Vaskesa Montalbana kao da smo u Madridu. Zbog velikog interesovanja sedelo se sasvim uz pozornicu i na podu, žene i muškarci zajedno, uz opasnost da se tu i tamo slučajno dodirnu, što je izrazito zabranjeno.
       Naravno, da taman kada uočite da nije sve tako striktno kako su vam pričali, dođete na pozorišnu predstavu gde šef sale objavljuje da žene izvole na posebna vrata, a onda sednu u levi deo gledališta. Pitam svog službenog pratioca zašto to, odjednom. Veli da je to tako u pozorišnim salama koje pripadaju univerzitetu. Ispada da su akademski slojevi konzervativniji. Ali, ni to ne smem da tvrdim.
       Mesto žena u savremenom društvu je omiljena tema savremene iranske umetnosti. Sećate se filma Abasa Kjorastamija "Kroz maslinjake" ili Mohsena Mahmalbaha "Svadba blagoslovenog". Oba se bave ženskom odlučnošću da ostvare svoju volju, jedna da se ne uda za onog koji joj je namenjen, a druga da ostane pored svoga verenika iako je onesposobljen u ratu.
       Na festivalu je jedna mlada trupa prikazala komad tipičan za raspoloženje u sadašnjem iranskom društvu, iako se događa u srednjem veku. Žene, da ne bi ostale neprosvećene, organizovale su svoj privatni univerzitet. To čine u dubokoj ilegalnosti. Nastaje dramatičan obrt kada ih otkriju. Komad se zove simbolično "Kuća sa sedam zatvorenih vrata".
      
       Vorhol usred Teherana
       U Iranu je na snazi stroga prohibicija. Neke moje inostrane kolege sklone čašici, tešili su se u raskošnom restoranu u stilu "Hiljadu i jedne noći" nekom bezalkoholnom zamenom piva, za koju kažu da je grozna. Sigurno je do vas stigla vest da za preljubu ode glava, a za krađu ruka.
       Iranci su veoma radoznali za kretanja u svetskoj umetnosti. U pozorišnom foajeu videćete kako se na improvizovanom pultu prodaju u farsi prevodu knjige Pitera Bruka, Antonena Artoa, Bertolta Brehta... Jedan mlađi umetnik priznao mi je da je čitao čak i Žana Ženea u nekoj univerzitetskoj biblioteci. Treba imati na umu da se ljubav među muškarcima strogo kažnjava. Koja je kazna na snazi, nisam se raspitivao. Žene se ne smeju dotaći, a muškarci se često pri susretu ljube, i to tri puta u obraz. Ali to se smatra najnormalnijim prijateljskim pozdravom.
       U teheranskom Muzeju savremene umetnosti izložene su sjajne, uglavnom apstraktne skulpture iranskih vajara u najnovijem svetskom trendu. Po zidovima platna američkih avangardista Endija Vorhola, Lihtenstajna i Raušenberga. U bašti Muzeja sjajan primerak skulpture Henrija Mura. Kažu da je to nabavila još šahova supruga Farah Diba.
       Režim mula nije zbrisao sve što je sagrađeno za vreme šaha. Čak i spomenik podignut u njegovu čast, koji je više arhitektonski nego skulpturalni, nije razrušen, već preimenovan u Spomenik slobode na istoimenom Trgu Azadi.
      
       Sveprisutni Nemci
       Ono što ostaje živo u punom značenju reči jeste veliki teheranski bazar. To su na stotine i stotine metara malih radnji sa raskošnim tepisima, ukrasnim predmetima od srme i nakitom od zlata, sa improvizovanim prodavnicama voća i semenki, krupnih urmi i crvenih repa skuvanih u šećeru koji se puše uz teški opojni istočnjački miris.
       Na bazaru će vam se naći pri ruci nepoznati civilizovani mladić studentskog tipa, koji će vas povesti od radnje do radnje i posredovati u kupovini. Na kraju, poučeni banalnim savetima da se na Istoku sve plaća, ponudićete momku bakšiš za ljubaznu uslugu, a on će vas odbiti, uz englesku frazu: "Zadovoljstvo je bilo moje."
       Sudeći po mom pratiocu, strasno zaljubljenom u jezike (stalno je na časovima stranih jezika), Iranci su iskreno religiozni. On koji se nije micao iz foajea hotela od osam ujutro do ponoći, jednom kada sam se na trenutak popeo u hotelsku sobu, njega više nije bilo kraj pulta recepcije. Pitam dežurnog sa festivala: "Gde je g. Seid ali Mosejini Nagavi?" "On se veoma izvinjava. Otišao je kratko na molitvu". "Gde?" "Ima za to posebna prostorija u hotelu". I zaista se ubrzo pojavio. Pitam koliko se puta dnevno moli. "Tri puta, a najvažnija je večernja molitva." "A šta ako niste u prilici da se molite?", "Alah će to opravdati". " Idete li u džamiju?". "Idem, ali uglavnom se molim kod kuće."
       Na 18. međunarodnom Fađir festivalu prikazano je, što u konkurenciji što izvan konkurencije, pedesetak predstava, od kojih je nešto manje od deset iz inostranstva.
       Nemci su najagilniji u stvaranju mostova sa zemljama sa kojima politički nisu u najboljim odnosima. Poslali su čak četiri predstave sa dva pozorišta. Milhajmski Teatar an den Rur sa Handkeovim "Kasparom" (u režiji Roberta Čulija) i Rezidenc teatar sa Geteovim "Klavigom", i još dve manje predstave. Bili su tu još i Palestinci i Jermeni.
       Nekoliko nas iz drugih zemalja držalo je predavanje na temu "Dijalog i pozorište" na njihovom Fakultetu za dramske umetnosti. Bilo je dosta mladog sveta i profesora. Na kraju mi je postavljeno mnogo pitanja, toliko da sam, bez svoje volje, ušao u termin sledećeg predavača, mog kolege Ćernija iz Češke. Tolerantni Pražanin se nije ljutio.
      
       Tazije
       Na televiziji sam snimio relativno dugačku emisiju o Brehtu. Usredsredio sam se na temu da pozorište nije politička tribina, ali je mesto gde politika može da bude tema umetnosti. Iako je Breht mislio drukčije od mene, rekao sam da je on jedan od retkih genija koji je uspeo da svoje agitaciono pozorište pretvori u umetnost. Ali, to uspeva samo jednom u stoleću. Iranski novinar koji me je intervjuisao samo je klimao glavom, kao da mu je iz nekih razloga prijalo ovakvo stanovište. Kamerman je opet pitao na ruskom da li govorim ruski. Pitao je da li bih govorio možda na tom jeziku. Ja sam ipak ostao pri engleskom. Bio sam pozvao svog prevodioca da sluša intervju. A evo zašto.
       Kada sam stigao na aerodrom, dobio sam jednu cedulju, na kojoj je pisalo da se inostrani gost moli da intervjue daje samo preko zvaničnog prevodioca. Smatrao sam da ljubaznim domaćinima dugujem toliko da se povinujem adetima zemlje.
       Direktor Kulturnog centra g. Hosein Salimi pokazao se kao ljubazni domaćin. Shvatio je moje veliko interesovanje, radi Bitefa, za tradicionalnu formu iranske umetnosti tazije, koje već dva-tri veka prikazuje sudbinu proroka Huseina. Sam mi je priznao da tazije, koji se preko dana prikazivao tokom gotovo celog festivala ispred glavne pozorišne zgrade, nije ni najbolji ni najtradicionalniji. Pozvao me je da aprila dođem u Isfahan na festival tazijea.
       Do viđenja u Iranu!
      
       JOVAN ĆIRILOV