Ili će rezultati izbora u BiH biti po ukusu međunarodne zajednice ili ih neće biti. Međunarodni protektori Bosne ovu godinu doživljavaju kao godinu konačnog obračuna sa "nacionalistima", budući da su ovo poslednji izbori koje organizuje OEBS

      Izlazak Socijalističke partije Republike Srpske iz koalicije "Sloga" predstavlja početak raspleta situacije u BiH, što će imati krupne posledice i nakon čega objektivno u BiH narednih meseci ništa neće biti isto", rekao je povodom kulminacije krize u RS Rasim Kadić, lider Liberalne stranke BiH. Reakcija poslednjeg šefa bosanskih omladinaca mogla bi ostati upamćena tek kao jedna od retkih koja nije imala prevashodan propagandni značaj. Za razliku od nje, sve ostale reakcije kreću se između teze o "nesmanjenom interesu (Slobodana) Miloševića i (Vojislava) Šešelja za destabilizaciju RS", kako to tumači premijer RS Milorad Dodik, do tvrdnje da je "ponašanje koalicionih partnera u "Slogi", a naročito neprincipijelne odluke predsednika vlade, onemogućilo dalji rad i učešće Socijalističke partije RS u koaliciji", kako je svoju odluku, donetu tesnom većinom, obrazložio Glavni odbor socijalista.
       Glavni razlog za raspad "Sloge" i ozbiljnu prekompoziciju na političkoj sceni RS najpre treba tražiti u primicanju lokalnih, parlamentarnih i predsedničkih izbora u BiH. Prvi su zakazani za april, a ostali za oktobar. U pripremama ovih, kako se najavljuje poslednjih izbora koje u BiH organizuje OEBS, ta organizacija obavila je sondiranje raspoloženja biračkog tela, koje je uglavnom pokazalo da favoriti međunarodne zajednice u BiH ne stoje najbolje. Prema tom ispitivanju iz decembra prošle godine, Srpska demokratska stranka dobila bi više glasova (40 odsto) nego sve članice "Sloge" zajedno (35 odsto), budući da je SDS za sebe pridobio i glasače nacionalističkih radikala Nikole Poplašena, koje je OEBS isključiio iz izborne trke.
       Međunarodne predstavnike ne samo da nije zadovoljilo raspoloženje srpskog biračkog tela već ni hrvatskog, gde se pokazalo da je Hrvatska demokratska zajednica još neprikosnovena sa 52 odsto glasača. Nešto utešnije je bilo raspoloženje među Bošnjacima, koji su pokazali izjednačenu naklonost prema Stranci demokratske akcije Alije Izetbegovića i umerenim socijaldemokratama Zlatka Lagumdžije, koji uživaju naklonost po 32 odsto birača.
       Pred tim podacima Radišićevi socijalisti, koji su procenili da im uz Dodika pada izborni rejting, početkom godine su prvi put unutar stranke imali većinsko raspoloženje da, zajedno sa nacionalistima (SDS i radikalima), smene Dodika, favorita međunarodne zajednice u srpskom nacionalnom korpusu. Smena je propala jer je njenu realizaciju blokirao visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Volfgang Petrič sprečavajući potpredsednika RS Mirka Šarovića (SDS) da preuzme predsednička ovlašćenja i, umesto smenjenog predsednika Nikole Poplašena, imenuje novog mandatara. Da bi dobio mogućnost da preuzme mandat, Šarović je od Petriča dobio spisak od šest uslova, među kojima su presudna bila tri: da javno osudi Slobodana Miloševića, da iz SDS isključi Momčila Krajišnika i da za novog mandatara proglasi Dodika.
      
       Dodikov kontranapad
       Premijer RS tako je još jednom preživeo smenu i ostao na čelu manjinske vlade, u koju su ga posle vanrednih izbora krajem 1997. dovela dvojica poslanika njegove stranke u parlamentu od ukupno 83 člana. Na sledećim izborima u septembru 1998. godine Dodik je imao šestoricu poslanika, ali izbor vlade bio je blokiran tako da je njegov kabinet iz januara 1998. opstao.
       Pošto je uspeo da ostane u sedlu, Dodik je krenuo u kontranapad i smenio potpredsednika vlade Tihomira Gligorića i šefa fonda za zadravstvo Dragutina Ilića, dvojicu socijalista koje je identifikovao kao kolovođe pobune među Radišićevim ljudima. Radišić je bio uvređen, ali nije imao kud, suočen sa pretnjom Ričarda Holbruka, američkog ambasadora u UN, da će biti smenjen sa funkcije člana Predsedništva BiH. Ipak, bitku protiv Dodika je nastavio.
       Iako je lider socijalista izlazak svoje stranke iz "Sloge" objasnio Dodikovim odbijanjem da vrati funkcije dvojici njegovih smenjenih ljudi, to nije bio stvarni razlog za tako radikalan potez, posebno ne za većinsko antidodikovsko raspoloženje u socijalističkom Glavnom odboru. Bilo je tu nešto mnogo važnije.
       Dodik je posle odbijenog napada krenuo sa svojom vladom na seriju tribina po RS, koje je, ne samo po mišljenju socijalista, koristio za sopstvenu promociju i promociju svoje stranke. Iako po broju poslanika najmanji član vladine tročlane koalicije, koju osim socijalista i Stranke nezavisnih socijaldemokrata, čini i Srpski narodni savez Biljane Plavšić, Dodik se nije obazirao na opomene koalicionog partnera, samouvereno tvrdeći da će socijalistički članovi vlade između sklonosti prema njegovom kabinetu i odanosti sopstvenoj stranci izabrati prvo. Istovremeno, na jednoj od tih tribina pokazao je da ga nimalo ne brine pad "Sloginog" rejtinga, jer, kako je rekao, "u slučaju da SDS pobijedi na narednim izborima, ta vlast nikada se neće upostaviti".
       "Vlada ne može funkcionisati, ako nema međunarodnu verifikaciju", objasnio je Dodik da ima blanko podršku međunarodna zajednice pred kojom rezultati izbora ne znače mnogo. Čak, dodao je, "ako (na lokalnim izborima) dođe do jačanja SDS ili sličnih opcija, onda neće biti opštih izbora".
       Shvatajući da ih zbog nikada demantovanih veza sa Miloševićem međunarodna zajednica u "Slogi" tretira kao nužno zlo, socijalisti nisu imali veliki izbor nego da se iz senke Dodika obrate biračima. Njihov izborni gubitak u Dodikovoj strategiji uzurpacije vlade u predizborne svrhe bio bi dvostruk. Najpre bi izgubili u okviru pada rejtinga vladajuće koalicije suočene sa lancem korupcije i institucionalnim urušavanjem RS, a zatim i pojedinačno, jer članice "Sloge" izlaze na izbore svaka za sebe. Problem je što je programska bliskost socijalista i Dodikovih socijaldemokrata tolika da su te dve stranke u neka bolja vremena razgovarale i o ujedinjenju. Radišićev potez zbog toga može se najpre tumačiti predizbornim uspostavljanjem demarkacione linije između njegove stranke i vlade, odnosno Dodika.
       Iako će reakcija međunarodne zajednice na socijalističku diverziju verovatno biti žestoka (govori se i o smeni predsednika parlamenta RS socijaliste Petra Đokića, čak i Živka Radišića iz Predsedništva), teško je oteti se utisku da su stranci najviše kumovali kulminaciji krize u RS. U osnovi, njihova greška sastoji se u činjenici da je nikada proglašeni protektorat u BiH doveo do definitivnog rušenja institucija RS, gde nikakav značaj nemaju ni parlament, ni nepostojeći predsednik, a ni izbori kao temelj demokratije. Time su napravili istu onu grešku kao srpski nacionalisti s početka devedesetih, procenjujući da je formiranje države važnije od uspostavljanja demokratije. Tako su kompromitovali Dodika, a zatim i sve reformske snage u RS.
      
       Kumovi
       Kako se takvo stanje odražava na odgovornost političara, najbolje je ilustrovao britanski ambasador u Sarajevu Grejem Hend u intervjuu banjalučkom Reporteru. On jeretički tvrdi da je suviše aktivna uloga međunarodne zajednice u BiH bosanske političare lišila svake odgovornosti poredeći ih sa "zavisnicima od droge".
       "Da biste prestali biti zavisnik od droge, morate proći kroz fazu bola, i mislim da se to sada dešava vođama, koji prolaze kroz bol spoznaje kako razrešiti pitanje Saveta ministara i, recimo, stalnog izbornog zakona. Po mom viđenju, poslednja stvar koju sad treba da uradi visoki predstavnik jeste da nametne još zakona, jer to nije ništa drugo nego davanje još droge zavisniku od droge", smatra Hend.
      
       Revizija Dejtona
       Pa ipak, zavisnik će dobijati još droge, jer su stranci izbornu godinu doživeli kao godinu konačnog obračuna sa nacionalistima, posle čega bi, kako se očekuje, trebalo da usledi prekompozicija dejtonske BiH. Bolje rečeno, 2000. godina trebalo bi da pokaže međunarodnoj zajednici da li je moguća multietnička Bosna i da li su moguće partije koje neće osvajati glasove samo u okviru matičnog entiteta.
       Zbog toga je SDS, da bi u slučaju pobede na izborima mogao da učestvuje u vlasti, dobio iste one uslove koje je dobio Šarović da bi mogao da preuzme Poplašenovu dužnost. Dakle, SDS može na vlast ukoliko na vrh iznese Dodika. U suprotnom će se u RS u mnogo radikalnijem obliku ponoviti priča o Jergu Hajderu, odnosno o međunarodnoj izolaciji.
       Osim Dodika, favoriti međunarodne zajednice su Lagumdžijin SDP, čiji zadatak je da, izlazeći na lokalne izbore u 35 opština u RS i hrvatskim opštinama Federacije (pet odsto rejtinga), pokaže da postoji politička snaga koja može da "pređe" granice entiteta. Lagumdžija je zato zasukao rukave i osnovao odbore u etnički liberalnijim područjima RS - Banjaluci, Laktašima, a zatim i u Posavini i onim delovima Hercegovine gde su smeštaj našle urbane srpske izbeglice iz Sarajeva.
       Izetbegović, koji je kao i Lagumdžija za ujedinjenje BiH, ali ne pod vođstvom multietničkih političkih grupacija, već svoje SDA, skeptičan je prema Lagumdžijinoj inicijativi. Zato je dosta u pravu kada tvrdi da je i SDP bošnjačka stranka koja svoj multietnički karakter ne opravdava nacionalnim sastavom baze i glasača nego samo sastavom najvišeg rukovodstva stranke, čiji je potpredsednik Srbin Bogić Bogićević, nekadašnji član Predsedništva SFRJ.
       "SDP ne bi bio danas SDP da nije bilo SDA", poručio je Izetbegović prošle nedelje na proslavi desetogodišnjice SDA, aludirajući na Lagumdžijin jednopartijski komunistički pedigre.
       Ako SDP sa idejom ujedinjavanja BiH, ujedinjavanjem njenih naroda oko jednog nadnacionalnog političkog projekta ne uspe, ostaje ideja Harisa Silajdžića o ujedinjavanju u okviru revizije Dejtona i utapanja RS kao ekskluzivne teritorije srpskog naroda u nekoliko multietničkih kantona. Čekajući izbore, međunarodna zajednica za sada je samo za ujedinjavanje BiH, ali bez jasne strategije kako da to provede.
       Da dovede umerenije snage u hrvatski deo Federacije BiH međunarodna zajednica pokušala je pre dve godine, kada je iz do tada neprikosnovenog HDZ-a otcepila Novu hrvatsku inicijativu na čijem je čelu bio Krešimir Zubak, bivši lider bosanske filijale HDZ i član Predsedništva BiH. Iako je Zubak na izborima doživeo debakl, na njega se još računa, ali stranci pokušavaju da tu liniju ojačaju predlažući izlazak iz HDZ-a Jadranku Prliću i Nevenu Tomiću, dvojici najuticajnijih funkcionera među bosanskim Hrvatima. U razvlašćivanju HDZ-a najviše se računa sa smrću Franje Tuđmana i izbornim debaklom te stranke u Hrvatskoj.
       Govoreći o uticaju izbora u Hrvatskoj na prekomponovanje hrvatske političke scene u Bosni, istaknuti član SDP-a Ivo Komšić tvrdi da se HDZ BiH "neće urušavati po automatizmu, niti pod direktnim uticajem onoga što se događa sa HDZ-om u Zagrebu, ali će vrlo brzo doći u krizu jer više neće moći da se finansira iz Hrvatske i neće imati političku podršku novog hrvatskog državnog vođstva".
       Drugim rečima, pad HDZ-a sa vlasti u BiH trebalo bi da opravda omiljenu tezu međunarodne zajednice da srpski i hrvatski nacionalizam u BiH nisu autohtoni nego su uvezeni iz Beograda i Zagreba. Ali šta će biti ako se to ne dogodi, nego HDZ opet trijumfuje, kako bi se prema ispitivanju OEBS-a moglo lako dogoditi?
       "Pa kome onda trebaju izbori", kaže na sve to Haris Silajdžić, najistaknutiji protivnik Dejtona u BiH.
      
       BILjANA MITRINOVIĆ