NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Odrastanje Makarturove dece

Japanski tinejdžeri koji provode slobodna popodneva i večeri u kvartovima Šibuja i Haraduku, neće ni znati da je Japan ikad ratovao sa Amerikom. "I jesmo li pobedili?", odgovorio je upitom jedan srednjoškolac provodeći bezbrižno poslepodne na letnjem suncu Šibuje. Odgovor je izazvao konsternaciju starijih gledalaca

      Ako su Anglosaksonci u svom razvoju bili u doba četrdesetpetogodišnjaka u svojoj nauci, umetnosti, kulturi, običajima, a Nemci oko mature, Japanci su, u svakom slučaju, obrnuto od njihove civilizacijske starosti, bili u poziciji đaka. Mereno standardima moderne civilizacije, oni su bili dečaci od 12 godina u poređenju s našim razvojem od 45 godina." Ovim rečima je pred Kongresom SAD general Daglas Makartur završio 1951. svoj petogodišnji boravak prvog okupacionog upravnika Japana. Iako se čini da je to još jedan izraz rasističke predrasude zapadnjaka i hrišćana, Makartur je hteo da kaže nešto drugo: on je želeo da istakne da se Japancima mora više verovati nego Nemcima. Nemci su zločine počinili kao odrasli, znajući razliku između dobrog i lošeg, ispravnog od pogrešnog, ali su po Markarturu, ignorisali tu razliku.
       Markarturova misija danas se uzima kao važan argument u sve izraženijim savremenim debatama o tome da li stil zapadne demokratije može da bude presađen u društva s drugačijom kulturnom tradicijom. Danas se ono što je smatrano susretom civilizacija može gledati i kao rana faza moderne teorije o "sukobu civilizacija". Makartur je iz Japana ispraćen cvećem. On će istovremeno biti simbol i oslobođenja i nacionalnog poraza. Amerika ostaje kao otac: zadivljujuća figura od koje se zavisi, ali i protiv koje se ustaje, možda čak i uništava. Gledano spolja i izdaleka, o Japanu je stvorena predrasuda kao o zemlji ljudi-mrava koji svojom proizvodnjom i izvozom žele da nekom samo sebi znanom zaverom porobe svet, zemlji koja je u svojoj zatvorenoj kulturi nepoznata, misteriozna i otuđena.
       Nijedna nacija na svetu nije tako fanatično oponašala SAD kao što je to činio Japan. Amerika je za ovu zemlju uzor koji treba da se dostigne, ali ponekad i suparnik koji želi da se nadmaši. Pošto je zaustavljena visoka konjunktura s početka devedesetih, japanski model se nalazi u teškoćama. Ne može se govoriti o neuspehu, ali velike sumnje ulivaju događaji s velikim gigantima i ranijim ponosom japanske automobilske industrije - "Mazdom" i "Nisanom" koje saniraju zapadni menadžeri po receptima američkih poslovnih škola. "Prošla je decenija naše arogancije kada smo na njenom početku imali čak ambicija da igramo značajniju ulogu na svetskoj političkoj sceni i u Ujedinjenim nacijama", kaže nam direktor Instituta za međunarodnu politiku Toširo Ozava. To osećanje eliminisano je opadanjem ekonomske snage japanskih korporacija na globalnom nivou i rast nezaposlenosti. "Mi uživamo plodove ranijeg rasta, ali suočeni smo s najvišom nezaposlenošću poslednjih decenija, od 4,7 odsto, s redukcijama primanja zaposlenih tako da su oni ostali bez uobičajenih godišnjih premija, iako je prosečna plata od 6 000 dolara ostala nepromenjena. Istovremeno, SAD imaju najnižu stopu nezaposlenosti poslednjih decenija", kaže nam nekadašnji japanski ambasador u UN Jošio Natano, ilustrujući na taj način odnose snaga na globalnom tržištu.
      
       Erotsko poniženje
       Japan je možda najimpresivniji slučaj preuzimanja, ali i nametanja zapadne kulture u svetu. Danas kada se Zapad ponovo meša u poslove drugih država, kada nastoji da jednu koncepciju učini univerzalnom svim sredstvima, japansko iskustvo u odnosima sa zapadnim svetom može biti značajno i poučno.
       Neće se danas naći zemlja u svetu koja je učinila napredak u modernizaciji društva i načina proizvodnje ni približno ovoliko koliko Japan. Na zgarištima od bombardovanja razorenih gradova na kraju prošlog svetskog rata danas su supermoderni urbani centri, skupi i snažni japanski automobili, najbrži i najtačniji vozovi na svetu, bleštavi izlozi, uredno odeveni muškarci i žene u najskupljim modelima italijanskih i francuskih dizajnera. Ne postoji danas u svetu ulica u kojoj se nosi tako skupa odeća kao što je to na tokijskoj ulici Ginza. Njoj nisu po tome ravne ni njujorška Peta avenija ni pariska Avenija Foš.
       Na februarskom suncu šetaju devojke u najskupljim kostimima, njihova omiljena tašna je Iv Sen Loranova, sat je Gučijev, sede u francuskim kafeima koji poslednjih godina doživljavaju bum, a posle ispijene kafe obavezno proveravaju i popravljaju ionako već pedantnu šminku na licu i usnama. I danas na čuvenom najskupljem raskršću Ginze i Cuo Dori avenije kvadratni metar poslovnog ili stambenog prostora košta 30 000 dolara. Do pre neku godinu, dok je japanska ekonomija stajala mnogo bolje, isti metar koštao je tri puta više, kaže naš pratilac, urednik spoljne politike u najpoznatijem japanskom ekonomskom dnevniku Nikkei Hisao Tonedaći. Japanski tinejdžeri koji provode slobodna popodneva i večeri u kvartovima Šibuja i Haraduku, neće ni znati da je Japan ikad ratovao sa Amerikom. "I jesmo li pobedili?", odgovorio je upitom jedan srednjoškolac provodeći bezbrižno poslepodne na letnjem suncu Šibuje. Odgovor je izazvao konsternaciju starijih gledalaca.
       Malo je onih koji se sećaju Japana iz 1945, kada je američki general Daglas Makartur došao za novog vladara Japana. Japansko društvo bilo je daleko od svega ovoga gore spomenutog. Prve "asocijacije" bile su bande kriminalaca koje su delovale na crnoj berzi u razorenim japanskim gradovima. "Civilno društvo" bilo je šala. Ekonomija je bila uništena ratom, a ono što je ostalo, otišlo je u ruke oficira bivše imperijalne armije i međusobno dobro povezanih birokrata koji su se obogatili snabdevajući crnu berzu. Ljudi u gradu menjali su svoju imovinu za šaku pirinča ili krompira. Hiljade napuštene dece živelo je u napuštenim železničkim stanicama proseći za hranu, a piloti-kamikaze koji nisu uspeli u svojim misijama, postajali su siledžije u kvartovima. Gomile izgubljenih vojnika, često bez ruku i nogu, pokušavale su da nađu neki smisao u svom životu. Bilo je to vreme neveselih posleratnih godina i početak siromašnog vremena mira za razliku od herojskog doba rata. Počelo je i doba "pisaca huligana" koji su uživali u cinizmu i opijali se ubilačkim pićem zvanim kasutori shoku, doba striptiza u pozorištu, svinga, bugi vugija, i magazina pod imenom "Seko Bizarre" i "Grotesljue".
       Najsimboličnije figure ranih godina okupacije bile su "pan-pan" devojke, prostitutke koje su opsluživale savezničke vojnike. Sasvim je paradoksalno da je prostitucija bila viđena kao način izgradnje demokratskih institucija i "civilnog društva", spona za prevazilaženje dubokih kulturnih razlika dve civilizacije, dve političke sile koje su bile na različitim stranama u ratu, koje su jedna drugoj nanele ogromne gubitke i žrtve i od kojih je jedna bila na kraju okupirana, a druga je bila okupator. Te devojke postale su simbol novog materijalizma i potrošnje, a ta blizina bila je takođe simbol japanskog poraza, groteskno nejednakih odnosa između osvajača koji su bacali žvakaće gume sa svojih "seksi" džipova i podređenih gubitnika koji su morali da stepuju i sviraju za "Jenkije" i male gangstere dok su se njihove žene prodavale u "Hershedž baru". To je bila slika posleratnog Japana viđena očima muškarca. "Poniženje zna nekada da bude brutalno erotsko", zaključuje najpoznatiji američki japanolog sa MIT-a Džon Dover.
      
       Pokoravanje jačima
       Samo će najstariji Japanci među običnom populacijom danas pokazati poštovanje prema lekcijama prošlosti, dok generacije koje uživaju u blagodetima progresa nemaju želje da se okreću istoriji. Ali to ne znači da je nestalo staro pitanje o tome šta je koren japanskog uspeha i ka čemu se treba okrenuti da bi se održali rast i konkurentnost u kapitalističkoj utakmici. "Amerikanci bi želeli da skoče u globalizaciju, ali mi bismo do globalizacije želeli da stignemo hodom", figurativno kaže diplomac Univerziteta Kejo Hidajeki Tanaka. Ovaj mladić danas je zaposlen u centralnom mestu planiranja japanskog razvoja - japanskoj federaciji ekonomskih organizacija, poznatijoj kao Kejdanren.
       Kejdanren je specifična japanska institucija, ponekad snažnija i od same vlade tako da u njemu mnogi prepoznaju neformalni centar moći. Uostalom, ako neko pravi poredak moći među institucijama i nadleštvima, niko neće vladu staviti na prvo mesto, ali će svako reći da je to Ministarstvo za spoljnu trgovinu (MITI). Kejdanren okuplja sve vlasnike privatnih korporacija i vodeće menadžere. Ima 1 200 članova, a na njegovom čelu je predsednik "Nippon Steel Corporation" Takaši Imai. On je istovremeno i predsednik političkog komiteta. "Mi dajemo mišljenja o različitim projektima ekonomske politike i održavamo mnoge sastanke i savetovanja koji su uglavnom internog karaktera, ali su zato naša mišljenja javna. Ako se traži ocena da li je naš model mešavina državne regulative i tržišta, onda moramo da kažemo da naš kapitalizam sve više postaje tržišni. Mesto naše organizacije nalazi se između vlade i tržišta", kaže Tanaka, opisujući dve kružnice koje se seku i pokazujući da se u prostoru njihovog preseka nalazi Kejdanren. "Mi stvaramo konsenzus između tržišta i regulative", dodaje on.
       I ne samo to. Tu je i jezik. Japan je velesila bez svetskog jezika, a jezik informativnih tehnologija i Interneta je engleski. Na TOEFL testovima poznavanja engleskog Japanci već godinama zauzimaju poslednje mesto u Aziji, dok su se ove godine popeli dva stupnja naviše, ali to ih samo uverava u nameri da engleski proglase obaveznim jezikom, kao što je to predložila jedna komisija čiji zadatak je da osmisli japansku strategiju za naredno doba. A šta će onda biti s japanskim identitetom, ako i jezik bude engleski?
       "Mi nemamo nikakvih problema sa preuzimanjem i usvajanjem drugih kultura. Prvo smo pre više stotina godina preuzeli kinesko pismo. Onda smo u prošlom veku preuzeli evropske, uglavnom holandske, britanske i nemačke pravne modele. Na kraju smo preuzeli američki kulturni obrazac", kaže za večerom u tradicionalnom japanskom restoranu savetnik u spoljnopolitičkom odeljenju japanskog premijera Tojukazu Kubota. "Mi smo spolja zapadnjaci, ali smo ovde Japanci", kaže kucajući u levu stranu grudi. Ali i pored toga, ostaje važeće upozorenje istoričara Normana Birnbauma koje je on izrekao upravo povodom Japana da istorija iz neznanih razloga može da prestane da sledi pravila socijalnog darvinizma u kojem se slabiji obavezno pokoravaju jačima, u kojem se preuzimaju kulturni obrasci nadmoćnijih grupa i nacija.
      
       DRAGAN BISENIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu