Njegovo prezime raščlanjeno na Al modovar, na arapskom, znači osvajač, ali za sebe kaže da je više ambasador: "Znate, svaki novoimenovani ambasador u Madridu, prvo hoće da poseti Prado i da večera sa mnom

      Pedro Almodovar, režiser, pisac scenarija, rok pevač, kompozitor, rođen je 1951. u mestu Kalsada de Kalatrava, u La Manči, zemlji Don Kihota. Osnovno obrazovanje stiče u franjevačkim školama. I, sa šesnaest godina dolazi u Madrid. Sam, bez novca i sa samo jednom idejom: da studira režiju i pravi filmove. Kako Franko nije dozvoljavao postojanje fakulteta koji bi zadovoljio mladog Almodovara i kako nije mogao da sebi kupi "super-8" zapošljava se kao administrativni radnik u "Telefonici". Tu provodi 12 godina. U slobodnom vremenu piše, čita i učestvuje u čuvenim madridskim andergraund pokretima. Sarađuje sa istim takvim novinama i svoje muzičke naklonosti i talenat iskazuje u satiričnoj pank rok grupi "Almodovar i Maknamara". Godine 1976. postiže prvi uspeh kratkometražnim filmom "Smrt na putu". Dve godine kasnije to ponavlja na istom metru sa filmom "Salome". Njegov prvi film na 16 mm postaje 1980. hit u Španiji. Ostalo se zna.
       Pedro Almodovar govori za NIN posle zvanične nominacije za Oskara njegovog poslednjeg filma "Sve o mojoj majci".
      
       Kakvo je to osećanje?
       Osećanje strašnog umora. Poslednja četiri meseca toliko sam putovao da sam proveo više vremena u vazduhu nego na zemlji. Onda svečanosti, dodela raznih nagrada u Kanu, Barseloni. Njujorku, Berlinu, konferencije za štampu, tri do pet nedeljno, susreti sa tolikim svetom da sam kao neka "zalutala golubica". I kada sam danas saznao za zvaničnu kandidaturu, nisam stigao ni da se čujem sa svima koji učestvuju u mom filmu. Stići ću valjda da večeram i da nazdravim sa "starom". Uprkos umoru, veoma, veoma sam srećan i to se valjda vidi na meni. Jer, moglo je da bude i drugačije.
      
       Kako ćete se osećati kada dobijete Oskara?
       Ja sam Oskara već dobio. Dodelili ste mi ga vi iz štampe i bilo bi dobro da malo kontrolišete emocije. Dodelila mi ga je i publika i kao što znate, opšte je uverenje da je Oskar ove godine moj. I ako ga zaista dobijem, biću još srećniji nego danas jer ja hoću Oskara i hoću sve druge nagrade koje se mogu osvojiti. To su lepa priznanja i za moj rad i za rad čitave ekipe koja me u pravljenju filmova okružuje. A šta ću da kažem sa statuicom u ruci, to još ne znam. Takve stvari se ne mogu unapred pripremiti. Kad sam dobio "Globus", bio sam pun sreće i to je bio moj veliki trijumf, iako ništa specijalno nisam bio spremio. Izađeš na podijum i iz prvog reda te gleda Džek Nikolson i čeka da ga zasmeješ. Kako tako nešto može unapred da se pripremi?
      
       A ako Oskar izostane?
       Neće mi biti prvi put. Takvo iskustvo imam od pre desetak godina sa filmom "Žene na ivici nervnog sloma". To neće ništa izmeniti. Ni mene ni moje dalje namere. Nemate pojma kako dobro se uklapam u to da Oskar izostane. Možda bi pre 15 godina bilo drugačije, ali danas nije. Ja poznajem sebe. Bilo bi mi, naravno, žao onih ljudi koji do ranog jutra gledaju TV prenos dodele nagrade i posle velikih iščekivanja ostanu razočarani. Kada te sledećeg dana sretnu na ulici onako rastuženi, ne znaš šta da im kažeš. Prosto si kriv za njihova izneverena nadanja.
      
       Vaša želja da osvajate nagrade ove godine se kao nikada pre ostvaruje. Osećate li se kao "osvajač"?
       Ne. Moje prezime, raščlanjeno na Al modovar, na arapskom, zaista znači osvajač, ali bih rekao da sam više nekako ambasador. Znate, svaki novoimenovani ambasador u Madridu, prvo hoće da poseti Prado i da večera sa mnom. Ljudi me u svetu zaista vide kao ambasadora španskog filma i ako ja ne bih hteo da se samo za moje ime vezuje naša kinematografija, trudim se da objasnim da se u Španiji prave izvanredni filmovi, vrlo vredni i duboki projekti, da se profesionalno izvrsno radi i da uopšte, imamo pravi uzlet španskog filma. Ne bi bilo pravedno da to ne kažem i da to ne bude zapaženo. Ja sam možda samo malo vidljiviji od ostalih, ali ništa više od toga.
      
       Šta posle? "Njujork tajms" piše da je "Sve o mojoj majci" najbolji Almodovar.
       Što se tiče tog posle... Verovatno da nije lako krenuti nizbrdo ni fizički ni profesionalno. Siguran sam, međutim, da sam ja još daleko od toga. Ne verujem da će se išta u mom ličnom stavu promeniti. Ja sam to već imao. Posle "Žene na ivici nervnog sloma" publika se, u očekivanju logičnog pada, kako je kritika pisala, pitala kakav će biti moj sledeći film. To je bio "Veži me" koji u svoje vreme nije imao velikog uspeha, ali evo još se u svetu prikazuje i kao da tek sada počinje da živi. Ja ne znam da li je moj poslednji film i moj najbolji. Čak o tome i ne razmišljam. Scenario za taj film sam počeo da pišem pre dve godine. Bio sam na proslavi božićnih praznika u kući kod jednog prijatelja i kako nemam drugih pasija, seo sam za njegov kompjuter i počeo da pišem. Bilo je i onih koji su me upozoravali da je to moj 13. film i da se ne nadam ničemu dobrom. Ja nisam sujeveran i nemam ništa protiv onih koji to jesu ali pokazalo se da je ovaj film postigao takav uspeh kao nijedan moj prethodni. Valjda će tako biti i sa ona 22 koja ću tek da snimim. A koji će od njih prvi doći na red, ne znam.
      
       Možda "Papirni dečko"?
       Možda. To je holivudski projekt. Ja sam iz Holivuda i pre dobijao scenarija ali nijedan nisam prihvatio. Ovo je prvi na kome sam lično intervenisao i mislim da ću još ponešto tu uraditi. Ali nisam siguran da ću ga i režirati. Praviti film u Holivudu podrazumeva mnogo više stvari nego što je sama režija. Treba na kraju svega i živeti u Americi punih šest meseci.
      
       Do nove odluke ćete, dakle, živeti samo sa filmom "Sve o mojoj majci"?
       I to sa velikim zadovoljstvom. Film se prikazuje u 44 zemlje a i taj broj će se uskoro uvećati. U Francuskoj, Italiji i Španiji, do sada ga je videlo oko šest miliona ljudi a i dalje se prikazuje. Do sada je doneo oko 49 miliona dolara a da to nije ni na polovini bioskopske eksploatacije. Onda tek dolaze video-kasete, pa prodaja televiziji i niko ne može tačno da predvidi dokle i koliko dugo taj film može da živi. Eto, pomenuo sam "Veži me" koji se posle toliko godina još vrti po bioskopima mnogih zemalja i donosi pare i uzbuđuje publiku. Kada jednom završite film, on nekako počne svoj sopstveni život, ima svoj put i svoju sudbinu i vi to onda možete samo sa strane da posmatrate. Sa zadovoljstvom ili ne.
      
       Da li ste mogli da predvidite ovakav uspeh?
       Od prvog trenutka sam znao da je to jedan moćan film. Pun je neke velike životne snage, ima dobru muziku, dobar unutrašnji ambijent, vanredne glumce i spoj sa publikom je otuda bio neminovan. A dok se radi na takvom projektu, o uspehu se retko razmišlja.
      
       Čega još ima u tom filmu? Koliko ste vi u njemu?
       Samo delom. I to malim. To je priča o toj ženi koja doživljava takvu tragediju da ne znam da li je išta tako teško kao gubitak deteta, da dok gledaš to duša ti se stegne i mora da boli. Kada se pogleda sam kostur priče, čak izgleda preterivanje - njoj gine sin pred očima i slomljena i izgubljena kao neki zombi odlazi u Barselonu, traži oca i nalazi transvestita... Ništa posebno, zar ne? Ali ja znam da tu životnu priču prepoznaje ogroman broj ljudi. To se događa svuda na ovom svetu i to što ona živi, može da bude izmišljena priča kao i stvarna sudbina komšinice od prekoputa. Zato je svako razume jer naš današnji život je toliko prepleten sa fikcijom da često ne znaš šta je realno, šta zaista doživljavaš, a šta je mašta i šta su snovi. U filmu ima i puno vrlo tople ženske solidarnosti i solidarnosti uopšte, nežne brige za onoga ko je pored tebe i ko strada bez obzira na to što si ga upoznao pre sat vremena. To sam hteo da kažem i da pokažem da nam tako nešto treba u ovom današnjem vrtlogu, ta takva iskrena solidarnost, ona koja nije samo član nevladinih organizacija za zaštitu ovoga ili onoga i samo u određeno vreme, već stalna, prava i do dna. Tako se lakše živi i savlađuju brige. Hteo sam da svi koji vide film, to osete i da makar u ta dva sata dok su u bioskopu, posle projekcije, misle o onome što su videli i kažu sebi: da, hoću da budem solidaran sa onim ko je pored mene. Hoću da budem bolji. Pa makar to govorili i sa sujetom i za kratko vreme.
      
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ
      
      

Nauk Hemfrija Bogarta "Nošen jednom Bogartovom rečenicom iz 'Kazablanke' hteo bih da istaknem značaj mode u filmu. Element koji se označava banalnim kada se ne označava frivolnim. Haljine ne služe samo tome da devojke budu lepe već određuju i epohu u kojoj se radnja filma odvija... Osim što u sebi nose tela, nose i emocije... Ingrid Bergman pita Bogarta da li se seća njihovog poslednjeg susreta u Parizu (dan kada su Nemci ušli u Pariz). Ozbiljan, sa drvenim licem, Bogart odgovara: 'Sećam se odlično toga dana. Nemci su bili odeveni u sivo, a ti u plavo...' - Više elokvencije i više emocija se ne može tražiti. A Bogart je samo o haljini i njenoj boji govorio..."