Očekivalo se da pobedi američki film "Magnolija" Pola Tomasa Andersona i pobedio je. Ipak, malo je ko verovao da će festival lagano tonuti idući ka kraju

      (Od našeg specijalnog izveštača)
      
       Jedno je izvesno: ako film "Magnolija" i nije vrh 50. Berlina - a ovenčan je "Zlatnim medvedom" - bio je apsolutni rekorder po dužini! Traje (samo) sto osamdeset i devet minuta, što se može učiniti kao večnost, ali ga svejedno odgledate sa radoznalošću i pomalo uzdrmanih emocija, mada vam pažnja tu i tamo popusti. Naprosto mora, mnogo je to... Pogotovo što taj film prati dvanaest pojedinačnih sudbina u jednom danu. Dakle, višeslojan je, složene strukture, koju je, doduše, mladi reditelj tog filma Pol Tomas Anderson uspeo solidno da artikuliše u celinu koja se dobro drži. Kaže da to shvata kao poseban žanr: "Postoji vestern, postoji komedija, melodrama... a postoje i filmovi koji traju tri sata".
      
       Briljantni Tom Kruz
       Naziv filma potiče od imena ulice u San Fernando Veliju, specifičnom delu Los Anđelesa, u kojoj ili oko koje žive junaci te epske priče. Po rečima reditelja (koji se proslavio već svojim prvim, takođe tročasovnim filmom "Noći bugija") dolina San Fernando važi za kraj tog ogromnog grada u kome žive obični, sasvim obični ljudi, za razliku od, recimo, ekskluzivnog Bel Era ili ekscentričnog Venisa. Namerno ga je, štaviše, odabrao za gotovo jednog od junaka filma da bi upravo na primeru dosadne svakodnevice San Fernanda Velija izraženije pokazao raznolikost, posebnost, pa i kompleksnost sudbina ljudi kojima se "Magnolija" bavi. Po principu da izuzeci potvrđuju pravilo. Otuda u tom ostvarenju nema većih i manjih uloga, svi su jednako važni i samo svi zajedno čine i zatvaraju taj veliki krug. Jedan odnos je tu ipak osnovni: između ostarelog oca (Džejson Robards) koji umire od raka, njegove histerične a mnogo mlađe žene (Džulijen Mor) koja kasno, suviše kasno shvata da ga voli iako se za njega udala zbog para i, najzad, sina iz prvog braka (Tom Kruz) koji se odmetnuo davno od kuće i bavi se neobičnim poslom - podučava muškarce kako da "zavedu i unište", a vraća se (posle niza godina) svom domu da bi pored tate proveo njegov poslednji dan. Tako je "Magnolija", u stvari, film o jednoj duboko nesrećnoj a, naravno, razrušenoj porodici čiji prijatelji i komšije prolaze takođe kroz svoje lavirinte frustracije i straha. Psihološka drama par ekselans, pa ko voli...
       Iako ambiciozno rađen na svaki način, pa se može učiniti i maltene spektakularnim, za "Magnoliju" reditelj Pol Tomas Anderson kaže da je "mali, intimni film". Svi glumci, znani ili manje znani, tu savršeno igraju, ali je Tom Kruz ostvario možda i ulogu života. Naprosto je briljantan i dok, priteran sopstvenim seksualnim košmarima, podučava druge kako da budu i ostanu mačo tipovi, ali i onda dok ga gledamo slabog, nemoćnog i detinje očajnog pored bolesničke postelje svog nekad omrznutog tate. Tom Kruz je nominovan za "Oskara" u kategoriji za najbolju sporednu ulogu, baš kao što se "Magnolija" u toj trci plasirala i u nizu drugih domena.
       Toliko o pobedniku jubilarnog Berlina. Ako je do ličnog ukusa, najbolji film festivala je "Put ka kući" slavnog kineskog reditelja Zanga Jimoua koji je osvojio "Srebrnog medveda". Ni toliko se, međutim, nije očekivalo da će dobiti pošto je predsednik žirija bila Gong Li, bivša supruga Zanga Jimoua, čoveka koji je zapravo od nje stvorio internacionalnu zvezdu da bi ga ona - popevši se tako visoko ali i zasluženo jer jeste izvanredna glumica - hladno ostavila pre nekoliko godina. Još od tog vremena oni, kao u duetu, pričaju da su ostali u dobrim, prijateljskim odnosima iako se moglo čuti tu i tamo iz takozvanih pouzdanih izvora da je Zang Jimou zbog toga toliko patio da je jedva izvukao živu glavu. Izvukao ju je tako što se manijakalno bacio na posao, snimajući dva filma godišnje a, anpasan, režirajući i opere u Italiji.
      
       Čisto kao suza
       "Put ka kući" je na svoj način i njegov diskretni omaž Gong Li i njihovoj emotivnoj vezi. Prvo, glavnu ulogu u filmu igra dvadesetogodišnja Zang Ziji koja neodoljivo liči na Gong Li, a zatim, a zatim je to jedan od najlepših ljubavnih filmova koje smo ikada videli. Pri tom sasvim jednostavan i, što bi se reklo, do bola iskren: šta znači nekog apsolutno voleti i ostati mu potpuno odan, potpuno posvećen, iako sve što se okolo dešava, a tokom niza godina, radi protiv toga. Ukratko je o tome reč. Zang Jimou je snimio film u crno-beloj i kolor tehnici. Ljubav je, u ovom slučaju prošlost, obojena, a sadašnjost je, jasno, crno-bela. Sin dolazi iz Pekinga u selo na sahranu svog oca i od ostarele majke čuje kako kovčeg može biti prenet od kuće do groblja samo tako da ga ljudi nose, ni kolima, ni traktorom, ni ikako drugačije. Tako film počinje i gledalac je zatečen naivnom znatiželjom zbog čega ona na tome toliko insistira. Zato što je na tom putu, a gledamo ga u najlepšim bojama, ona četrdeset godina stajala, po suncu i snegu, po vejavici ili u proleće, i čekala ga tu, odnetog vihorom kulturne revolucije, da jednom ipak iskrsne na drumu kao prva (i jedina!) ljubav koja, znamo, nema prošlosti a traje zauvek.
       Zang Jimou je krajnje suptilno a vizuelno perfektno podsetio zapravo mnoge od nas, ako ne i sve, šta je ono jedino bitno u životu. Uradio je to tako lepo i čisto kao suza i zbog toga toliko očaravajuće. Uradio je to, kazao je, i zbog toga što više ne zna kuda ide kinematografija, u koja još sva moderna čudesa i moderne tehnologije, rečju u koju bezdušnost. Snimio je, dodaće, "Put ka kući" da bi jednom, kad i sam ostari, gledao film, svoj film, koji će mu grejati srce.
       Te reči Zanga Jimoua negde su se odlično uklopile u ono što je ponudila druga polovina Berlinskog festivala: holivudske filmove bajne produkcije koji vas, u najgorem slučaju, ostave ravnodušnim. O nekima prethodnim već smo pisali, kao što su "Tri kralja" ili "Plaža". E, onda su na red došli takvi majstori kao što su Miloš Forman, Oliver Stoun i Norman Džuison. Udarno razočaranje priredio je Forman svojim već izvikanim "Čovekom na Mesecu" (iako mu je žiri dodelio nagradu za režiju). Zaista se ne zna šta je hteo tim filmom koji vas strašno zamori pre svega nepodnošljivim glumatanjem Džima Kerija.
      
       Utakmica Olivera Stouna
       Reč je, uslovno govoreći, o biografskom ostvarenju, životnoj priči američkog komedijanta Endija Kaufmana kojeg u Evropi i u svetu malo ili nimalo ne pamte a u Sjedinjenim Državama je prevashodno važio za ludaka, istina ludaka kome popularnost nije nedostajala. Kako je još mnogo onih koji se sećaju Endija Kaufmana, navodno se pomno istraživao ne samo njegov život već i njegov psihološki profil zbog toga što je bio sklon hirovitim, nikad predvidivim egzibicijama i improvizacijama. Zašto je to radio, zar samo zato da nasmeje? To je glavna zagonetka Formanovog filma na koju on ne daje odgovor pošto taj odgovor, ionako još nije pronađen a i malo koga uopšte interesuje. Otuda dobra dva sata gledate Džima Kerija kako se beskrajno krevelji, ponekad zaista degutantno. Piter Vir je uspeo da ukroti njegov talenat u filmu "Trumanov šou", Miloš Forman ga je očigledno pustio da radi šta hoće... Nije ni čudo što je Džim Keri promašio nominaciju za "Oskara", iako je Forman rekao da je "šokiran tom činjenicom". Na pitanje, pak, koliko publiku Berlina i Evrope može da zanima njegov film, Forman je rekao da je zbog toga baš tu, da je i došao na festival - da to proveri. On se nada...
       Neuporedivo je bolji novi film Olivera Stouna "Svake božje nedelje" o propalom ragbi timu koji, ipak, uspeva da osvoji kup slušajući slepo svog kouča u tumačenju uvek (vala) izvanrednog Ala Paćina. Neverovatno ali istinito: gledalac puna dva i po sata prati film o sportu koji niti zna, niti ga nešto posebno zanima, ali vas čitava ta priča ipak uhvati, ipak postiže efekat. Kako? Tako što je Oliver Stoun, voleo ga neko ili mrzeo, a obična je takva podeljenost, reditelj koji savršeno zna svoj posao. Naravno da je inteligentno povezao utakmice na terenu sa utakmicama života, naravno da je u prvi plan stavio pojedine likove i njihove sudbine, mada vam se povremeno čini da gledate samo otimačinu za čuvenu loptu koja visoko leti, pa ko je prvi zgrabi ili ne daj bože ispusti. U Berlinu je prikazana verzija filma kraća za dvanaest minuta od one američke i Oliver Stoun je, održavši samo konferenciju za štampu, rekao kako veruje da je time njegovo ostvarenje dobilo na naboju. Čini se da je potpuno u pravu. U svakom slučaju, bez obzira koliko vam je uopšte interesantan ragbi - iliti američki fudbal - "Svake božje nedelje" jeste film koji udari u glavu, koji poentira u finalu, a gledalac ode s projekcije osećajući se zaista nekako jačim i spremnijim, makar za trivijalno upuštanje u saobraćajnu gužvu. Nema tih prepreka, drugim rečima, koje su nesavladive. U tom je smislu ovo sigurno i najoptimističniji film Olivera Stouna.
       Sličnu ideju - o nesalomivosti - ima i film Normana Džuisona "Uragan" (u originalu "The Hurricane"), oslanja se čak na istinitu priču o bokseru Rubinu "Harikenu" Karteru koji je dvadeset godina nedužan trunuo u zatvoru da bi, konačno, izvojevao slobodu i skidanje ljage sa svog imena, ali ipak ne postiže utisak o svemoći volje, o svemoći unutarnje snage. Svega toga tu naravno ima, toliko se podrazumeva, ali je sam film ipak pomalo trapavo urađen, svakako predug i razvučen, rečju promašuje glavni cilj: osećanje superiornosti. To osećanje izgubilo se negde između tri sloja filma - mladost i boks, zatvorski dani, najzad drama suđenja. Da u njemu ne igra izvanredni Denzel Vošington koji je takođe nominovan za "Oskara", a u Berlinu je proglašen najboljim glumcem, taj film bi se, u stvari, teško gledao. Pogotovo što smo se tih i takvih holivudskih priča - o pravdi koja na kraju obavezno pobeđuje - siti nagledali. Prema tome, "Uragan" nije doneo baš ništa novo.
       Na 50. Berlinu prikazano je još mnogo filmova. Kao čisti fijasko bismo izdvojili "Legende o Riti" Folkera Šlendorfa koji se doslovno koprcao da nekako izvuče priču, jednu od mnogih priča na temu famoznih "Crvenih brigada". Ovde je to teška zbrka i velika konfuzija iz, navodno, tri dela, pri čemu niti išta razabirate, niti vam je stalo da nešto shvatite, toliko je sve skupa dosadno. Za razliku, i to ogromnu, od filma "Mađioničareva soba" švajcarskog reditelja Kloda Milera, koji je u stvari ponudio malo remek-delo. Tri žene se u bolnici upoznaju i sprijateljuju kroz razgovor, šalu, razne dosetke i duhovite replike, da bi upravo time, toplim, iskrenim a običnim ljudskim odnosom, uspele da prevladaju svoju muku, pomognu jedna drugoj da nastave dalje čuvenu plovidbu životom. Malo kome se, možda nijednom filmu 50. Berlina, nije toliko dugo i usrdno aplaudiralo kao "Mađioničarevoj sobi" Kloda Milera. Zato što je, poput Zanga Jimoua, na jednostavan način a zanatski izvanredno, uspeo da takne gledaoca, vrati veru u mogućnost dobrih vibracija i, pre svega, dobre komunikacije koja je, ponekad tako izgleda, sasvim iščezla iz naših otuđenih života.
       Van konkurencije, inače, mada s firmom "specijalnog skrininga", 50. Berlin je ponudio "Američki psiho" u režiji Meri Heron, stilizovani krimić o japi tipu osamdesetih (igra ga Kristijan Bejl) koji postaje serijski ubica. Normalno, šta bi drugo, kad robotizovano živi: ima puno para, ali ga potpuna ispraznost tera na nešto... Film se, u stvari, tako i reklamira: "Gledajte ono najgore u čoveku". Verovatno će imati dobru bioskopsku budućnost, pogotovo što Kristijan Bejl zaista sjajno izgleda. O njemu ćemo tek čuti i njegove postere lepiti.
       Kad se sve sabere, 50. Berlin je idući ka kraju polako gubio dah. I što se filmova tiče, a i slavnih gostiju. Najteži udarac mu je ipak zadao Robert de Niro koji se jednostavno nije pojavio da primi "Zlatnog medveda" za životno delo. Izvinio se da nikako ne može da dođe, snima i radi, radi i snima, sa sve onim "so sorry". Otuda poslednji dani festivala nisu ni izbliza bili onako bleštavi i uzbudljivi kao prvi dani. Dani kada su tu Bono, Kluni i Leonardo dizali prašinu, dani kada je, uostalom, prikazana i naša "Nebeska udica", ostavši u finalu bez ijedne nagrade. Nepravdama nikad kraja...
      
       JASMINA LEKIĆ