Mislili smo: Ako Daneu, Korać i Đerđa prestanu da igraju, nikad više nećemo imati tako dobre rezultate. Međutim, posle njih su došli Simonović, Ćosić, Kićanović, Dalipagić...

      Prvi čovek Međunarodne košarkaške federacije odmeren je i ljubazan, čovek artikulisanih emocija. Smatra se jednim od najuglednijih i najuticajnijih sportskih funkcionera u svetu. Bora Stanković (75) ima kompletnu sportsku biografiju: jedan je od kreatora velike jugoslovenske košarke, a direktno je uticao i na razvoj košarke u svetu. Njegov put nije bio lak; nije imao podršku velike zemlje i jakog sporta, ali poseduje izuzetnu diplomatsku veštinu zbog čega je posebno cenjen. Malo ko je verovao da će uspeti da američku profesionalnu košarku uključi u program Fibe. Mesto koje je Bora Stanković obezbedio jugoslovenskom sportu vrednije je od mnogih medalja. Ovaj razgovor je vođen prilikom njegove nedavne posete Beogradu.
      
       ANDRIĆ, ZBOG LjUBICE: Prvu košarkašku utakmicu video sam za vreme okupacije '42, na Tašmajdanu. Košarku sam počeo da igram po nagovoru Bate Vulovića, lekara. On je prvi u Beograd doneo košarkašku loptu i pravila igre. Na Tašmajdanu sam upoznao Nebojšu Popovića, Kašanina, braću Šaper, Miju Stefanovića... Igrali smo primitivno, bez velikog znanja o košarci, igrali smo bosi. Bavljenje košarkom omogućilo nam je da se družimo i zaboravimo na svakodnevicu.
       Odmah posle rata počeo sam da igram košarku u "Milicioneru", bio sam pripadnik KNOJ-a. Interesantno, sa mnom je igrao i Mrkušić, kasnije legendarni golman "Zvezde". Onda se "Crvena zvezda" organizovala, i ja sam prešao u nju. Već u septembru '45. Nebojša je uspeo da organizuje jednu "turneju snova". Išli smo u Rijeku, Zadar i Zagreb, koji su '45. dočekali sa mnogo kvalitetnijom košarkom nego mi.
       Zapravo, košarka u Beogradu krenula je s Kalemegdana. Došli smo na ideju da od jednog šanca napravimo košarkaški stadion i sa mnogo entuzijazma smo to i uradili. Gunđali su urbanisti i svakako su bili u pravu, ali ta sportska igrališta na Malom Kalemegdanu imala su veliku ulogu u životu Beograđana. Čitav društveni život Beograda počeo je da se odvija na Kalemegdanu; prve igranke su tu nastale, uz orkestar "Dinamo" i Bubišu Simića. I Andrić je tu često dolazio. Kažu, zbog jedne lepotice, Ljubice Otašević, igrala je košarku u "Zvezdi". A i ja sam tu upoznao svoju buduću suprugu.
      
       KUKURUZI U ČAČKU: S obzirom da se košarka igrala na šljaci, najvažnija stvar bila je imati patike.Veliki problem bile su i lopte, igrali smo sa onim starim fudbalskim loptama sa šnirom. Kad su se pojavile lopte s rupicom, već je bilo lakše. Najbolje su bile italijanske lopte marke VIS, to je bio pojam.
       Bili su to sirotinjski dani, ali puni entuzijazma. Sećam se kad smo gostovali u Čačku, presvlačili smo se u kukuruzima pored igrališta. Opet sećanje iz Čačka: kiša je padala, bili smo blatnjavi od glave do pete. Lopta udari u tablu pa odskoči na desetu stranu - ma, nema veze.
       Košarka se brzo primila, jer odgovara mentalitetu naših ljudi. Brza igra, vickasta, sa puno pogodaka. Nekako smo i mi brzo postali popularni; kulturno smo se ponašali, nismo pravili ekscese. U to vreme košarku su isključivo igrali studenti i gimnazijalci, malo ko od njih nije završio fakultet.
      
       REKA USPEHA: Prve međunarodne susrete imali smo s Bugarima i Mađarima. Bugari su bili evropska sila u košarci, naš prvi učitelj bio je Veselin Temkov. Zatim dolazi Mađar Ištvan Kamaraš. Mađari su u košarci bili još bolji od Bugara. Treći učitelj bio nam je Francuz Anri El, koga je naš Komitet za sport i kulturu postavio za trenera reprezentacije pred Olimpijske igre u Londonu '48. Bio je profesor košarke, doneo nam je poslednje novosti iz evropske košarke. Ta trojica stranaca postavili su temelj našoj košarci.
       Veliki pomak u našoj košarci odigrao se na Evropskom šampionatu u Moskvi '53, osvojili smo šesto mesto. Četiri godine ranije, na šampionatu, samo je Albanija bila iza nas. Bila je to generacija Geca, Mirka Marjanovića, tu sam igrao i ja, a Nebojša je bio trener. Bio je to naš prvi međunarodni uspeh, i davao je nadu da bi košarka mogla da postane trofejni sport. Potom dolazi generacija Andrijaševića, Blagojevića, Ćurčića... Uglavnom je stagnirala. Posle njih dolazi generacija s Koraćem i Daneuom koja je napravila veliki skok, srebrna medalja na Evropskom prvenstvu '61. To nam je bila prva medalja, prelomna tačka. Onda je došla srebrna medalja na Svetskom prvenstvu u Riju '62, nastaje reka uspeha.
       Mislili smo: ako Daneu, Korać i Đerđa prestanu da igraju, nikad više nećemo imati tako dobre rezultate. Međutim, posle njih došli su Simonović, Ćosić, Kićanović, Dalipagić... Tek je sledio vrhunac u našoj košarci.
      
       RADIVOJ KORAĆ: U "Crvenoj zvezdi" bio sam u timu koji je osvojio prvenstvo države '46. i '47; u "Partizanu" sam igrao dve sezone, uvek smo bili drugi, gubili smo od "Zvezde". Igrao sam centra kad je "Željezničar" ušao u prvu ligu, bio sam treći strelac prvenstva. Relativno rano prestao sam da igram, imao sam 28 godina kad sam prešao u trenere.
       U OKK "Beogradu" u kome sam bio trener, 1957. pojavio se Korać i odmah postao stožer šampionskog tima; Sija Nikolić, Gordić, Erkić, Trajko Rajković... uspeli smo da, već '58, osvojimo prvenstvo. Najveći protivnik bila nam je "Olimpija" iz Ljubljane, osam godina smenjivali smo se na prvom mestu. Tog perioda sećam se sa najvećim zadovoljstvom.
       Nažalost, Korać je poginuo. Bio je neobična ličnost, čovek na svoju ruku. Pristojan momak ali dosta povučen, teško se s njim uspostavljao intimniji kontakt. Opet, voleo je društvo i bio jedan od simbola Knez Mihailove šezdesetih. Kao igrač imao je izvanredne reflekse, osećaj za loptu i brzinu pokreta. Nije bio old raund igrač, bio je mašina za davanje koševa. Na terenu je često delovao nezainteresovano, ali kad bi dobio loptu, bio je munjevit. Neobičan igrač, neuporediv ni s kim. Sa Daneuom koji je bio sasvim drugi tip igrača, odlično je sarađivao u reprezentaciji.
      
       ORANSODA: Završio sam Veterinarski fakultet i 11 godina radio na kontroli mesa, u Gradskoj inspekciji i Beogradskoj klanici. I bavio se košarkom. Bio sam sekretar Košarkaškog saveza Jugoslavije i trener OKK "Beograda". Jednog dana su mi moji pretpostavljeni u veterini, rekli: "Znaš, sad moraš da biraš! Ili ćeš se baviti veterinom ili košarkom?! Vidiš i sam da jedno drugom škodi!" I, ja sam se opredelio, u stvari, "opredelio", privukla me je ponuda iz Italije. U Italiji je nastajala profesionalna košarka i to im je dalo veliki stimulans. Za njih je bilo važno da budu Amerikanci, po mogućstvu crnci. Došao sam 1966. u Kantu, u klub "Oransoda", koji je bio na sredini tabele. Uspeli smo da osvojimo prvenstvo, i to je ostalo upamćeno.
       Godine 1969. Vilijem Džons, generalni sekretar Fibe, ponudio mi je da radim s njim u Minhenu. Upoznali smo se '58, kad su počela da se odvijaju međunarodna klupska takmičenja. Bila je formirana komisija od pet članova, koja je vodila ta takmičenja, u njoj smo bili Džons i ja. Valjda sam mu se dopao, predložio me je za svog zamenika.
      
       CIKLON U MANILI: Prvih godina sam povremeno odlazio u Minhen, radio sam kao trener OKK "Beograda", da bih 1972. definitivno otišao tamo. Džons me nije direktno podučavao, insistirao je da budem pored njega, da posmatram i učim. Ne, nije bio učitelj u smislu moraš i trebaš, samo me je kontrolisao kako reagujem u određenim situacijama.
      
       Džons je bio mudar čovek. U meni je video predstavnika jugoslovenske košarke koja je postajala velesila; s druge strane, politički položaj Jugoslavije bio je u to vreme idealan. Mogao sam da razgovaram s Rusima isto kao i sa Amerikancima. Prihvatali su me i jedni i drugi. Tako da je moje forsiranje u Fibi, pre svega, bila politička odluka. Godine 1976. Džons je smatrao da treba da se povuče sa mesta generalnog sekretara Fibe, na kome je bio 44 godine.
       Prva olimpijada posle mog izbora na čelu Fibe bila je u Moskvi. Bojkot. Pet košarkaških ekipa odustalo je od učešća na Olimpijadi, trebalo je naći pet drugih, koji će prihvatiti da igraju... Usred Svetskog prvenstva u Manili, na kome smo, po mom mišljenju, imali najbolji košarkaški tim svih vremena, naišao je ciklon. Manila je, inače, haotičan grad; zamislite tek održavanje prvenstva u takvoj situaciji? Slede Olimpijske igre u Los Anđelesu, sad bojkot dolazi s druge strane. Opet trčanje, traženje ekipa koje su spremne da igraju. Ako na nekoj utakmici sudija loše obavlja posao, to ide na moj račun - "kako je moguće da tako sudi?!"
      
       INDUSTRIJA FIBA: Za ovih 25 godina mog vođenja Fibe, ona se potpuno promenila. Džons je bio direktor Instituta Uneskoa, nije radio puno radno vreme u Fibi. Imao je profesionalnu sekretaricu, a kancelarija Fibe nalazila se u sobi njenog stana.
       Prvo smo iznajmili jedan stan od 80 kvadrata, pa smo prešli u prostor od 400 kvadrata... Danas imamo kancelarijski prostor od 1 300 kvadrata samo u Minhenu, sa 40 službenika iz svih krajeva sveta. Naravno, sve je vezano za budžet; novčana sredstva su sve intenzivnije dolazila u Fibu i omogućila nam takav razvoj, modernu organizaciju.
       Džons je bio čovek starih shvatanja, nije hteo da čuje da se nešto proda, da se traže sponzori. Kad smo prvi put prodali prava za košarkašku loptu kojom će se igrati na olimpijadi, Džons samo što se nije šlogirao. Dugo godina bila je praksa da organizator prvenstva obezbeđuje samo smeštaj i hranu. Sad se svi troškovi plaćaju učesnicima, i još dobijaju izvesne sume novca.
       Fiba nema nikakve dotacije, sami moramo da stvaramo pare. Finansiramo se, pre svega, prihodima koje dobijamo organizacijom kupova, organizacijom evropskog i svetskog prvenstva, prodajom televizijskih prava. Ugovori nam donose oko 30 miliona dolara na četiri godine, to nam je budžetska baza. Poslednjih osam godina imamo odlične ugovore sa "Evrovizijom", Fiba je dobila dovoljno para da može lepo da se organizuje. Na administraciju odlazi 30 do 35 posto prihoda, ostalo delimo članovima Federacije, dok jedan deo odlazi na tehničku pomoć zemljama u razvoju. Danas je Fiba jedan ogroman pogon: 208 federacija, 308 miliona igračica i igrača. A to treba organizovati.
       Učešće američkih profesionalaca na Olimpijadi u Barseloni donelo je košarci ogromnu korist. Od njih zahtevamo, i to je osnova našeg dogovora, da učestvuju u ekipama SAD na olimpijskim igrama i svetskim prvenstvima. Takođe, da svake druge godine organizujemo Mekdonalds turnir i Šampionat za klupske ekipe.Time smo dobili da svake godine imamo takmičenje na najvišem nivou, sa najboljim igračima.
       Čini se da je američko tržište postalo prezasićeno NBA košarkom, ima tendenciju da se širi izvan granica SAD. U budućnosti bi to moglo da uzrokuje konfliktne situacije s Fibom.
      
       ZADOVOLjSTVO U FOTELjI: Biti na čelu Fibe, pa, čovek se oseća ponosnim! Ima želju da uspe, da pokaže da je sposoban za takvo mesto. Mada, u početku sam često sebi postavljao pitanje: "Ko me natera da ovo radim?!" Ima toliko problema, na prvi pogled nerešivih. Poslednjih godina imamo mnogo političkih problema, nažalost, naročito s našom zemljom. Ipak, sa malo dobre volje, a Fiba je uvek imala dobru volju za jugoslovensku košarku, problemi su se rešavali. Samo ne dozvoljavam da mi naši plaču: "Ovaj nas je oštetio!" Više to ne rade, ali jedno vreme bilo je kuknjave.
       U početku je španska i italijanska štampa svaki put pored mog imena sarkastično dodavala: Srbin. Ako je neka odluka bila doneta u korist Jugoslavije - "Pa, naravno, on je Srbin!" Nije mi to mnogo smetalo; mene ne postavljaju novinari, a moji nalogodavci bili su uz mene. Takvo pisanje štampe nije se ni spominjalo.
       Ne, ne družim se mnogo s Nemcima, prilično su zatvoreni ljudi, i nemam nikakvu potrebu za društvenim životom. Dan mi je potpuno ispunjen radom, najveće zadovoljstvo mi je da uveče sednem u fotelju i gledam televiziju. Naravno, pola toga prespavam.
       Imao sam sreću s porodicom, nikad mi nisu gunđali: "Zašto si išao tamo, a nisi ovamo...!?" Kad čovek ima podršku porodice, može da se koncentriše na svoj posao. Ako budem živ i zdrav, do 2002. biću na čelu Fibe. Radujem se što košarci predstoji svetla budućnost, što je od ne mnogo razvijenog sporta, dospela u sam vrh hijerarhije sportova. To je velika stvar.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ