Za tri dana trista ljudi, koji bankama ne bi poverili nijednu marku, pristalo je da Kragujevčanima plate unapred za auto koji će videti tek za šest meseci

      Nije u pravu trio "Indeksovo pozorište" kad peva: "Zamisli život u kom voziš nešto drugo osim 'Zastave', bar iz dva razloga: prvo, došlo je vreme da bi mnogi rado vozili makar i 'Zastavu' a drugo, prethodnih godina nije malo građana koji su se 'usrećili' kupovinom stranih krševa sumnjivog porekla, pa bi se sada, ako je moguće, ipak vratili 'Zastavi'.
       Dokaz za to je sasvim neočekivano interesovanje koje vlada za kupovinu kragujevačkih vozila na kredit. To je, trenutno, jedina tako skupa stvar koja se može kupiti na odloženo plaćanje. Što je još čudnije valjda jedino mesto gde neko u ovoj zemlji štedi (i to u devizama) jeste upravo "Zastava". Teško da postoji ijedna banka kojoj bi neko dobrovoljno, na tri dana, poverio svojih sto maraka. U "Zastavi" su, pak, očigledno spremni da štede šest meseci, kako bi došli do automobila.
       Suština ovog posla, nazvanog "štednjom do kredita", koji je započet februara prošle godine, baš pred bombardovanje, sastoji se u sledećem: prvih šest meseci štedi se u proseku po 160 maraka mesečno, zatim se u gotovini doda do 60 odsto vrednosti vozila, i onda se dobije auto. Ostalih 40 procenata plaća se u 18 jednakih mesečnih rata. Za ovu štednju novac se ne ulaže u banke, nego se u svakom gradu posao završava u "Zastavinoj" auto-kući. Tako na kraju "jugo" košta oko 6 400 maraka, plus porez od 14 odsto, odnosno 17 odsto u Beogradu. Fabrika još nije sasvim obnovljena, ali je proizvodnja kako tako započeta. Za sada je predviđeno da se samo hiljadu vozila proda na kredit.
      
       Polovnjaci
       "Zastava" planira da u ovoj godini proizvede 18 hiljada automobila, što nije ni deseti deo njene nekadašnje proizvodnje, ali se ni to, kako za NIN kaže Nebojša Stanarčić, potpredsednik grupe "Zastava" zadužen za prodaju, ne može prodati za gotovinu. Prošle godine je, prema njegovim rečima, u celoj zemlji prodato svega 12 do 15 hiljada svih novih vozila, i uvoznih i domaćih. Kredit je, kaže Stanarčić, način da fabrika prodaje vozila, a da građani, sa druge strane, nekako uspeju da ih kupe. Potreba za automobilima postoji, ali nema para. Prosečna starost vozila u Jugoslaviji je dvanaest godina a od ukupnog voznog parka od 1 550 000 vozila više od polovine su "Zastavina".
       Za građane koji nemaju dovoljno novca, a imaju kola starija od dve godine, ponuđena je i mogućnost da njih daju "Zastavi" kao učešće po ceni koja se proceni i da dalje otplaćuju kredit. "Zastava" ih onda reparira, popravi i prodaje kao polovna.
       Kad je već reč o polovnim vozilima, mora se pomenuti da su upravo ona glavni kamen spoticanja u priči o "Zastavi" i njenim naporima da nekako preživi. Uvoz polovnih automobila koji je savezna vlada odobrila prošle godine, direktno konkuriše "Zastavinim" automobilima. Dok se, sa jedne strane, iz budžeta, dakle od novca svih poreskih obveznika, pomaže "Zastava" (vlada Srbije odobrila joj je kredit od 800 miliona dinara, ali još nije ceo realizovan), dotle se, sa druge strane, privilegovanim pojedincima i preduzećima omogućava da na tim uvezenim automobilima lepo zarade. Znači, praktično na račun poreskih obveznika. Što je najčudnije, upravo je predsednik Upravnog odbora grupe "Zastava" Milan Beko postao ministar u saveznoj vladi neposredno pre nego što je ona ovaj uvoz odobrila. Postavlja se logično pitanje: kakva je računica da se sa jedne strane pomaže "Zastavi" i njenim radnicima (a time i skoro celom Kragujevcu) da prežive, da bi se sa druge strane to sabotiralo?
       Primera radi, jedna "škoda" stara dve godine, sa svom dodatnom opremom za nemačko tržište, ocarinjena, košta 7 300 maraka plus 17 odsto poreza u dinarima po zvaničnom kursu. "Ford fijesta" i "opel korsa" stari tri godine, koštaju 10 500 maraka plus porez, kažu u "Eurosalonu", uvozniku koji već ima četrdesetak vozila na lageru i prodavaće ih na Beogradskom sajmu.
       "Zastava" se, dakle, u ovim uslovima snalazi kako može, pošto je sasvim jasno da više nikad neće biti fabrika kakva je bila nekad. Upravo se na tom pitanju lome koplja među ekonomskim stručnjacima - da li ovakav gigant treba po svaku cenu održavati u životu, ili ga konačno ugasiti i započeti nešto novo. Prof. dr Danijel Cvjetičanin koji je radio na projektu revitalizacije "Zastave", za NIN kaže:
       - Kad bi me pitali da li treba praviti novu ovakvu fabriku, bio bih protiv. Sasvim je druga stvar kad nešto već postoji - treba ići logikom manje štete. Fabrika se sama od sebe gasi, bila je pala na svega pet odsto kapaciteta ali treba se suočiti sa alternativom ako se zatvori. Svi njeni radnici, njih oko 23 hiljade pali bi na teret države, kapaciteti bi ostali prazni, mašine bi propale. Možda bi bilo pametnije da se postepeno prestrukturira i uklopi u svetske integracije. To se desilo i u drugim zemljama - slabiji partner nalazi jačeg. Primer su Česi sa "Fijatom", Poljaci sa "Folksvagenom". "Zastavu" su u tim pokušajima sprečile sankcije.
      
       Srednji sloj
       U ovoj ćemo priči eventualne strane partnere ostaviti po strani, jer je to u sadašnjoj situaciji na vrlo dugačkom štapu. Vratimo se sopstvenim snagama: "Sasvim je prirodno da se automobil kupuje na kredit. Još prirodnije bi bilo da ga banke kreditiraju. Hiperbogati građani svakako ne kupuju 'Zastavina' vozila. A sa druge strane, osiromašeni građani nisu u stanju da za gotovinu kupe vozilo od šest do sedam hiljada maraka. Nije, doduše, uobičajeno da kupce kreditira fabrika, to je za nju veliko naprezanje. 'Zastava' se dovija kako ume, mada ovo nije baš najprostiji način", kaže dr Cvjetičanin.
       Prosečni potrošač koji ima silna, gotovo isključivo negativna iskustva sa štednjom u ovoj državi, logično bi mogao da se zapita ko njemu garantuje da će dobiti automobil onda kad uplati svoje učešće. Nebojša Stanarčić kaže da je pred samo bombardovanje sklopljeno oko 900 ugovora o kreditima a kad je krenuo rat, "Zastava" je svima koji su hteli da odustanu, vratila uloženi novac, onima koji su želeli da doplate do 60 odsto vrednosti vozila, odmah je isporučen automobil, a kupcima koji su želeli da nastave redovne otplate, dat je grejs period dok traje rat. Niko, tvrdi Stanarčić, nije ostao oštećen.
       Sada se, praktično, od vlade Srbije očekuje da pomogne proizvodnju jer bez novca nije moguće pokrenuti ni lanac kooperanata a "Zastava" će onda sva uložena sredstva vratiti, jer su se građani u dosadašnjem iskustvu, kako banaka tako i "Zastave", pokazali kao najsavesnije i najurednije platiše. Ukoliko pomoć vlade ipak izostane, Stanarčić kaže, uz napomenu da ne bi voleo da se to desi, da će "Zastava" naći način da proizvede vozila prodata na kredit i da ih isporuči kupcima na vreme kako se ne bi kompromitovala. "Pitanje je da li vlada hoće da pokrene proizvodnju auto-industrije. Mi smo ove kredite patentirali, mogu na nas da se ugledaju i drugi proizvođači. Ovo je način da srednji sloj dođe do automobila, jer oni koji hoće luksuzna kola, imaju dovoljno novca", kaže Stanarčić.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ