Radnici prodaju svojim direktorima akcije po ceni koja je "stvar prijateljskog dogovora". Komisija za hartije od vrednosti smatra da su takvi ugovori ništavni

      Prodajemo kvas, kupujemo vaučere"- takav oglas na jednoj prikolici u centru Moskve snimio je svojevremeno BBC da bi pokazao kako ruska privatizacija ide stranputicom.
       U Srbiji nema takvih oglasa, jer radnici najčešće svojim direktorima prodaju akcije u tišini nekog fabričkog budžaka ili advokatske kancelarije. Po mišljenju srpskog ministra za vlasničku transformaciju Jorgovanke Tabaković, izrečenom prošle nedelje, privatizacija u Srbiji se ubrzava, ali od huka berze ni traga.
      
       Mrtvilo
       Ni u zemljama istočne i centralne Evrope, koje su taj posao shvatile neuporedivo ozbiljnije, berze nisu ni izdaleka tako živahne kao njujorška i londonska, ali nijedna nije ni tako "zdravo mrtva" kao naša. A nekog materijala za trgovanje ipak ima.
       Oko sto pedeset hiljada građana Srbije je u poslednje dve godine postalo akcionar u (uglavnom), preduzećima u kojima već rade ili su ranije radili. Prema srpskom zakonu o privatizaciji, u prvoj godini svi vlasnici mogu da trguju sa deset odsto svojih akcija, a u drugoj sa još 20.
       Akcijama se u Srbiji trguje pre svega zahvaljujući činjenici da bi radnici hteli brzo da unovče svoje akcije za koje ne znaju koliko vrede. Prema podacima profesora Jovana Rankovića, radnici najčešće akcije prodaju uz diskont od 80 do 85 odsto.
       "Kao prvi kupci na internom tržištu pojavljuju se ljudi iz preduzeća, i to uglavnom rukovodioci koji na taj način ostvaruju dva cilja - postaju većinski akcionari i istovremeno sprečavaju da se na tržištu formira realna cena akcija", kaže Rade Rakočević zamenik direktora brokerske kuće "M and V Investments".
       "Ako mogu, prodavcima bi bilo bolje da budu strpljivi i ne prodaju svoje akcije", savetuje dr Đorđe Đukić, član Komisije za hartije od vrednosti. Komisija je nedavno stala na stanovište da sve ugovore kojima se takve akcije prodaju na internim berzama treba proglasiti ništavnim. Zašto?
       Esencija trgovanja hartijama od vrednosti jeste utvrđivanje cene akcija i načina na koji se njima trguje, objašnjava dr Đukić. Ne može se, kaže on, stići do prave cene akcija ako se ona utvrđuje u četiri ili šest očiju, "cenkanjem" između direktora i radnika, na primer, i uz asistenciju advokata.
      
       Konkurencija
       Takvim akcijama moralo bi se trgovati preko brokerskih kuća, sučeljavanjem ponude i tražnje, jer samo tako može da se formira realna cena akcija. "Periodične aukcije akcija imale bi smisla na svakih 15, 30 ili 45 dana, jer bi tako bila postignuta i veća koncentracija akcija i naloga za kupovinu i prodaju, čime bi se postigla realnija tržišna cena", kaže dr Đukić. "To je jedini način da se prodavac ne oseti izmanipulisan i obmanut".
       Šta to praktično znači? Onaj koji ima akcije ne zna da li one vrede 10, 100 ili 1 000 DEM. Sve dok budu postojale interne berze, na kojima je ponuda direktora ili rukovodstva prva i poslednja, mali deoničari neće moći da znaju da li su svoje "papirno pravo" dobro unovčili. Kada bi se trgovalo preko brokerskih kuća, i na strani tražnje pojavljivalo bi se više kupaca, koji su, recimo, izvan preduzeća (što je i smisao privatizacije). To još ne znači da bi cena akcija, postignuta na taj način bila viša, ali bi svako ko kupuje ili prodaje, bio u situaciji kao na zelenoj pijaci - pogleda svaku tezgu, oceni šta ko nudi i odluči koja je ponuda najbolja.
       Trgovanje hartijama od vrednosti trebalo bi, kako je najavljeno, da bude regulisano novim zakonom (istog imena) kojim bi se zatvorile postojeće rupe u propisima, ali kada će se to i desiti, niko ne zna.
       Iskustva istočnoevropskih zemalja koje su već prošle privatizacione muke govore da su cene akcija ubrzo po završetku privatizacije drastično pale, ali je zato rast koji je usledio posle nekoliko godina doneo pojedincima basnoslovnu zaradu, objašnjava Rakočević.
       Na mađarskoj berzi se trguje akcijama sedamdeset preduzeća, od toga sa desetak veoma intenzivno, dok se akcije pet preduzeća kotiraju i na Londonskoj berzi, što je slučaj i sa akcijama hrvatske "Plive" i Zagrebačke banke.
      
       Spontanost
       "Sigurno je da će se to dogoditi i sa akcijama nekih srpskih preduzeća iz sfere telekomunikacija, farmacije, pivara i sličnih preduzeća kojih u Srbiji ima i koje će imati interes da se kotiraju na berzi", kaže ovaj sagovornik NIN-a.
       Neki direktori dobrostojećih preduzeća bliskih vladajućoj partiji smatraju da je interna trgovina ne samo dobra (jer ih direktno, i za male pare proizvodi u vlasnike) već i da podstiče smanjenje konkurencije, čime se takođe veštački obaraju cene akcija koje imaju radnici.
       Oni direktno utiču na odluke preduzeća da se internim aktima (pravilnikom ili statutom deoničarskog društva) propiše da svaki potencijalni prodavac, bilo da je u preduzeću ili izvan njega, mora prvo da ponudi kupcima unutar firme da kupe akcije. "Nagovarači" se pozivaju na "pravo preče kupovine", koje u stvari uopšte ne postoji u srpskom zakonu o privatizaciji.
       Berzanski stručnjaci smatraju da mali akcionari imaju načina da se zaštite od ovakvih zloupotreba, ali moraju da otvore "četvore oči" kada se donose akta preduzeća i da insistiraju na tome da se sve ključne odluke donose na skupštini akcionara.
       "Spontana privatizacija", kakvu sada imamo u Srbiji nije dobra ni za male vlasnike ni za zemlju. "Najviše stranog kapitala došlo je u one centralnoevropske zemlje gde je taj proces sproveden uz maksimalno poštovanje zakona", kaže dr Đukić.
       Kvas na kiosk, a akcije na berzu.
      
       TANjA JAKOBI
      
      

RADE RAKOČEVIĆ, "M and V Investments" I šta sad?        Zamislite da ste radnik u propalom društvenom preduzeću u Srbiji, da vam plata kasni već mesecima i da, iako je u opremu dosta uloženo i iako je ta privredna grana profitabilna, proizvodite veoma malo. Odjednom kreće priča kako se vaša fabrika privatizuje - svi zaposleni i ranije zaposleni imaju pravo na "svoje parče firme". Za svaku godinu rada u njoj, dobijate po 400 DEM (u dinarskoj protivvrednosti), što za vaših dvadeset godina rada predstavlja ukupno 8 000 DEM u akcijama vaše matične firme, što nije za bacanje u ova teška vremena.        Po Zakonu o svojinskoj transformaciji, vi ste vlasnik 0,03 odsto kapitala preduzeća u kome radite (to jest ne radite ništa), po zvaničnom kursu vlasnik ste 48 000 dinara u akcijama (8 000 DEM puta 6,00 din), a realno gledano, vlasnik ste samo parčeta papira. Tek na kraju godine, ako preduzeće ostvari dobit (a to bi bilo ravno čudu), dobićete nekoliko stotina dinara na ime dividende i to je sve. A ako ostvari gubitak, ne dobijate ništa.        A tek trgovina sa akcijama preko berze predstavlja za vas nepoznanicu. I šta sad? Pojavila se vest da direktor hoće da "učini" radnicima, da im za hiljadu maraka u akcijama daje 100 DEM, i to odmah, na ruke. Hej, 800 DEM i to baš kad ste iscrpli sve rezerve. Odmah idete do direkcije firme, potpisujete blanko ugovor i odlazite sa parama u džepu u noć.        Zamislite da ste direktor u naizgled propalom društvenom preduzeću, gde radnicima isplaćujete tek septembarsku platu i gde vam odlično ide prodaja njenih proizvoda preko privatne firme, uz profitnu stopu od 1000 odsto. I odjednom saznate da je donesen Zakon o svojinskoj transformaciji i da će se sve fabrike u Srbiji morati, pre ili kasnije, privatizovati.        I šta sad? Zar da dođe neko sa strane sa koferom punim para, da otkupi akcije i otera celo rukovodstvo, na čelu sa vama, avaj (a nikom se ne ostavlja zlatna koka). Možda će se i otkriti šta se sve na crno radilo, a onda ne gine robija.        Međutim, postoji spasonosna formula. U privatizaciju se kreće odmah, što pre. Angažuje se agencija za procenu kapitala koja poprilično potceni kapital firme (uz drugarski dogovor), po matrici da slučajno ne ostane neka akcija za one van firme ili za Akcijski fond. Tih meseci se dodatno urušava standard zaposlenih, i kad se završi prvi krug (aktivnosti ovakve vrste u drugom krugu privatizacije su mnogo komplikovanije), kreće se u lagano otkupljivanje akcija, uz diskont od 90 odsto.        Put do 51 odsto vlasništva, te magične cifre u akcionarstvu, otvoren je i na njemu nema prepreka.        Scenario je poprilično sličan i u dobrim i u odličnim preduzećima, samo što je diskont manji, a i radnici se ne zaleću da prodaju odmah akcije.        Savetujem svima koji mogu da sačekaju sa prodajom akcija sve dok ne bude organizovana javna trgovina akcijama na berzi, jer će tada sigurno moći da se ostvari zarada veća od one koja se dobija u internoj trgovini.