Bez obzira na neslaganja oko Avramovićeve inicijative, neki su opozicioni lideri rekli NIN-u da u Srbiji gotovo da i nema partijskog vođe koji bi rado isporučio šefa države Hagu, bez obzira na stepen ideološke i lične netrpeljivosti

      Vladika Artemije, koji se ovih dana nalazi u Sjedinjenim Američkim Državama, bio je prošlog ponedeljka u Vašingtonu pomalo zatečen baražnom vatrom pitanja ljutitih aktivista američkih nevladinih organizacija koji su hteli da znaju kako je mogao da "oprosti Miloševiću". Nekoliko dana ranije u Stejt departmentu se zatekao Spasoje Krunić, predsednik Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda: njega su službenici američkog Ministarstva spoljnih poslova pitali sa kojim pravom opozicija traži podršku Vašingtona kad se sprema da pomiluje Miloševića.
       Kamen koji je izazvao ove koncentrične krugove u Vašingtonu bacio je bivši guverner Narodne banke Jugoslavije Dragoslav Avramović svojim predlogom demokratskoj opoziciji u Srbiji da sa predsednikom SRJ otpočne razgovor o uslovima njegovog povlačenja i mirnom prenosu vlasti. Ni vladika Artemije ni Srpski pokret obnove nisu se saglasili sa Avramovićevom inicijativom, ali im to u Vašingtonu nije puno pomoglo. Tamo je ova stvar žestoko uzburkala duhove, bez obzira na to što se iz stranačkih reagovanja u Beogradu dalo naslutiti da se ni Savez za promene, koji je 16. februara Avramovićev papir neuspešno pokušao staviti na dnevni red sastanka opozicije, do kraja ne slaže sa ovom idejom, dok su je druge opozicione grupacije primile sa neodobravanjem i sumnjičavo.
      
       Smena
       Poslednji put kada se oko ove iste stvari digla transatlantska bura, uloge su bile izmenjene. Bilo je to krajem jula prošle godine, kada je lider Saveza za promene Zoran Đinđić izjavio da bi Miloševića rado video u Hagu, dok je Vuk Drašković u razgovoru za "Njujork tajms" kategorički rekao da predsednika Jugoslavije nikada ne bi izručio Međunarodnom sudu za ratne zločine. Portparol Stejt departmenta Džejms Rubin bio je isto tako kategoričan u osudi Draškovićevog stava.
       Sada je želju da se u razgovoru sa Miloševićem utvrde njegovi uslovi za predaju vlasti, i da mu se pruže garancije za miran život posle vlasti, izrekao Dragoslav Avramović koji u Vašingtonu otprilike važi za "Srbina sa ljudskim likom". Srpski pokret obnove, ovog puta u liku portparola Ivana Kovačevića, unapred proglašava glupom i samu ideju da se razgovara o Miloševićevoj sudbini, a usprotivili su se i drugi partijski lideri, uključujući i one, poput Vojislava Koštunice, kojima se na pomen Haškog suda diže kosa na glavi, i koji ni suvu šljivu ne daju za ono što misle Medlin Olbrajt i njen pomoćnik Džejms Rubin. Koštunica zamera Avramoviću, odnosno Savezu za promene, što, suprotno dogovoru, u javnost guraju inicijative koje nisu prošle "internu kontrolu". On im zamera što ponovo u igru uvode varijantu u kojoj do smene vlasti dolazi pre ili mimo izbora, varijantu koja je lane već diskreditovana neuspelim marširanjem ulicama gradova u Srbiji. Dok u razgovoru za NIN važe argumente pro et contra ove ideje, Goran Svilanović, koji je na mestu predsednika Građanskog saveza Srbije nasledio Vesnu Pešić, deluje sasvim uverljivo kad kaže da ga više od eventualnog američkog (ne)odobravanja zanima hoće li ona brže dovesti krajnjem cilju: smeni režima.
       Kad se prašina malo slegla, jasno su se ukazale tri stvari. Srpska opozicija možda se približava političkom punoletstvu kad, najpre, iskazuje toliku dozu sigurnosti da će u skoroj budućnosti biti u prilici da rešava i sudbinu zemlje i sudbinu Slobodana Miloševića. Kad je, zatim, u stanju da se ne složi a da se odmah uz tresak ne raspadne na sastavne delove, i kad, konačno, manje baca pogled preko ramena, odnosno preko atlantske bare, a više brine za domaće posledice svojih političkih poteza, za mišljenje svojih birača i za održanje neophodnog minimuma zajedničkog delovanja. I što je još važnije, opozicija iskazuje stepen odgovornosti za budućnost ovog društva, odgovornosti onih koji znaju da će uskoro morati da upravljaju zemljom i da rešavaju probleme. Bez obzira na neslaganja oko Avramovićeve inicijative, neki su opozicioni lideri rekli NIN-u da u Srbiji gotovo da i nema partijskog vođe koji bi rado isporučio šefa države Hagu, bez obzira na stepen ideološke i lične netrpeljivosti. To, vele, važi i za stranke koje partije sa naglašenom nacionalnom komponentom smatraju "nacionalnim mazohistima". Kao da preovlađuje hijerarhija vrednosti u kojoj se socijalni mir smatra važnijim od pravde, bez obzira na to što čovek prima facie (na prvi pogled) nije nevin. I šalje se poruka da kraj političke karijere, kako to kaže Goran Svilanović, ne treba da znači ni nasilje ni pitanje života i smrti.
      
       Egzil
       Ali šta će biti sa Slobodanom Miloševićem kad jednom izgubi izbore? Svako, dabome, vidi ono što vidi Ivan Kovačević: da opozicija još nije skinula Miloševića sa vlasti i da nije u prilici da mu bilo šta garantuje, a ponajmanje miran život u Požarevcu ili egzilu. No, pitanje personalne sudbine optuženih za ratne zločine ne može se ostaviti za posle izbora, kao što ni američki političari ne mogu reći biračima da će im posle izbora saopštiti šta kane da učine sa, primera radi, pravom žena na abortus. Niti je to, uostalom, samo pitanje sudbine Slobodana Miloševića.
       Treba se, pre svega, podsetiti da su Sjedinjene Države krajem juna prošle godine raspisale neku vrstu poternice za Miloševićem, u okviru koje je "onima koji pruže informacije koje dovedu do transfera optuženih ratnih zločinaca" do suda u Hagu, nude nagradu do visine od pet miliona dolara. Džejms Rubin je, objavljujući ovu odluku, naglasio da se nagrada "odnosi na osobe koje je Tribunal optužio, ili koje će tek optužiti, za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji". Treba dobro obratiti pažnju na upotrebu budućeg vremena u citiranoj rečenici.
       Prošle jeseni u Parizu je održan međunarodni skup ličnosti visokog ranga iz sveta diplomatije i međunarodnih, vojnih i obaveštajnih eksperata, na kome se, pored ostalog, razgovaralo o politici Zapada prema Jugoslaviji. Pravila rada skupa zabranjuju citiranje tačnog naziva institucije ili iskaza pojedinaca, ali se valjda sme reći da je u zaključna razmatranja ušlo i ovo: "Nijedna zapadna vlada neće Miloševiću hteti da pruži utočište. Ali i drugi Srbi su optuženi za zločine, optužnice će se i dalje dizati i mnogi Srbi imaju razloga da ih se plaše. Teško je i zamisliti neku (buduću) srpsku vlast koja bi pristala na neograničene istrage i hapšenja njenih sadašnjih ili bivših službenika, vojnika, policajaca i drugih - pogotovo što ništa slično nije učinjeno u Hrvatskoj, Bosni, ili na Kosovu.
       (Zapadni) političari i eksperti moraju da razmotre da li su spremni da ponude neku vrstu amnestije, i kakvu, u pripremi za postmiloševićevsko razdoblje."
      
       Osveta
       Ne treba zaboraviti ni to da se zapadni pritisci na postmiloševićevski režim u Srbiji neće ograničiti samo na zahteve za izručenje optuženih za ratne zločine. Iskustva iz Bosne i Hrvatske kazuju da će brzo doći na dnevni red "čišćenje nacionalističkih sadržaja" iz novina, ali još više iz školskih udžbenika. Konačno, u svetu, naročito na Zapadu, Srbi danas nose na licu strašan žig. Slobodan Milošević će otići, ali će taj žig ostati.
       Vojislav Koštunica kaže da je, za njega, satanizacija Srba gora i od Haškog suda jer ona će ostati i kad sve prođe, i sud i spoljni zid sankcija. "To nije slika o Slobodanu Miloševiću, već slika o nama", veli on.
       Za Koštunicu je ova priča utoliko dramatičnija i iskazuje se i kao potencijalna lična moralna dilema, jer se neizbežno postavlja pitanje kome bi od opozicionih lidera Slobodan Milošević u pogledu budućnosti zaista mogao da veruje. Pre dolaska na vlast u Republici Srpskoj i Milorad Dodik je javno govorio da bi izručivanje Radovana Karadžića bilo "ravno oceubistvu", da bi se predomislio brzo nakon što se upoznao sa Medlin Olbrajt. Postoje i ljudi koji su, zbog biografija, podložni ucenama, a gospođa Olbrajt je već dala dokaza da je njen negativni odnos prema Slobodanu Miloševiću postao vrlo ličan. "Njujork tajms" je napisao, a ona, upitana, nije demantovala, da je najbližim saradnicima rekla da joj je velika želja da Slobodana Miloševića sruši sa vlasti pre nego što joj istekne mandat državnog sekretara.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ