Prvo je Vojislav Šešelj, šef Srpske radikalne stranke, radikalski šenlučio: novinare je proglasio saučesnicima u ubistvu i pripretio im je "likvidacijom"

      Dragan Bujošević
      
       Potom socijalisti pokazuju zapanjujuću netrpeljivost uskraćujući brojnim redakcijama pravo izveštavanja sa Četvrtog kongresa socijalista. Onda je došao Kongres - 92 "audija", stotinak autobusa.
       I sve bi bilo i svečano, radno i dostojanstveno, kako partijskom kongresu i priliči, da Slobodan Milošević, predsednik svih građana Jugoslavije, nije kao predsednik Socijalističke partije Srbije izgovorio tih nekoliko rečenica koje jedva da su desetina njegovog završnog govora na Četvrtom kongresu SPS-a.
       Rekao je stari i novi predsednik socijalista: "Jedine nezakopane sekire, da se tako figurativno izrazim, ostaće kod onih u čije su ih ruke stavile njihove bogate gazde, koje ih obavezuju da tim sekirama seku neposlušne glave ponositog naroda. Ove bogate gazde se ne ustežu da proliju tuđu krv, to smo, naravno, videli na sopstvenom iskustvu minulog leta, ali zašto bi, zaista i dalje krvavili svoje ruke, kada im uslužno, lojalno i jevtino stoje na raspolaganju, u te krvave svrhe, ruke domicilnih ulizica i kukavica?"
       Rekao je stari i novi predsednik socijalista: "U Srbiji nemamo opoziciju. Imamo grupaciju potplaćenih slabića i ucenjenih špekulanata i lopova."
       Rekao je stari i novi predsednik socijalista: "U Srbiji ima nekoliko velikih gradskih centara, uključujući Beograd, u kojima su na vlasti predstavnici novog kolonijalizma, zastupnici interesa nekih velikih sila - kolonizatora."
       Rekao je stari i novi predsednik socijalista: "Nisu oni (vlast u gradovima formirana kao ekspozitura nekih zapadnih sila) zlom zadužili ovaj narod što ne obavljaju komunalne poslove, već su zlom zadužili ovaj narod što su savremeni janičari."
       Dan posle Kongresa kažnjen je dnevni list "Danas", plenjeni su kompjuteri u "Glasu javnosti", nastavljeno je nasilje nad medijima, jer su Zakon o informisanju i njegova primena - nasilje nad pravom i pravosuđem.
       Cinično izrugivanje da su socijalisti organizovali Kongres kako bi dali podršku Šešeljevim pretnjama, neće izazvati čak ni kiseo osmeh. Njega je, jednostavno, ubrisao neprekinuti lanac nasilja: njime je prećeno pre Kongresa, o njemu je govoreno na Kongresu, ono je primenjeno posle Kongresa.
       Kada je bio predsednik Srbije, Slobodan Milošević je deo građana proglasio silama haosa i bezumlja. Odrekao se dela naroda. Sada je, kao predsednik Jugoslavije, ponovio grešku.
       Nije predsednik Jugoslavije i SPS-a deo građana čiji je predsednik proglasio domicilnim ulizicama i kukavicama koji prolivaju krv sopstvenog naroda, potplaćenim špekulantima i lopovima, predstavnicima novog kolonijalizma, savremenim janičarima zato da bi kritikovao policiju, tužilaštvo, sudstvo - koje plaća svaki građanin - jer ne rade svoj posao dobro, otkuda inače toliki janičari.
       Naravno, jedino dvostruki predsednik zna šta je hteo da poruči svojim govorom. Svima ostalim pripada pravo postavljanja pitanja i odgonetanja poruka. Recimo, pitanja da li za opoziciju koja ne postoji, za krvnike sopstvenog naroda, za janičare mogu da važe bilo koji drugi zakoni osim slepog, bezumnog gneva naroda i revolucionarnog terora države koja brani sopstveni opstanak. (Neka se ne vesele oni koji misle da su nevini, gnev naroda i revolucionarni teror odličan su žetelac glava koje su verovale da su pravedne.) Koliko će građana Srbije i Jugoslavije, bez obzira na predsednikove namere, njegove reči doživeti kao pretnju, koliko će ih živeti u strahu, koliko odustati od izlaska na birališta, koliko otići iz zemlje, koliko poverovati da ili neće biti izbora ili da ih vlast neće priznati ukoliko ih izgubi. Koliko će građana u predsednikovim rečima pronaći potvrdu da je ovde, kako tvrdi SPO, na delu državni terorizam, koliki će u njima naslutiti mogućnost građanskog rata između dve Srbije - navodno patriotske i navodno nepatriotske.
      
       Predsednik Jugoslavije ni u snu nije smeo da izgovori reči koje je na Kongresu rekao predsednik socijalista, jednostavno, takva je odgovornost državnika. Ali, nisu te reči dobre ni za predsednika partije. Zar nije on na Kongresu sa gorčinom govorio: "Genocid nad Albancima je izmišljen da bi služio kao pokriće za genocid nad jednim neposlušnim evropskim narodom"? Zar nije na Kongresu kazao: "Prihvatili smo da bez krivice dokazujemo da nismo krivi"? Zar nije na Kongresu dugo branio pravo da se bude različit; zar nije rekao "verujem u pobunu, u otpor, u protest"; zar nije toliko dugo objašnjavao zašto je nasilje nedelotvorno? Zar nije kazao da se nasilju može suprotstaviti jedino - razum?
       Razum nisu pretnje, nije olako blaćenje neistomišljenika. Razum je, pored ostalog i namera dela opozicije da pokuša da izdejstvuje amnestiju Miloševića od Haškog tribunala. Opozicija razmišlja: ako Milošević misli da će gubitkom vlasti završiti na doživotnoj robiji u Hagu, nema u Srbiji izbora, nema smene vlasti. Ima dvostrukog nasilja: međunarodnih sankcija (beda, bolesti...) i domaćeg lova na novinare, na političke protivnike, na opoziciju koja to nije. Ima građanskog rata koji neće izazvati nenaoružani narod, već vlast koja se plaši da to prestane da bude.