NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Povratak Mečijara

Da li su nesloga u vladajućoj koaliciji i siromašenje stanovništva - dovoljni za propast prvog uspešnog modela mirnog smenjivanja postsocijalističkog autoritarizma i novu pobedu bivšeg vođe nacije

      (Specijalno za NIN iz Bratislave)
       Ko zna da li bi uopšte bilo onoga što se danas naziva "slovački model" osvajanja demokratije da pred parlamentarne izbore u Slovačkoj 1998. tadašnji premijer Vladimir Mečijar, svestan činjenice da su akcije koje drže njegova partija (HZDS) i on lično u padu, ne uspostavlja pravila igre koja učešće malih stranaka u političkom životu cini bespredmetnim. Male opozicione partije konačno uviđaju da je đavo odneo šalu i tako nastaje SDK (Slovenska demokratska koalicija). Ujedinjeni demohrišćani (KDH), demokrati (DU, DS), socijaldemokrati (SDSS) i zeleni (SZS) dobijaju izbore. Iako je Mečijarov HZDS formalni pobednik (sa 27 odsto naspram 26,33 odsto koliko ima SDK), ne uspeva mu da formira vladu ni uz pomoć nacionalista (SNS, 9,07 odsto), što Mikulašu Dzurindi (SDK) uspeva uz pomoć levice (SDL, 14,6 odsto), ujedinjenih mađarskih stranki (9,12 odsto) i umereno desne stranke koju je osnovao i vodio sadašnji predsednik Slovačke Rudolf Šuster (SOP, 8,01 odsto).
      
       Peticija
       Danas, godinu i po dana kasnije, "slovački model" osvajanja demokratije uspeo je da nađe prostor i potvrdi se i van granica Slovačke, pre šezdesetak dana u Hrvatskoj, a na Zapadu se nadaju da će funkcionisati u Srbiji. Dotle se u samoj Slovačkoj već otvara pitanje da li taj model demokratije odgovara na duže staze, odnosno da li je nekadašnja opozicija u stanju da ostane ujedinjena dovoljno dugo da bi povratak autoritarnog režima postao nemoguć.
       Po Vladimiru Mečijaru, predsedniku HZDS-a (Hnutie za demokratske Slovensko - Pokret za demokratsku Slovačku), koji je do sada tri puta bio predsednik slovačke vlade sa ukupnim premijerskim stažom od nekih sedam godina obeleženih autoritarnošću, privatizacijom za koju je karakteristično bogaćenje familija bliskih HZDS i njenim koalicionim partnerima, visokom korupcijom (na skali od 1 do 10 gde desetka znači zemlju bez korupcije, Slovačka za 1998. dobija ocenu 3,9) i brojnim aferama, "slovački model" je viđen za istorijsku ropotarnicu.
       Pucajući iz svih propagandnih oružja ("HZDS smatra aktuelnu unutrašnjopolitičku situaciju direktnom posledicom haotičkog ponašanja vladajuće garniture...", "Predstavnici vlade pretpostavljaju lične i stranačke interese opštim...", itd.), Mečijar prošle nedelje kreće u akciju skupljanja 350 000 potpisa koliko je po članu 95 Ustava SR potrebno da bi predsednik republike raspisao referendum o prevremenim izborima (redovni bi trebalo da se održe 2002). Potpisivanje peticije već je počelo u Bratislavi i još nekim mestima, a u ovom trenutku se odvija po celoj Slovačkoj. Premijer Dzurinda reaguje preporukom građanstvu da potpisivanje peticije ignorišu.
       Na osnovu čega Mečijar misli da bi ga prevremeni parlamentarni izbori po četvrti put učinili premijerom Slovačke?
      
       Austrija
       Mečijar ne napada vladu premijera Dzurinde zbog aktivnosti na međunarodnom planu. Iako lično naklonjen, ako ne izolacionizmu, a ono svakako opredeljenju da međunarodna zajednica treba da gleda svoja posla, ne viri mu u lonac, i ne meša mu se u kuhinju, Mečijar mudro izbegava da se suprotstavi prozapadnom opredeljenju većine stanovništva Slovačke, duboko usađenom još u ruska vremena, pa čak, tu i tamo, u pola glasa pozitivno vrednuje ono što se dešava na spoljnopolitičkom planu, ostavljajući zagriženijim nacionalistima (koalicionom partneru i dok je bio vlast, i sada u opoziciji) lamentiranje nad gubljenjem slovačkog identiteta ukoliko novi svetski poredak bude diktirao pravila igre.
       Manevarskog prostora za napad na aktivnosti Dzurindinog kabineta na međunarodnom planu Mečijar zapravo i nema, pošto se predizborna obećanja tadašnje udružene opozicije mogu smatrati ispunjenim. Nesporno je da Slovačka u poslednje vreme beleži uspehe na međunarodnom planu. Valter Rohel, diplomata i šef delegacije Evropske komisije, pozitivno je ocenio napore Slovačke da se priključi Evropskoj uniji u isto vreme kada i Mađarska, Poljska i Češka Republika. čak i ako se to ne dogodi, Slovačka nema razloga da bude nezadovoljna - uspela je konačno da uđe na spisak zemalja sa kojima se direktno pregovara o ulasku u EU, što uz perspektivu da se jednoga dana nađe u društvu najrazvijenijih, znači i praktičnu pomoć za razvoj saobraćajne infrastrukture i zaštite životne okoline odmah, negde između 37 i 57 miliona dolara godišnje.
       Uzdržanost Bratislave u komentarima na račun nove austrijske vlade isplatila se - Beč, koji do sada nije bio baš sasvim oduševljen integracijom Slovačke u zapadnoevropske strukture, odjednom se više ne oseća ugrožen blizinom nuklearne elektrane u Mohovcima, niti više gunđa zbog toga što bi jeftina radna snaga iz Slovačke mogla da poremeti tržište rada u Austriji. Štaviše, slovački ministar spoljnih poslova Eduard Kukan se prošle nedelje vraća iz Beča sa obećanjem austrijske ministarke spoljnih poslova da Austrija neće praviti smetnje svom komšiji na istoku da se integriše u Evropu, nego će, naprotiv, učiniti sve što je u njenoj moći da mu se u tom pomogne.
       Slovačka već vidi svoje istočne granice kao šengenske, pa se u tom smislu uvode vize za državljane Rusije, Belorusije i Ukrajine. Povremeni nesporazumi sa Zapadom više su protokolarne prirode i nikako ne ugrožavaju međunarodni rejting vlade premijera Dzurinde. Takvo je, recimo, nezadovoljstvo američke ambasade zbog toga što u gradu "Ilini hoće da podignu spomenik Jozefu Tisi ("fireru" slovačke države za vreme Drugog svetskog rata koja je bila nezavisna od Nemačke koliko i Nezavisna država Hrvatska i prema kome nacijom i državnošću opsednutiji Slovaci gaje u dlaku isti tip sentimenta koji odgovarajuća kategorija stanovništva u Hrvatskoj gaji prema Anti Paveliću).
       Birače kao birače, međutim, mnogo manje zanimaju uspesi na međunarodnom planu i po pravilu ih više interesuje ono što im se svakodnevno dešava kod kuće danas, nego međunarodni ugled koji će im, eventualno, doneti neku konkretnu korist sutra, pa tu Mečijar nalazi svoj manevarski prostor.
      
       Sirotinja
       A na unutrašnjem planu, pre nego što se nađe sa prave strane šengenskih granica, Slovačka će morati da reši nekoliko krupnih problema, među kojima su najbolniji romsko pitanje (na čijem rešenju vlada intenzivno radi uz pomoć EU, OESC i velikog broja nevladinih organizacija iz celog sveta, mada se svi slažu da se svetlo na kraju tunela tek nazire i da još dosta ima da se taljiga kroz mrak), pitanje nezaposlenosti koja je dostigla cifru od 550 000 ljudi ili preko 20 odsto (kojim će se vlada baviti ove nedelje, ali bez signala da će se do odgovora doći) i pitanje privatizacije telekomunikacijskih, energetskih i bankarskih sistema (oko koga će se tek lomiti koplja).
       U međuvremenu, stanovništvo Slovačke republike svakodnevno živi sve gore. Od nove godine pa naovamo gotovo da nema stvari koja nije poskupela, a izvesno je da prošlonedeljno poskupljenje železničkog prevoza za 30 odsto nije poslednje u nizu. Predsednik Slovačke Rudolf Šuster izjavio je još prošle godine da je slovački građanin prinuđen da plaća mnogo, a da za svoje pare dobija malo - a koliko je to malo zbilja malo, najbolje se vidi po stanju u školstvu i zdravstvu koje je, svi se slažu, neodrživo. Vlada tvrdi da joj je Mečijarova vladavina ostavila praznu kasu, dugove i katastrofalnu situaciju u privredi i da je prinuđena da budžetske troškove prenese na građanstvo, pošto u protivnom samo funkcionisanje države dolazi u pitanje, prvenstveno isplata socijalne pomoći od koje živi dvadesetak odsto radno aktivnog stanovništva. Ovde se priča da se za sada ne naplaćuje samo taksa za parkiranje dok se čeka na semaforu, ali da će se država i toga setiti.
       Najnovije istraživanje slovačkog statističkog instituta (ŠU SR) kaže da je popularnost HZDS opala za neka tri procenta u odnosu na izbore 1998, ali je za nešto porasla popularnost nacionalista, pa je deo glasova ostao u porodici. Mečijar će možda uspeti da ubedi deo od petnaestak posto neopredeljenih potežući argumenat "kako se za njegovog zemana živelo bolje" ali on zasad kalkuliše jedino time da mu je protivnik postao slabiji.
      
       Mangupi
       Koliko je to tačno? Pomenuto istraživanje kaže da su stranke koje su formirale vladu 1998. tada mogle da računaju sa 58,15 odsto glasova, a da bi danas imale oko 46 odsto. Popularnost stranaka opala je dobrim delom zbog natezanja oko primata unutar koalicije (ko će da kontroliše koji resor), liderske surevnjivosti i ambicije (verovatno smatrajući da nema smisla da premijer istovremeno ne bude i predsednik neke stranke, Dzurinda ostavlja KDH i osniva SDKU - Slovačku demokratsku hrišćansku uniju koja se proglašava naslednikom SDK, što je propraćeno blagim zgražanjem nekih stranaka koje su 1998. pristupile Slovačkoj demokratskoj koaliciji - "smrzao sam se", kaže Jan Budaj, potpredsednik DU) i "mangupima u sopstvenim redovima" (što je izazvalo nekoliko rekonstrukcija kabineta). Iako su sva ta trvenja još "unutar familije" i vladajuća koalicija još predstavlja jedinstveni blok u odnosu na Mečijara i HZDS, birači ne mogu da se otmu utisku da se političari više bave sobom nego ispunjavanjem predizbornih obećanja i nije čudo što čak 10 odsto biračkog tela odbija da se uključi u politički život smatrajući da nije vredno maltretirati se samo da bi umesto Kurte zaseo Murta.
       Potencijalni glasovi koje su izgubile vladajuće stranke (ali i HZDS) našli su se u novoj levo orijentisanoj stranci "Smer" (15,4 odsto po navedenom istraživanju) koju je, nezadovoljan stanjem u Slovenskoj demokratskoj levici (SDL), osnovao Robert Fico. Fico u ovom trenutku nije za prevremene parlamentarne izbore, a kako će se postaviti kada budu izbori, ne zna se, mada indikativno zvuči njegova izjava po kojoj "HZDS ima ogroman glasački, ali nikakav koalicijski potencijal". Mlad, ambiciozan, dinamičan, obrazovan, komunikativan Fico svakodnevno dobija na popularnosti i gotovo sa izvesnošću se može tvrditi da će strana na kojoj on bude na sledećim parlamentarnim izborima biti pobednička.
      
       Rastislav Durman
      
      

       Pare Zapada


       Izborna pobeda SDK iz 1998. godine koštala je mnogo vremena, živaca i para, ne samo slovačkih, nego i onih iz inostranstva. Niko na Zapadu nije krio da im se autoritarni Mečijarov režim ne dopada i Amerika i Zapadna Evropa uložile su mnogo novca u "unapređivanje demokratije", odnosno rušenje Mečijara. U razvoj nezavisnih medija, odnosno rušenje državnog monopola informacija išle su donacije (novine SME ili DOMINO, radio stanice kao što je Radio TNjIST), ili se investiralo (Central Media Entertainment osnovao je, zajedno sa slovačkim partnerom, TV Markizu, koja je i danas najgledanija televizijska stanica u Slovačkoj). Razvijanjem civilnog sektora promovisane su vrednosti civilnog društva i radilo se na povezivanju Slovačke sa svetom, kako na regionalnom (Fondacija za razvoj Eurokarpatskog regiona), tako i na globalnom planu (Međunarodni festival lokalnih TV broadcastera u Košicama). Čak i da se Mečijar sutra vrati, to što je potrošeno nije straćeno, pošto se stanje svesti očigledno promenilo, pa samovolja u kombinaciji sa netransparentnošću u upravljanju državom teško da će imati šansu.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu