Pekinško rukovodstvo zapretilo je ratom Tajvanu ako neće da pregovara o ujedinjenju

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Pekinga)
      
       U Beloj knjizi kineske vlade o Tajvanu, svi su obratili pažnju na jednu umetnutu rečenicu : Kina će, piše tamo, vojno intervenisati ukoliko rukovodstvo sa Tajvana u nedogled odbija da problem ujedinjenja Kine reši na miran način, kroz pregovore.
       To je bilo nešto zaista novo. Neki komentatori su to protumačili krajnje negativno: Kina preti vojnom intervencijom na Tajvanu ne samo u scenarijima koji su još ranije pominjani (ako Tajvan proglasi nezavisnost, ili ako neka strana država okupira ostrvo) već i u slučaju ako Tajvan izbegava da sedne za pregovarački sto.
      
       Frustracija
       Tako su se komentari na pekinšku Belu knjigu kretali od crnih slutnji, do vedrog neba: svako je u njoj nalazio ono što mu odgovara.
       Zvanični Peking je naglašavao da je suština u tome da se sa obe strane tajvanskog moreuza, u "kontinentalnoj Kini" kao i na ostrvu, prihvati kao neprikosnoven princip - postojanje samo jedne Kine. Tada se može, piše u Beloj knjizi, razgovarati o svakom pitanju i to na ravnopravnoj osnovi.
       Na Tajvanu nisu bili nimalo impresionirani kineskim pretnjama i predlozima. "Ne želimo pregovore pod pritiskom - izjavili su svih pet kandidata za predsedničku funkciju (izbori će biti održani 18. marta).
       Iz Vašingtona ( SAD su treći, manje vidljiv partner u ovim kinesko - kineskim teškoćama ) reakcije su takođe bile protivurečne. Dok je administracija nastojala da sačuva trezvenu glavu i da ne dodaje ulje na vatru, neki politički krugovi su naširoko pretili da će otkazati podršku Kini za prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju i, uopšte, da će kinesko-američki odnosi biti ponovo dovedeni do ruba propasti.
      
       Tržište
       Ono što je prilično jasno jeste da su odnosi između Pekinga i Tajvana stupili u novu fazu. Posle vraćanja Hongkonga i Makaoa pod kineski suverenitet Tajvan je postao centralna preokupacija sadašnje generacije kineskih rukovodilaca koja smatra svojom političkom, patriotskom i moralnom dužnošću da problem ujedinjenja, ako već ne uspe da reši do kraja, dovede bar do, "početka kraja". Uporno odbijanje aktuelnog tajvanskog režima da prihvati kineske uslove za početak pregovora ozbiljno frustrira pekinške lidere. Pritisnuti nekim unutrašnjim problemima, izloženi bahatom ponašanju i neskrivenim ambicijama Vašingtona da gospodari i kažnjava (bombardovanje kineske amabasade u Beogradu), rukovodioci u Pekingu su rešili da ubrzaju proces ujedinjenja sa Tajvanom. Time bi, veruju oni, postigli bar tri cilja: ojačali bi unutrašnje poverenje nacije i povećali njenu svest o snazi Kine, objektivno bi osnažili međunarodni položaj i ulogu Kine u ovom delu sveta i povećali njenu bezbednost, pri čemu bi parirali ambicijama SAD i, ne na poslednjem mestu, ispunili bi zavet nekoliko poslednjih generacija da vide Kinu ponovo ujedinjenu.
       A da je problem ujedinjenja Kine stupio u novu fazu ne može da umanji ni činjenica da je pekinška Bela knjiga lansirana svega nekoliko nedelja pre izbora na Tajvanu ( uoči prethodnih predsedničkih izbora na ostrvu, NR Kina je organizovala velike vojne manevre u tajvanskom moreuzu), pa zbog toga ima javno "predizborni" karakter. Poruke (i pretnje) iz Pekinga imaju funkciju upozorenja tajvanskih glasača da se ne opredeljuju za one kandidate koji bi ih vodili na opasan put proglašavanja nezavisnosti. Takve ambicije se pripisuju, pre svega, kandidatu Demokratsko progresivne partije Ćen Shuibienu koji sada predlaže održavanje referenduma o nezavisnosti, dajući "demokratsku formu" svojim političkim ambicijama.( Peking to energično odbija i tvrdi da je referendum na ostrvu u suprotnosti sa principom o postojanju samo jedne Kine. A ako dođe do referenduma o statusu Tajvana, onda treba da se izjašnjava čitava zemlja, ne samo Tajvan). Ni ostali kandidati nisu daleko od Ćena: oni manje-više podržavaju ideju o karakteru odnosa sa Kinom na principima međudržavnih odnosa, što je najnovija tajvanska maksima koja bode oči Pekingu.
       Peking procenjuje da po svaku cenu treba zaustaviti takav trend događaja. Svako udaljavanje Tajvana od Kine samo bi u nedogled odlagalo ponovno ujedinjenje zemlje. Nijedan politički rukovodilac u Kini, koji bi pristao na to, ne može da računa na podršku u zemlji i bio bi odmah proglašen za izdajnika nacije.
      
       Amerikanci
       Kina i Tajvan su, međutim, i pored svega veoma bliski. Ne samo zbog toga što i na jednoj i na drugoj strani žive Kinezi, već su njihove veze sve mnogobrojnije i čvršće, posebno ekonomske. Tajvanski biznismeni su se raširili po čitavoj Kini i pored toga što vlada u Tajpeju veštački ograničava njihovo prisustvo. Zakon tržišta ima, međutim, svoju logiku, drugačiju od političke: Kina ima ono što Tajvanu nedostaje ( ogromno tržište, jeftinu radnu snagu, jeftine sirovine i zemljište), a Tajvan ono što Kini treba ( višak investicija, visoku tehnologiju, specijalizovane kadrove, koji se već zapošljavaju na odgovornim mestima u kineskoj privredi itd.).
       Ovih ekonomskih činjenica svesni su i jedni i drugi. Čak bi se reklo da nivo ekonomske razmene ( više desetina milijardi dolara godišnje ) ne podleže političkim kolebanjima. Ni sada se, posle najnovijih kineskih pretnji, biznismeni sa Tajvana nisu mnogo uzbudili: oni nastavljaju posao kao da se ništa posebno nije dogodilo.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ
      
      

Rokovi        Naučnik iz Pekinga Li Điaćuan izjavio je ovih dana da bi "tajvanski problem" mogao da bude rešen u narednih dvadeset godina. Ali, dodao je, ukoliko se Peking odluči za vojnu akciju, onda bi do ujedinjenja moglo da dođe brže, za tri do pet godina.        Činjenica je, međutim, da u Beloj knjizi kineska vlada nije pominjala bilo kakve rokove. To ostavlja šansu da se ovo pitanje fleksibilno razmatra.        List "Saut čajna morning post" iz Hongkonga pisao je pre nekoliko dana, ne navodeći izvore, da je predsednik Điang Cemin postavio nekoliko mogućih rokova za početak "ozbiljnih pregovora". Pominju se 2007. godina, 2010, 2015, i 2020. Zašto tolike razlike nije objašnjeno. Možda zbog toga što Kinezi nisu brzopleti i što, kako je Deng Hsijaoping voleo da kaže, "prelaze reku pod uslovom da pod nogama uvek osećaju kamenje".

      
      

Vojska        Međunarodni Institut za strateške studije iz Londona sugeriše da kineska vojna snaga nije dovoljna za invaziju Tajvana. Kina nema potrebne resurse koji bi joj omogućili da se njene trupe iskrcaju na ostrvu - tvrde eksperti ovog Instituta.        Kineske oružane snage u pešadiji podeljene su na 24 armije (po 60 hiljada vojnika). Oni raspolažu sa 8 800 tenkova, 1 200 lakih tenkova i 5 500 oklopnih vozila.        Mornarica ima 63 podmornice, ali samo jednu sa nuklearnim raketama, 18 razarača, 36 fregata, 73 amfibije itd.        U avijaciji je 120 bombardera H-6, 400 lovaca Lj-5 (sličnih kao "mig" 19 ) 2 556 borbenih aviona itd.        Kina naravno ima rakete srednjeg i kratkog dometa, interkontinentalne rakete, atomsko i nuklearno naoružanje,neki tvrde i neutronsku bombu.        Poslednjih godina povećavao se vojni budžet i sada iznosi oko 12 milijardi dolara.

      
      

Status        Na stolu za moguće pregovore ima više predloga. Oni iz Pekinga su najdetaljniji i polaze od dva opšta principa (postojanje samo jedne Kine, i principa jedna zemlja, dva sistema) a zatim se nude konkretniji predlozi :        Tajvan će imati veći stepen autonomije od one koju sada imaju Hongkong ili Makao, moći će da zadrži svoje oružane snage, političko rukovodstvo (sistem se podrazumeva) . Peking neće slati svoje predstavnike na Tajvan, ali tajvanski političari bi imali obezbeđena mesta u centralnoj vladi. Kineske oružane snage ne bi stupale na tajvansko tlo ( što nije bio slučaj sa Hongkongom ili Makaom). I ono što je najvažnije - tajvanske pare bi ostale - tajvanske. Tajvan bi mogao da zadrži svoje mesto u međunarodnim organizacijama ( ne i u OUN).        Najnoviji protivpredlog sa Tajvana podrazumeva "plan od 10 tačaka" koji je izložio sadašnji potpredsednik Lien Ćan, jedan od kandidata na izborima. On predlaže organizovanje susreta predstavnika jedne i druge strane, proširenje ekonomske saradnje, stvaranje zajedničkih ekonomskih zona, stvaranje specijalne "zone mira", jačanje vojnog poverenja i međusobne posete vojnih lidera itd. Predložio je, takođe, uspostavljanje direktnih trgovinskih odnosa i uspostavljanje "crvenog telefona"!