Dva ansambla, jedna scena, zgrada derutna, dvesta sedišta na sto hiljada stanovnika. Narodno pozorište radi u nepriličnim uslovima, snevajući velelepnu zgradu koja, za sada, postoji samo u idejnom projektu

      Stariji Subotičanin uverava da će zgrada pozorišta zasigurno biti obnovljena u narednom, dvadeset prvom veku. "Pred nama je", kaže, "sto prosperitetnih godina". Jožef Kasa, predsednik subotičke opštine, nije rad da daje prognoze, a na ponovljeno pitanje odgovara da bi zgrada mogla biti završena do 2005. ili do 2010. To je optimistička prognoza koju podržava i arhitekta Radivoje Dinulović, iz autorskog tima za rekonstrukciju pozorišta, uz Gradsku kuću centralne subotičke građevine. Da li je u pitanju rekonstrukcija? Aleksandar Petrov, predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta, misli da bi ispravnije bilo govoriti o izgradnji. Zvanično, posao je označen kao "adaptacija, rekonstrukcija i dogradnja". Idejni projekat predstavljen je 27. februara, pred zvanicama zadivljenim onim što je prikazano na skicama i u kompjuterskoj animaciji. Zoltan Šifliš, u Izvršnom odboru opštine zadužen za kulturu, podseća da je to, od 1970, peti promovisani a nerealizovani projekat. Da li i poslednji? Odmah se dolazi na sledeće pitanje: kako se desilo da nekad lepa i reprezentativna zgrada pozorišta dospe u sadašnje stanje? Kasa kratko odgovara: "To je duga priča."
       "Sadašnje stanje", najblaže rečeno, moglo bi se opisati kao jadno. Nekadašnja velika dvorana pozorišta liči na zapuštenu rupu, pogled na ostale prostore otkriva više nego vidljive tragove propadanja, krov prokišnjava, podovi su dotrajali, sve je derutno, zgrada se, reklo bi se, urušava. "Ukoliko ništa ne uradimo", veli Kasa, "to će biti najlepši krš u centru grada." Na mestu "krša" (parcela br. 6082 k.o. Stari grad) pozorište je podignuto još 1854, kao jedno od dva krila velike zgrade. Drugo krilo, kao što će kroz istoriju biti, zapremala je gostionica. Pozorišna dvorana imala je 450 mesta u parteru, 45 loža i oko 160 mesta za stajanje. Lože su, kao statusni simbol, zakupljivale otmene porodice i ukrašavale ih po svom ukusu. Kada je zgrada, 1915, izgorela u požaru, neoštećena balska dvorana pretvorena je u pozorišnu. Izgoreli deo rekonstruisan je 1927, sada sa 873 sedišta. Arhitekta Žombor Sabo, koji je sistematizovao podatke za istoriju zgrade subotičkog pozorišta, primećuje da je "svaka generacija graditelja i korisnika pokušavala da da svoj doprinos, pečat svoga vremena, manjim ili većim adaptacijama i dogradnjama". Poslednje - "sitne", veli Sabo - adaptacije i dogradnje vršene su od 1945. do 1985.
      
       Ristićevo desetleće
       "Dugu priču" Jožef Kasa za ovu priliku skraćuje, pa je vraća u vreme kada je subotičko pozorište vodio Ljubiša Ristić. Uostalom, to desetleće (1985-1995) neizbežno se pomene u svakom razgovoru, bilo kojim pozorišnim povodom. Predsednik Kasa priznaće da je pre Ristićevog dolaska pozorište bilo u dubokoj krizi, da je Ristić u prve godinu-dve "delovao pozitivno", da je pozorišnu Suboticu prodrmao, izvukao iz učmalosti i provincijalne zavetrine. Ali, to je, po Kasinim rečima, trajalo kratko, dok Ristić pozorište nije politizovao i pokazao svoju pravu nameru: da upropasti zgradu. Kasa doslovno kaže: "Išao je na namerno fizičko upropašćavanje zgrade Narodnog pozorišta." Drugačije ne može objasniti to što se dešavalo: da je i ono što se lako dalo popraviti prepuštano propadanju. Iza Ristića su, dodaje predsednik, ostali ruinirana zgrada i "razmontirani" ansambl. "Sve je trebalo početi iznova. Pre svega, moralo se ukloniti đubre, da zgrada ne liči na smetlište." Kasa ne krije ono što je, uostalom, poznato: da sa Ristićem nije mogao uspostaviti ni komunikaciju, a kamoli saradnju. "Bahato se ponašao. Jednom kad sam ga pozvao na razgovor, povodom njegove namere da 'Boj na Kosovu' izvede u centru grada, bez saglasnosti nadležnih organa, veoma bahato mi je zalupio vrata."
       Drugi subotički sagovornici nisu tako kategorični kao Kasa kada govore o Ristićevom razdoblju, mada mu nalaze mnoge mane. Šifliš, recimo, podseća da osnivač, Skupština opštine, za to vreme nije imala nikakve ingerencije nad pozorištem, pošto ih Ristić, jednostavno, nije poštovao. Kad je o zgradi reč, Aleksandar Petrov koji, kao direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture, zna kako su završila mnoga vredna zdanja, sklon je da problem gleda šire i da ga protegne na poslednjih pedeset godina, koliko traje "raubovanje" ove građevine. "Ne mogu nikoga da krivim. Kriv je sistem koji je to dozvolio." Pozorište je, primera radi, za pola veka okrečeno jedan jedini put. Arhitekta Sabo misli da se velika dvorana mogla dovesti u funkciju, da je bilo volje, a nije je, kaže, moglo biti kad je Ristić iz dvorane najpre "počupao sva sedišta", pa onda i sve ostalo. Petrov je, opet, uveren da je velika dvorana, možda, mogla da služi svrsi da su još pre petnaest ili dvadeset godina u njenu obnovu uložena ozbiljnija sredstva. "Ali, i to ne bi bilo trajno rešenje. Bilo bi po onome: Drži vodu dok majstori odu. Ne čine pozorište samo svež malter i nova sedišta. Pametnije je krenuti od početka."
       Nazire li se početak? Arhitekta Dinulović objašnjava: sledi verifikovanje idejnog projekta, pa izrada glavnog projekta. To bi trebalo da se završi u ovoj godini. Prema projektu, zgrada bi umesto dosadašnjih osam imala čak trideset hiljada kvadratnih metara, a pozorište bi dobilo tri sale: veliku koja bi služila za muzičko-scenske programe (500 mesta), malu koja bi postala ono što je i bila, balska dvorana (?), i kamernu. Zamisao je da, u idealnoj perspektivi, Narodno pozorište bude neka vrsta produkcione kuće i da, pojednostavljeno rečeno, sve raspoložive, ogromne prostore "iznese" na tržište. Ali, o tom potom. Zgradu bi adaptirali, rekonstruisali i dograđivali u fazama, deo po deo, što znači da pozorište u njoj ne bi prekidalo rad. Neki sumnjaju da je to izvodljivo. Dinulović tvrdi da jeste, pošto je reč o "faznom završavanju" a ne o " faznoj gradnji" - ukoliko to stručno objašnjenje čitaocu nešto govori.
      
       Gužva na sceni
       Čas je da se podseti da počeci pozorišnog života u Subotici sežu u osamnaesti vek. Prva pozorišna predstava, na hrvatskom jeziku, izvedena je 1747. u franjevačkoj Gramatikalnoj gimnaziji. Prvu predstavu na mađarskom prikazala je u zgradi gimnazije trupa Adama Langa, 1816. Jedno vreme, mesto teatralnih "predstavlenija" bila je gostionica "Crni orao". Hronike beleže da su glumci ulazili kroz prozor i igrali u dimu od lula i u mirisima vinskih isparenja. Prva profesionalna predstava na srpskom jeziku priređena je 1862. U ovom veku, između dva svetska rata, Subotica nije imala stalno pozorište, ali je grad bio u prilici da na gostovanjima vidi najbolje jugoslovenske ansamble. I taj podatak čini pozorišnu prošlost lepšom nego što je pozorišna sadašnjost.
       Godine 1945. Subotica je dobila dva teatra - Hrvatsko narodno kazalište i Mađarsko narodno pozorište - koja će se 1951. spojiti u jedno, današnje: Narodno pozorište. Tu počinje istorija koja do naših dana stiže krivudavim stazama i završava se, za sada, u tesnom sokaku. Tesnim sokakom simbolički bi se mogla označiti Kamerna scena koja, kao ono jedino odelo što je "i crkveno i mrtveno", služi za svaku potrebu i sve prilike. Pošto drugih scena u zgradi nema, ona je scena dvaju ansambala: Drame na srpskom i Drame na mađarskom jeziku. Kako nema ni probne sale, to je i probna sala. Kamerna je u svakom pogledu, najpre u pogledu iz gledališta. U normalnim uslovima na njoj bi se igrale manje predstave s manje tehničkih zahteva. Danas se igraju i predstave koje traže komplikovanu tehniku, ali takvu tehniku Kamerna scena, nažalost, nema. "Radimo u primitivnim uslovima", kaže mr Ljubica Ristovski, upravnica pozorišta. "Uslovi su iz dana u dan sve lošiji", potvrđuje predsednik Kasa. Zimi je hladno, duva odasvud. Upravnica uverava da su se već navikli na hladnoću, glumci ćute (i trpe). Piju vruć čaj pred mrzlu probu.
       Gospođa Ristovski je na čelu pozorišta od avgusta prošle godine. Pošto nije ni u jednoj partiji, pretpostavlja da ju je preporučilo to što je magistrirala iz pozorišnog menadžmenta, a ima i dugogodišnju pozorišnu praksu. Zatekla je, veli, probleme na sve strane. "Nigde nije štimalo, ni u temeljima, ni u vrhu piramide upravljanja. Bilo je i problematičnih odnosa u Dramama." Stvari se, dodaje odmah, polako vraćaju na svoje mesto. Drama na srpskom premijerno je prikazala "Ples na praznik Lunase" Brajana Frila, a Drama na mađarskom "Sveopšteg neprijatelja", jednu aktuelizovanu varijantu Klajstovog "Mihaela Kolhasa", takozvanu vojvođansku andergraund operetu za koju je muziku komponovao Subotičanin Feliks Lajko. Ova druga predstava pripremljena je u saradnji sa pozorištem "Kostolanji" koje u Subotici oko neformalnih projekata okuplja uglavnom mlade mađarske glumce. Oba ansambla Narodnog pozorišta poslednjih meseci su podmlađena, ali su još malobrojna (dvanaestoro glumaca u Drami na srpskom, desetoro u Drami na mađarskom). "Kad saberemo sve glumce i umetničko osoblje, dolazimo do pristojnog zbira", izlaže Ljubica Ristovski svoju utešnu računicu. Igraju se, dakle, pretežno manji komadi, s brojem uloga prilagođenim ansamblu.
       "Tendencija je i u svetu da se na scenu postavljaju takvi komadi, samo što je to kod nas i nužda", kaže Dušan Petrović, umetnički direktor Drame na srpskom. Pravo govoreći, "tendenciju" nalaže i sama Kamerna scena, s obzirom na dimenzije i tehničku (ne)opremljenost. Evo, konačno, podatka koji više od drugih dopunjuje sliku pozorišne situacije: Subotica ima sto hiljada stanovnika, a njena jedina pozorišna scena ne može da primi više od dvesta gledalaca. (Ristićev KPGT gostuje sa svojim predstavama u prostranoj dvorani nekadašnjeg Sokolskog doma. Ljubica Ristovski još nije imala kontakta sa Ljubišom Ristićem, ali namerava da razgovara. "Konačno, oba pozorišta prave predstave za ovaj grad.") Kako je Kamerna scena "devojka za sve", neizvodljivo je da se predstave igraju svaki dan. I po tome je Subotica među našim velikim gradovima izuzetak.
      
       Porez za zgradu
       Narodno pozorište ima dva finansijera: Opštinu i Republiku. Princip je fifti-fifti. Opštini je, napominje Kasa, sve teže da ispunjava svoju obavezu, pošto se budžet iz godine u godinu smanjuje. "Pomažemo koliko možemo, svesni da to nije dovoljno."
       "Ove godine će finansijska situacija biti još teža", dodaje Šifliš. "Bićemo srećni ako budemo mogli obezbediti plate zaposlenima u kulturi." Glumačke plate su, blago rečeno, više nego skromne (1.300-1.500 dinara), ali u poslednje vreme bar ne kasne. Kad se namire svi troškovi, za produkciju jedva da ostane neki dinar. "Dovijamo se", kaže upravnica i navodi primer "Praznika Lunase": "uštedelo" se na reditelju i scenografu, koji su stalno zaposleni, materijal za kostime dala je besplatno firma "Legend", dekor je takođe sponzorisan. Izdaci, dakle, minimalni. I uz dovijanja, mogu u sezoni da pripreme samo dve predstave (u svakoj drami). Sve se svodi na igru malih brojeva, osim kad je reč o budućoj zgradi.
       Za adaptaciju, rekonstrukciju i dogradnju pozorišta potrebno je mnogo novca, prema gruboj računici arhitekte Dinulovića između 50 i 60 miliona nemačkih maraka. Kako prikupiti tolika sredstva? "Moraće pristizati", kaže Kasa. "Ako je ova država imala snage da obnovi pozorišta u Vršcu, Somboru, Zrenjaninu, da uzmem samo primere iz naše bliže okoline, valjda će smoći snage i za subotičko pozorište." Opština će, sa svoje strane, predložiti da se iz dopunskog poreza na promet (ako bude prihvaćen) 0,5 odsto namenski izdvaja za izgradnju pozorišta. To nije malo, ali je opet nedovoljno. Za sada je, međutim, to sve što može da saopšti ovaj izveštaj.
       Istorijski dokumenti beleže da je 1854. pozorišno krilo zgrade podignuto za samo pola godine. Tako je to nekad u Subotici bilo.
      
       FELIKS PAŠIĆ