NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Beograđani na privremenom radu

Skoro petnaest hiljada građana SRJ obrelo se u Banjaluci

      Beograđan Draško Tankosić već skoro godinu dana živi i radi u Banjaluci. Za vreme NATO agresije firma "Sači" ga je poslala u Republiku Srpsku da tamo otvori "ofis" i počne da radi. Odlazak iz rodnog grada ispočetka je doživljavao kao poslovni izazov, ali danas kaže da je naišao na fantastičan prijem stanovništva, grad urbaniji nego što je očekivao i najveći kvalitet - mir u ljudima koji su zaokupljeni svakodnevnim problemima.
       Pre samo pet godina, a i u vreme Titovog samoupravnog blagostanja, bilo je nezamislivo da rođeni Beograđani, posebno oni sa fakultetskom diplomom, "trbuhom za kruhom" krenu put bosanskih provincija ne bi li tamo rešili svoje egzistencijalne probleme. Međutim, konstantno propadanje celokupnog ostatka Jugoslavije, u sprezi sa NATO agresijom, uslovilo je značajan odliv radne snage iz Srbije ka Republici Srpskoj.
       - Prirodno je da je došlo do takvog procesa, s obzirom na to da je Srbija u krizi, a ljudi idu tamo gde smatraju da im je lakše da pržive - kaže za NIN profesor Ekonomskog fakulteta u Banjaluci dr Mladen Ivanić. - S obzirom da je Srbija zatvorena zemlja i da je teško doći do viza, a zapošljavanje u RS ne predstavlja veliki problem, uz činjenicu da je standard bolji, logično je da je jedan broj ljudi krenuo u Republiku Srpsku.
       Procene o broju ekonomskih emigranata iz Srbije u Republici Srpskoj idu do broja od oko 60 000, pri čemu se navodno 15 000 građana SRJ obrelo u Banjaluci. Ipak, taj broj je, izgleda, preteran, a realnije procene kazuju da je reč o 35 do 40 000 emigranata. "Nedavno je bivši ministar za rad i socijalnu politiku izjavio da u RS oko 40 000 ljudi radi na crno i mislim da je većina njih domaće stanovništvo", kaže profesor Ivanić.
      
       NATO talas
       Ekonomski emigranti masovno su krenuli ka RS uoči i početkom NATO bombardovanja. Tada su uglavnom to bili privatnici koji su preregistrovali preduzeća ne bi li nastavili s biznisom. U međuvremenu, stigli su i brojni visokoobrazovani stručnjaci iz profesija koje su deficitarne. U poslednje vreme masovan je i povratak dobrog dela visokoobrazovanih kadrova koji su početkom rata krenuli put Beograda.
       U to vreme dešavalo se da pojedinci koji su došli na sedam dana u Banjaluku, nađu posao i ostanu do danas. Mnoge je beznađe u Srbiji nateralo da ostanu duže nego što su planirali. Ipak, deo njih se vratio bez obzira na to što su našli zaposlenje. Glavni razlog je nemogućnost nalaženja stana ili visoka cena podstanarenja. Jer, kako kažu poznavaoci prilika u glavnom gradu RS, stanovi su skuplji gotovo dvostruko u odnosu na Beograd, što je izavao veliki priliv stanovništva za vreme i po okončanju rata kao i veliki broj stranaca pridošlih nakon rata.
       Kako je podelom BiH na dva entiteta Banjaluka postala nešto više od regionalnog centra, tako se stvorila potreba za otvaranjem novih radnih mesta. Iako je malo ko od emigranata raspoložen za razgovor s novinarima, po Banjaluci se mogu čuti priče da je, na primer, nemali broj tek svršenih studenata arhitekture sa Beogradskog fakulteta našao uhlebljenje i to u državnim preduzećima. Banjalučani kažu da je isti slučaj i sa novinarima, lekarima, a može se čuti da su rukovodstva tzv. preduzeća od državnog značaja kadrovski ojačana iz Srbije u međudržavnim aranžmanima.
       Međutim, teško da će RS na duže staze dobiti nešto više "prilivom mozgova" iz Srbije. Profesor Ivanić smatra da je uglavnom reč o privremenoj emigraciji i da aktuelni trend neće, dugoročno gledano, bitnije uticati na opšte stanje tržišta rada u RS. "Time se samo zaoštrava problem domaće nezaposlenosti koja je veoma izražena. Mi imamo 148 000 nezaposlenih na oko 230 000 onih koji formalno rade. Pošto se ljudi sa strane zapošljavaju, verovatno je u pitanju nedostatak kadrova iz određenih oblasti ili spremnost ljudi iz Srbije da rade po nižoj ceni", kaže Ivanić.
       Najveći problem srbijanskih emigranata u RS je nemogućnost pribavljanja dokumenata i zapošljavanja na legalan način. Istina, u državi kao što je RS takvo stanje stvari je moguće budući da sistem u potpunosti ne funkcioniše, tako da je, uglavnom, malo ko imao probleme zbog nerešenog statusa. To je verovatno i razlog zbog koga mnogi emigranti izbegavaju da razgovaraju za novine.
      
       Blagodeti provincije
       Zemunac Goran (27) koji je u Banjaluci proveo pola godine radeći kao trgovački putnik, kaže da je sve vreme radio na crno i da zbog toga nije imao nikakvih problema. Preduzeće u kome je bio zaposlen nije se registrovalo u RS budući da registracija košta blizu 8.000 maraka, što je preterano za obim posla i profit koji se ostvaruje na tamošnjem tržištu. Kako većina emigranata i nakon godine provedene u RS smatra da je tu još samo privremeno, čekajući promemu režima u Srbiji, ne pada im na pamet da se prijavljuju u RS.
       Izuzetak su oni koji planiraju da odu nekud dalje i spremni su da se odreknu državljanstva SRJ u korist bosanskohercegovačkog, ne bi li im novim pasošom bila olakšana prohodnost ka zapadnoevropskim državama, posebno skandinavskim. Ali, izgleda da su takvi u manjini. Većina njih je uglavnom privremeno tu i za sada su prezadovoljni svojim životima. "Za šest meseci koje sam proveo u Banjaluci, uspevao sam da mesečno uštedim 300 do 500 maraka. Te pare u Srbiji ne bih uštedeo nikada", kaže Goran.
       Istina, odmah po povratku u Zemun, u stanu su ga dočekali kvarovi nekoliko kućnih aparata, od kojih je po kućni budžet najtragičnije otkazivanje bojlera, ali da nije bilo banjalučke ušteđevine, teško da bi išta od toga u dogledno vreme bilo sređeno. Danas razmišlja o povratku u Banjaluku, iako je nostalgija za rodnim gradom presudila da se vrati u Zemun.
       - Iako je na početku mog "emigrantskog" života bilo prebacivanja domaćeg stanovništva, moram priznati da mi je Banjaluka prirasla za srce - kaže Goran. On napominje da je trebalo da prođe kraći period navikavanja na lokalni mentalitet, ali su prednosti života u RS "maksimalna opuštenost i rasterećenost, kao i predusretljivost stanovništva", uz mogućnost zapošljavanja i bolji standard.
       Činjenica da se u Banjaluci govori srpski jezik i da su se emigranti obreli među svojim narodom, umnogome umanjuje bolovanje od najteže gastarbajterske bolesti - nostalgije. Draško Tankosić čak iznosi i argumente u korist života u Banjaluci nad Beogradom: "Život je ovde komotniji, lakši i smireniji, nema gužvi kao u Beogradu tako da se osećam kao da sam na dugotrajnom odmoru. Blagodeti života u malom mestu je i pronalazak pravih životnih vrednosti kao što je višak slobodnog vremena koje uglavnom koristim za kvalitetno druženje."
      
       Privremeno rešenje
       Ipak, Republika Srpska je još daleko od države blagostanja, da bi postala ozbiljniji magnet za ekonomske emigrante. Mada je u odnosu na stanje u SRJ ekonomska situacija dobra, nagli talas emigracije prevashodno je uslovljen nemogućnošću dobijanja viza razvijenih zemalja.
       Poznavaoci prilika kažu da Banjaluka ima šansu da postane značajniji regionalni centar ili da u suprotnom propadne. O potencijalima Republike Srpske govori činjenica da je u drugi entitet ušlo deset puta više novca, dok je standard jedva duplo bolji. Diplomirani ekonomista Draško Tankosić tvrdi da je u RS znatno niži nivo poslovne kulture nego u Srbiji, ali je prednost to što je tamo nastupio lom, dok se prelomni događaj u Srbiji tek očekuje.
       Prema njegovim procenama, u RS je osetnija zaostavština samoupravljanja nego u matici, ali u smislu zainteresovanosti radnika za sudbinu preduzeća. Dodatna prednost je i što "nema očitog lopovluka u državnim firmama u meri u kojoj ga ima u Srbiji". Ipak, preduslov oporavka ekonomije u RS je privatizacija, sa kojom se iz nerazumljivih razloga kasni već dve godine.
       Ideja otvaranja "Sačijeve" ispostave u Banjaluci je da se u dogledno vreme od dve do tri godine, "naprave" bar dva proizvođača koji će svojim proizvodima izaći na evropska tržišta. Kočnica u ostvarenju tog cilja je pominjani nivo poslovne kulture, ali ukoliko uspe u nameri, Tankosić bi osim profesionalne satisfakcije smatrao da je učinio mnogo i za celu RS.
       Ali, profesor Ivanić upozorava da u RS već godinama ne postoji ekonomska strategija i da već dve godine nije donesen nijedan dokument koji bi govorio o ekonomskoj politici. On smatra da bi Banjaluka mogla postati ozbiljniji centar značajnijeg zapošljavanja mladih ljudi tek kada se srede odnosi na prostoru cele jugoistočne Evrope i kada se srede odnosi između RS, Hrvatske i Jugoslavije. "Trenutno nisam optimista, pogotovo što se zna da veliki broj ljudi na biroima za zapošljavanje ne može da nađe posao", kaže Ivanić.
      
       VLADIMIR SUDAR
      
      

       Život na deponiji


       Uz banjalučku autobusku stanicu, nakon NATO agresije, niklo je "kartonsko" naselje u kome je utočište našlo oko 350 Roma iz svih delova Srbije. Dolaze iz okoline Šapca, Novog Sada, Šida, Rume... U daščarama dimenzija dva sa dva metra žive porodice i od šest članova. Spavaju na daskama, greju se i kuvaju na šporetima napravljenim od ostataka limenki. Kraj naselja nalazi se deponija đubreta. Četrdesetogodišnji Milan kaže da je bio prinuđen da emigrira jer je tokom bombardovanja srušena njegova kuća u okolini Rume, a niko im nije pomogao da je obnove i izgrade. Pre agresije bio je samostalni zanatlija - korpar i danas zahvaljujući svom zanatu uspeva da zaradi neku crkavicu. Svojim rukama sagradio je daščaru u kojoj spava sa ženom i četvoro maloletne dece. Pre bombardovanja deca su išla u školu, danas su prinuđena da prose. - Nikakvu pomoć ne dobijamo sem nekih higjenskih paketa kojima žele da nam zamažu oči - kaže Milan. - Bolje bi bilo da su postavili neke kontejnere da nam se deca ne zaraze na ovoj deponiji. Jedino su nam lekari dosta pomogli, imamo besplatne preglede i lekove, a ne traže nam nikakve dokumente. Život u Banjaluci mu je dozlogrdio i čekaju proleće da krenu put Rume. Ako uspeju na bilo koji način da dođu do materijala za obnovu svoje kuće, okončaće svoju izbegličku odiseju.


      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu