NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Milošević kao NATO

Intervencija NATO-a je primer katastrofalne politike. Oni koji su počeli rat, nisu znali kako da ga završe. Ponašali su se kao Milošević: hajde da skočim u vodu pa da vidim da li znam da plivam. To je bilo strašno. Ja sam prvih deset dana rata zaista pokušao da shvatim razloge, strategiju. Video sam se sa nekim ljudima koji su važni u međunarodnoj politici. Pokušao sam da shvatim šta oni zapravo hoće i onda sam bio užasnut činjenicom kad sam shvatio da oni ne znaju šta hoće. Mislim da je čitava koncepcija počivala na uverenju da će posle tri dana Milošević da prihvati ponudu iz Rambujea, a kada posle tri dana on to nije prihvatio, onda je koncepcija bila: pa ne možemo valjda sad da odustanemo kad smo počeli, to bi bila njegova pobeda. Ipak, naši ljudi su uspeli da razlikuju NATO i njegove ludosti od Zapada, od demokratije, od kapitalizma

      Demokratska stranka i njen predsednik Zoran Đinđić bili su protekle nedelje u žiži interesovanja domaće političke javnosti. Ishod je poznat: na izbornoj skupštini stranke održanoj u nedelju Đinđić je pobedio svog protivkandidata Slobodana Vuksanovića. Ali brojne nedoumice proistekle iz ove stranačke kampanje i nesaglasnosti u opozicionim krugovima o pojedinim inicijativama DS ostaju i dalje otvorene. To je bio povod za razgovor koji sledi.
      
       Sudeći prema istraživanjima javnog mnjenja, većina ljudi ovog trenutka ne podržava vladajuću koaliciju, ali ima velike rezerve i prema vodećim ličnostima u opoziciji. Kako to tumačite?
       - Strategija režima bila je da kompromituje svaku alternativu. Ne znam nikoga ko bi mogao da izdrži tu negativnu kampanju vođenu deset godina, bez mogućnosti da na nju adekvatno odgovori. Poslednji put bio sam na RTS-u u januaru 1994. godine, a do pre nekoliko dana - 160 puta bio sam pominjan u negativnim konotacijama, što u dužim emisijama, što u kraćim, i to samo na glavnim programima. Sporedne da i ne pominjem.
       Pouka iz toga nije zahtev da se rehabilituju lideri, jer to trenutno nije moguće, nego pokušaj da se oni smeste u široki kontekst demokratskog pokreta, da se okruže ljudima i organizacijama koje ne mogu tako lako da se kompromituju, kao što su eksperti, ljudi iz kulture, iz javnog života i da se u tom bloku onda dese promene. Pogrešno je bilo još od ranih devedesetih godina uspostaviti neki pandan Miloševiću kao lideru.
      
       Vi, dakle, smatrate da se dosadašnji neuspesi opozicije mogu opravdati samo uspešnošću Miloševićevih propagandnih kampanja.
       - Suština politike je personalizovanje i Milošević je to veoma dobro ili znao ili osetio. Ako diskredituje ličnosti pitanje programa je pretvoreno u apstraktno pitanje koje ljude mnogo ne interesuje. Opozicija je napisala hiljade stranica programa, ali glavni prigovor i dalje glasi: opozicija nema program. Jer, ako se personifikacija tog programa, a to su ljudi, dovede u pitanje, onda je program list papira koji je ispisan nekim tekstom i koji naprosto nema svoju ubedljivost. Taktika kompromitovanja pojedinaca zapravo je taktika kompromitovanja alternative.
      
       Jeste li vi - tuđa ruka. Kako doživljavate tu optužbu?
       - To je pitanje srednjoročne i kratkoročne koristi. Investicija u međunarodni kredibilitet srpske opozicije kratkoročno je rizična stvar, ali dugoročno bez toga za Srbiju nema spasa. Ne postoji vlada koja može da reši probleme ove zemlje bez neodložnog vraćanja u međunarodne organizacije. Ekspresnog.
       Tito je poslednji političar na ovom prostoru koji je imao ideju da formira svoj međunarodni lobi. Shvativši da mi bez međunarodne podrške ne možemo da rešimo nijedan svoj problem, moja lična odluka i odluka stranke pred početak rata bila je da kažemo - hajde da to vreme iskoristimo da podignemo kredibilitet demokratskih snaga u svetu i da pokušamo u dva ili tri centra da formiramo nešto što liči na lobi. Opredelili smo se da su to Nemačka, Francuska, delimično Engleska, Amerika. Krenuli smo svakodnevno sa kontaktima, sa odlascima, sa razgovorima o nekoliko određenih tema. Prva tema je bila "nemojte da izolujete Srbiju time što izolujete Miloševića".
      
       Važite za pragmatičnog čoveka u politici. U tom pogledu ste najsličniji ne samo nekim savremenim zapadnim liderima, koji su bez većih teškoća menjali programska i ideološka uverenja, nego i samom Slobodanu Miloševiću koji je spreman na sve samo da se zadrži na vlasti. Da li je ta osobina mana ili vrlina u Srbiji?
       - Pa, ja to negujem zato što mislim da je to vrlina. Pragmatizam definišem kroz dve osobine. Prva je spremnost da učiš iz tuđih i vlastitih grešaka i, drugo, fokusiranje na rešavanje problema. Znači, ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavovima i pristupom, onda promeni stav i pristup. Problem ne možeš da promeniš. Možeš da menjaš samo svoj stav prema njemu.
       To nije popularno u Srbiji. U Srbiji se posledice ne vezuju za neku akciju, nego uvek za namere. Namere su bitne, a posledice su nešto što je rezultat nepredvidivih okolnosti, stranih sila, međunarodnih zavera...U svojim namerama svi su principijelni, od Miloševića do Šešelja.
       Kad dođe trenutak da se u Srbiji organizuju pravi izbori i da se polažu računi o tome šta je ko uspeo da uradi, postaćemo zrela i racionalna nacija. To vreme još nije došlo.
      
       Istorija demokratske stranke je istorija podela, frakcija, unutrašnjih sukoba. Nije malo onih koji smatraju da je većina tih događaja upravo rezultat nekih ličnih svojstava Zorana Đinđića. Kako na to reagujete?
       - U dva važna spora u stranci ja nisam bio glavni učesnik. Znači, kada se prvi put Demokratska stranka pocepala, kada je iz nje otišlo jedno krilo koje su činili Kosta Čavoški i Nikola Milošević, nisu se oko mene lomila koplja. I u drugom cepanju stranke, kada je otišao Vojislav Koštunica, nisam igrao neku veliku ulogu.
       Ne mislim da je bilo nekih cepanja Demokratske stranke posle toga.
      
       Bilo je, ipak, mnogo unutrašnjih potresa. Uključujući i poslednje na izbornoj skupštini u nedelju.
       - Mi smo građanska stranka u političkom okruženju koje je suprotno svemu što je građansko. U političkom životu Srbije postoje dva načina regulisanja unutarstranačkih odnosa. Jedno je korupcija, znači davanje određene koristi funkcionerima i kupovina njihove lojalnosti, a drugo je represija, pretnja. Mi smo jedina velika stranka u kojoj je politička stranačka zrelost pojedinaca jedina garancija njihove kooperativnosti i spremnosti da mirno prihvate mišljenje većine.
       Bio sam u manjini u jednoj jedinoj bitnoj prilici - kad se odlučivalo da li ćemo izaći na izbore 1996. godine u koaliciji sa SPO-om, ili ćemo pokušati sa nekom drugom koalicijom. Većina je rekla: mi želimo da to bude koalicija sa SPO-om. Bio sam skloniji da pokušamo sa Demokratskom strankom Srbije. Ostao sam u manjini i potpuno sam prihvatio tu odluku za koju su svi znali da nije bila po mom ukusu.
       Ja možda jesam težak za saradnju. Moje obrazloženje je - od ljudi tražim isto što tražim od sebe, dakle, maksimum.
      
       Svi pamte ono ružno što se dešavalo u vreme raspada koalicije "Zajedno". Jeste li iz toga izvukli neke pouke?
       - Dve su greške. Jedna može da se ispravi, druga ne može. Propustili smo pravi trenutak u proleće 1997. godine, u vreme potpunog kolapsa režima, da postavimo zahtev za sve izbore. Ne samo da nam vrate mandate u lokalnoj vlasti, nego da kažemo: to više nije zahtev, zahtev je da se ponove svi izbori. I da se u maju 1997. godine održe svi izbori uz onu euforiju i atmosferu koja je postojala u Srbiji. Sebi pripisujem odgovornost zato što nisam to predložio. Druga greška koja danas može da se izbegne jeste da smo ušli u te izbore ne planirajući šta ćemo da radimo ako pobedimo na lokalnim izborima. Planirali smo šta ćemo da radimo ako pobedimo na saveznim, a nismo uopšte planirali šta ćemo da radimo ako pobedimo na lokalnim.
       Moja treća greška je što sam prihvatio mesto gradonačelnika. Nije trebalo to da učinim. Da nisam ja bio gradonačelnik, da je neko drugi iz Demokratske stranke to bio, pretpostavljam da bi tenzije na relaciji SPO - Demokratska stranka bile manje i da bi sumnjičavost te druge strane da želim da izgrađujem svoju lidersku poziciju kroz to mesto gradonačelnika bile manje, da bi možda i ta koalicija opstala.
       Više neću da učestvujem u takvim dogovorima. Znači, ovlastiću jedan tim koji će da učestvuje u razgovorima i o procentima, i o formiranju lista, i o načinu vršenja vlasti, i o ljudima koji će vršiti vlast.
      
       Kakvi su vaši lični planovi i ambicije u politici? Govorili ste: povlačim se, ne povlačim se... Ako opozicija pobedi na narednim izborima, šta bi Zoran Đinđić voleo da radi?
       - Moj predlog je da šefovi stranaka ne učestvuju u toj prvoj vlasti da bi ta prva vlast mogla da deluje integrativno. Znači, treba nam jedna vlada pomirenja. U toj vladi pomirenja ne bi trebalo da budu ljudi koji su deset godina profilisani kao ljudi konflikata.
      
       Znači da sebe ipak doživljavate kao konfliktnu ličnost?
       - Ja sam tako profilisan. Ja sam izdajnik opšte prakse. Kad usred noći upitate nekog u Srbiji: Zoran Đinđić? Reći će vam: On je špijun. To je prva asocijacija koja mu nesvesno padne na pamet. Bilo bi zaludno nastojati da se to ispravlja sada, u ovoj košmarnoj situaciji. Tek posle ovih prvih izbora, koje Milošević treba da izgubi, na nekim sledećim normalnim izborima svako će moći da prezentuje sebe i da ljudi onda glasaju za ličnosti kakve one jesu.
      
       U međuvremenu ste se, ipak, više posvetili putovanjima po svetu?
       - Mislim da to potiče iz vremena rata kada smo Milo Đukanović i ja razgovarali šta će biti uopšte sa zemljom kad se završi rat i kako će to da izgleda.
       Šta mi možemo sad da uradimo? Jedino polje delovanja bilo je inostranstvo. Znači, da tražimo da se promeni strategija sveta prema Balkanu. Bilo bi preterano da tražimo samo prema Srbiji i Crnoj Gori, nego smo rekli hajde prema celom Balkanu. I onda smo rekli - hajde da se obratimo lično Klintonu, Širaku, Bleru i Šrederu. I da kažemo: mi od vas tražimo da promenite strategiju prema nama, jer ovo što se sada događa, vodi u totalnu katastrofu. Iz toga onda proističe i neka moja potencijalna uloga u budućnosti koja je bila razlog da me u svetu vide kao političara za 21. vek u smislu balkanske regionalne integracije. Znači, sve to proističe iz te ratne krize i beznađa koje smo mi kao demokratski političari videli.
       Nikad nisam voleo spoljnu politiku. Nisam odlazio na ručkove, koktele, večere u strane ambasade, jer mi je to dosadno, a sad sam se zatekao u poziciji da upravo to radim.
      
       Kako vidite budućnost Slobodana Miloševića? Kako ste došli na ideju da se sa Miloševićem povede razgovor o njegovom mirnom povlačenju sa vlasti?
       - Pa, vidite: imamo međunarodnu zajednicu, imamo Miloševića, imamo opoziciju i imamo narod. Ako gledamo šta je tu najvažnije, zbog čega smo svi mi tu, to je ipak narod. Narod želi promene, što brže, i to bez nasilja, bez rizika, bez rata. Kako sada to da ukomponujemo? Bez nekog kompromisa to ne ide, jer Milošević je očigledno prepreka za promene. On odlučuje o tome da li će promene da budu nasilne. I šta onda da radimo?
       Naš zadatak je da probamo da nađemo kompromis da te promene počnu. Neko to mora prvi da kaže. U svetu je to tabu- tema. Nisu spremni da o tome razgovaraju.
      
       Nisu uopšte, ili nisu javno spremni da razgovaraju javno?
       - Nisu uopšte. Znači, po našem mišljenju, redosled koraka je da mi narodu prvo objasnimo da mi to hoćemo. Drugo, da Miloševiću damo signal da se on o tome izjasni. Ako bi on ili neko iz njegovog okruženja pozitivno reagovao na taj signal, onda je to za nas znak da možemo i na međunarodnom planu sa tom novom situacijom da tražimo razgovor na tu temu, ili da tražimo alternativnu strategiju.
      
       Vaši partneri u opoziciji kažu da je to naivno?
       - A šta nije naivno? Pokrenuli smo priču za koju mislimo da je mnogi prećutkuju zato što je neprijatna, jer se odnosi na pitanje posledica određenih naših postupaka. Svima je najjednostavnije da kažu: mi se pridržavamo svojih principa, mi se pridržavamo svojih dosadašnjih odluka. Ali, mi svaki dan propadamo sve dublje i dublje na osnovu toga što se svi pridržavaju svojih dosadašnjih principa - i međunarodna zajednica, i Milošević, i opozicija. Svi se pridržavaju nečega, a zemlja dolazi na ivicu rata.
       Smatram da je ključna stvar bila što je to formulisao gospodin Avramović. On je kao čovek od integriteta imao pravo da to učini. Svi znaju da to nije zbog nagodbe, da nije zato što Avramović želi da se nekome dodvori, nego da je to učinjeno iz najiskrenije brige za sudbinu ovog naroda. Ja to lično veoma cenim i potpuno podržavam.
      
       Postoji i drugi prigovor da u toj ideji ima nešto od ranijih vaših zabluda da se do vlasti može doći bez izbora?
       - Kada bih mislio da će posle naše pobede na izborima primopredaja vlasti biti mirna, ne bi mi palo na pamet da o ovome razmišljam. Mislim da su jako naivni oni koji veruju da bismo izbornom pobedom obavili posao. Glavni posao nastaje posle toga, jer niko u ovoj zemlji ne veruje da, i uprkos izborima, do promene vlasti može doći mirno.
      
       Šta ćete učiniti ako se dogodi upravo to, ako Milošević ne prizna izbornu pobedu opozicije?
       - Imaćemo problem.
      
       Imate li rešenje?
       - Pa naše rešenje je da ponudimo kompromis i da Miloševićevim eventualnim odbijanjem tog jasno ponuđenog kompromisa on bude usamljen u krugu ljudi oko sebe, da on unutar kruga svojih vlastitih ljudi bude viđen kao ekstremista koji ima samo dve opcije: ili doživotno da ostane na vlasti ili putem krvi da ode sa vlasti.
       Ali mi moramo iskreno da kažemo dve stvari - mi smo spremni da se sa vlastima dogovorimo oko održavanja izbora, i drugo, da garantujemo da posle promene vlasti neće biti revanšizma.
      
       Da li ste osim te deklarativno objavljene spremnosti na kompromis uradili još nešto? Jeste li imali kontakt s Miloševićem?
       - Ne.
      
       Šta je vaš sledeći korak?
       - Naša je želja bila najpre da unutar opozicije postignemo saglasnost o tome. To bi trebalo da bude stav cele opozicije. Jer, ako i mi, kao što radi režim, presečemo sve kanale komunikacije, onda idemo na konfrontaciju.
      
       Pošto cela opozicija to nije prihvatila, šta ćete sada da uradite; da li ćete nastaviti da ubeđujete partnere u opoziciji ili ćete eventualno sami da uspostavite kontakt sa Miloševićem?
       - Ne, nećemo. Mislim da je prava stvar da mi sa drugim opozicionim partijama napravimo koncept mirne tranzicije. A ako oni smatraju da to nije dobro, da nam kažu šta smatraju da je dobro. Neka nam kažu kako da mirnu tranziciju obezbedimo na neki drugi način.
       Visok je rizik da se ovim temama javno kompromitujemo, ali izbegavanje tih tema nosi realan rizik da se sutra puca na ulicama Beograda. Ja prihvatam ovaj prvi rizik. Kao što sam prihvatio razgovor sa Miloševićem 10. januara 1997. godine, jer tada nisam znao da li će se ti naši protesti završiti bez krvi i mislio sam ako treba ja da usred noći idem tamo i da razgovaram i ako jedan odsto ima šansi da može da se spreči nešto što bi se moglo desiti, ja ću preuzeti na sebe tu odgovornost. Sada mislim da ja nisam taj koji to treba da gura kao svoju ideju. Mislim da je Avramović dobra ličnost za to.
       Bitno je da mi imamo inicijativu u tom pogledu jer time možemo ekstremno jezgro unutar režima da izolujemo od drugih delova vlasti koji nisu ekstremni. Nakon povratka iz Amerike dobio sam desetak signala iz raznih krugova SPS-a, od ljudi koji kažu: mi smo spremni da se odreknemo Miloševića, ako je to ozbiljna ponuda. Odlično! Ozbiljna je ponuda, naravno ne iz inostranstva, ali važnije je da se mi u Srbiji dogovorimo o tome. Ako su oni spremni da se odreknu Miloševića, mi smo spremni da o tome razgovaramo.
      
       Neki uticajni zapadni krugovi a i neke ovdašnje ličnosti, koje su povezane sa tim uticajnim zapadnim krugovima, pripisuju vama u opoziciji prikriveni srpski nacionalizam i kažu da ste vi, zapravo, isti kao i Milošević, tj. da u Srbiji nema alternative. I, da je neće ni biti dok se ne sprovede proces denacifikacije.
       - Ako mi je nešto odvratnije od priče o nebeskoj Srbiji i o Srbima kao nebeskom narodu, to je priča o genocidnom karakteru srpskog naroda. I jedno i drugo je ista kuhinja. I jedno i drugo je mit o kolektivnoj odgovornosti, bilo da je ta odgovornost pozitivna ili da je negativna. Ta priča o denacifikaciji srpskog naroda je čista glupost. Glupost je i traženje Vilija Branta i stalne priče ko će kome da se izvini ili da klekne. Sa milion izbeglica u Beogradu i u Srbiji i bez Srba u Krajini, u Sarajevu i na Kosovu da mi neko priča o kolektivnoj odgovornosti i o tome da treba denacifikovati Srbe, to je cinično.
       Pre nekoliko dana u Zagrebu kad su me pitali da li ću ja biti Vili Brant, rekao sam da nam treba nekoliko takvih. Svaki narod treba da ima po jednog Vilija Branta pa da onda razmenimo Vilije Brantove i da se svako svakome izvini. Ako ste vi spremni, i ja sam spreman, rekao sam. Ali to da ja sad idem i da preuzimam kolektivnu odgovornost koja ne postoji, za to nisam spreman.
      
       Vlast insistira na tvrdnji, koja nije bez odjeka u domaćoj javnosti, da se neka od skorašnjih ubistava javnih ličnosti kao što je, recimo, ubistvo Pavla Bulatovića, mogu pripisati delovanju stranih obaveštajnih službi. Da li vam to zvuči verovatno i moguće? I ako bi se kojim slučajem zaista ispostavilo da u tome ima barem deo istine, kako bi se ta činjenica odrazila na položaj domaće opozicije, naročito onog dela opozicije koji ima dobre odnose sa zapadnim svetom?
       - Ako bi to neka tajna služba uradila, bio bi to terorizam. Sa vladom te zemlje čija bi tajna služba bila umešana i mi kao demokratska opozicija prekinuli bismo kontakte. Iskreno, u te priče ne verujem.
       Moram, međutim, iskreno da kažem da postoji blaga sumnja da negde u svetu postoji i strategija u kojoj se kaže: u Srbiji stvari mogu da se promene samo nasilno. Zato, hajde da vidimo ko će biti akteri te nasilne promene, hajde malo te aktere da ohrabrimo, hajde malo da ...
       Mislim da je to najopasnija koncepcija koju Zapad može da primeni na Srbiju. Zato mi moramo insistirati na konceptu mirne tranzicije jer smo svesni posledica koje suprotni koncept može da ima.
       Imam utisak da te posledice nisu svuda ozbiljno shvaćene nego da se kaže: pa dobro, probalo se na ovaj ili onaj način, ne ide, verovatno će biti nasilno, kao u Rumuniji. Ali, rumunski scenario je neponovljiv. Taj raspored vojske, policije i državne bezbednosti je istorijski jedinstven. U Srbiji se ne može ponoviti Rumunija.
      
       Kad je NATO odlučio da ovde interveniše bombama, praktično su otpisane one demokratske snage u zemlji koje su se zalagale za približavanje Zapadu, za ulazak Srbije u NATO. Može li se to ponoviti?
       - Nažalost, budala ima svuda. To nije privilegija nijednog naroda da su na vlasti glupaci. U međunarodne organizacije ne odlaze najsposobniji nacionalni političari.
       A intervencija NATO-a je primer katastrofalne politike. Oni koji su počeli rat, nisu znali kako da ga završe. Ponašali su se kao Milošević: hajde da skočim u vodu pa da vidim da li znam da plivam. To je bilo strašno. Ja sam prvih deset dana rata zaista pokušao da shvatim razloge, strategiju. Video sam se sa nekim ljudima koji su važni u međunarodnoj politici. Pokušao sam da shvatim šta oni zapravo hoće i onda sam bio užasnut činjenicom kad sam shvatio da oni ne znaju šta hoće.
       Mislim da je čitava koncepcija počivala na uverenju da će posle tri dana Milošević da prihvati ponudu iz Rambujea, a kada posle tri dana on to nije prihvatio, onda je koncepcija bila: pa ne možemo valjda sad da odustanemo kad smo počeli, to bi bila njegova pobeda.
       Ipak, naši ljudi su uspeli da razlikuju NATO i njegove ludosti od Zapada, od demokratije, od kapitalizma. Jer, da je većina ljudi u Srbiji rekla, kao što je meni jedna žena na ulici rekla: "eto ti tvoja demokratija, oni te bombarduju", - mi bismo danas bili Irak. Srećom, ovaj narod ima zdrave instinkte, i zato je i vekovima opstao, pa su ljudi napravili razliku i rekli: u redu, NATO je jedna stvar, a Evropa i Zapad, to je druga stvar. Mi smo za Evropu i za Zapad, a ne volimo NATO. Potpuno se slažem.
      
       Razlike u opoziciji kad je reč o Kosovu nisu male. Može li se udruženim snagama ići na izbore uprkos tolikim razlikama?
       - Pa, može jer, nažalost, Kosovo nije realni prioritet, jer mi možemo o Kosovu da imamo samo stavove. Mi na Kosovu ne možemo da delujemo ni kao opozicija ni kao pojedinačne stranke. Znači, važno je da imamo približne stavove o stvarima na koje direktno možemo da utičemo, a to su stvari u Srbiji - kako oblikovati vlast, kako zemlju što brže vratiti u svet, da li je to prioritet ili nešto drugo. U pogledu Kosova možemo da budemo realisti, možemo da budemo demagozi i možemo da budemo idealisti. Realisti smo ako shvatimo da su tamo faktor međunarodna zajednica i Albanci, da Srbi koji tamo žive mogu da budu faktor ako učine napor da se organizuju i udruže i imaju jedinstvenu volju, a da Srbija nije nikakav faktor osim ako mi kroz promene u Srbiji ne uspostavimo vladu koja može tamo da bude faktor. A da smo mi kao opozicija, nažalost, više faktor preko uticaja na međunarodnu zajednicu nego na Srbe i na Albance.
       Ja sam realista. A to znači pokušati vršiti pritisak na međunarodne organizacije da one nešto više urade na Kosovu i spremati se za uspostavljanje demokratske vlade u Srbiji koja bi onda bila faktor.
      
       Milo Đukanović, vaš saveznik i prijatelj, suočen je s velikim nevoljama. Koliko on može da izdrži u sadašnjoj poziciji - ni tamo ni ovamo - i koji je od više mogućih scenarija za Crnu Goru po vašem mišljenju najrealniji?
       - Po mom mišljenju, Milo Đukanović ne treba da ima inicijativu u vezi s pitanjem otići ili ostati. Mislim da to nije tema na kojoj može da se dobije nešto ili da se stabilizuje situacija u Crnoj Gori. On tu treba samo da reaguje na inicijative sa Dedinja, bilo negativne bilo pozitivne. Mislim da je izvesno slabljenje njegove pozicije nastupilo u trenutku kada je kao prioritet stavio uređenje odnosa u federaciji, a ranije je prioritet bio zahtev da se demokratizuju odnosi u federaciji, pa da se tek potom federacija preuređuje. Mislim da on treba da bude kamen u Miloševićevoj cipeli, koji je možda mali ali jako bolan i da ne dopusti da ga Milošević izbaci iz te cipele. Poenta je u tome da je Đukanović živi primer da Milošević ne može svoju vlast da proširi onoliko koliko hoće, jer postoje ljudi koji mu se odupru a ipak politički ostanu u životu.
       Miloševićev cilj je da do kraja života bude predsednik. Znači, to je cilj u odnosu na koji on definiše svoju strategiju. Postavlja se pitanje: koje države? Sadašnje Jugoslavije sigurno ne. Sadašnje Srbije sigurno ne. Znači, treba mu nova država. Kako može da nastane ta država? Pa tako što će se nekako iz ove sadašnje Jugoslavije formirati neka nova država, verovatno bez Crne Gore, ili bez većeg dela Crne Gore.
       I zbog toga mislim da će on napraviti krizu koja će se na prvi pogled činiti kao njegova namera da vrati Crnu Goru u poslušnost, a zapravo će posledica toga biti da on otera Crnu Goru.
      
       Nedavno ste se sreli sa američkim predsednikom Klintonom, a u poslednje vreme više puta i sa gospođom Medlin Olbrajt. O čemu ste razgovarali?
       - Poruka koju je on imao i za mene i za nas iz opozicije, bila je: okrenite se budućnosti, prošlost vam je tako užasna da ako pokušate da raščišćavate prošlost, nikada nećete stići da se bavite budućnošću. A da biste se okrenuli budućnosti, morate da delujete integrativno, vi morate kao demokratske snage najpre unutar opozicije da postignete saglasnost, a onda morate unutar srpskog naroda da postignete saglasnost, morate unutar regiona da ponudite jednu zajedničku viziju. I ako to uspete, onda ćete na tom putu ka zajedničkom cilju da zaboravite i ono ružno što vam se desilo. Ako se okrenete unazad, više se nikad nećete okrenuti unapred.
       U svakom slučaju, znam da je vrlo nezahvalno i rizično imati kontakte sa zemljama koje su trenutno proglašene za nepoželjne u Srbiji. Ali, mislim da mi to kao opozicija bez kompleksa moramo da radimo i da pri tome imamo na umu da bi Milošević peške otišao do Budimpešte ako bi ga Medlin Olbrajt tamo čekala i da bi joj poljubio ruku bez problema i da bi to bilo ovde emitovano kao vrhunac njegovog kavaljerstva i priznanja njegove konstruktivne uloge u Srbiji i u regionu.
      
       STEVAN NIKŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu