Kako bi rekao Laza Kostić: Nema tu trt-mrt - izvršen je zločin. Ne ekološki, nego klasičan zločin, s predumišljajem. Australijski zločinac - profiter ušunjao se u rumunjska zlatonosna brda i samo čekao da napadne. Ogromno jezero (akumulacija) s cijanidom (hemičari znaju šta je cijanid) "usled naglog topljenja snega" (kako javljaju svetske agencije, sve biranim rečima) poslužilo je zločincu profiteru, da udari na sami život Mađarske, Srbije, Rumunije. Topljenje snega, podzemne vode, nesrećan slučaj! Vidi, molimte! Sto hiljada tona cijanida izlilo se u Lapoš, iz Lapoša u Samoš, iz Samoša u Tisu.
       Zar se tolika količina pomora i otrova drži u "akumulacijama" koje zavise od topljenja snega i podzemnih voda? Zar je ikad bilo da se ne topi sneg, zar su podzemne vode nešto s čim učenjaci, projektanti i tehničari ni na koji način nisu mogli računati? Zar su podzemne vode čudo koje se nikad nije dogodilo? I da nije bilo snega, i da se nije dogodila katastrofa s podzemnim vodama, akumulacija bi se jednog dana napunila i prepunila - kako bi se tada zločinac - profiter izvukao? Kakav je plan imao? Da kopa drugu rupčagu i da je puni cijanidom? I šta dalje? Šta bi na kraju radio sa silnim otrovom? Da li ga je (zločinca-profitera) rumunjska država pitala šta će na kraju (jer svemu dođe kraj), s tim silnim otrovima? Ili se i rumunjska država polakomila na profit pa šta bude nek bude? Zar ne postoje međunarodne norme o tome kako se skladišti cijanid? Zar se cijanid drži u otvorenoj prirodi a ne u kontejnerima od prenapregnutog betona kadrog da izdrži sve pa i zemljotres stepena kataklizme?
       Takvog zemljotresa, kao što znamo, nije bilo, ali su grunuli snegovi i podzemne vode. Zločinac-profiter nije "imao duše" da gradi takve bazene-kontejnere - troškovi bi ga ubili. Sve zlato i srebro koje se taloži u vrlo pouzdanim komorama ne bi zaleglo. Zločinac-profiter brinuo je samo o tim komorama u kojima se taložilo rumunjsko zlato i srebro. O cijanidu, toj zločestoj materiji, nije brinuo. Pouzdao se, bar tako mu svetske agencije ublažuju zločin, u blagost karpatskih zima i milost podzemnih voda. Sve je to jedna notorna laž! Sto hiljada tona cijanida smišljeno je izručeno u rumunjske reke i potoke. Finansijski eksperti kompanije izračunali su da je to najjevtinije rešenje. Unapred se računalo s katastrofom - pa šta, bude i prođe!
       Mađarska, Srbija (delimično i Rumunija) podneće tužbe - ići će i do Haga - nešto će i da se plati, bože moj, platiće se. Sudski postupak se može odugovlačiti do poslednjeg grama zlata i srebra u rumunjskim brdima - tada neće biti teško i da se plati. Ni mogućnosti za razne vrste nagodbi sa "određenim ljudima" u Mađarskoj i Srbiji nisu za zanemarivanje. Iskustvo velikih svetskih koncerna i kompanija koje se bave otrovima u tom pogledu nije malo. Kao što se džeparoši između sebe razumeju, tako i zločinci-trovači lako nađu zajednički jezik. Taj zajednički jezik je profit. U trovačko kolo velikih profita uhvatiće se i Tužilac, i Sudija i Ministar. Istorija beleži da su i vlade pojedinih zemalja znale da zaigraju u tom kolu. Stvari se vremenom relativizuju - nepogoda ko nepogoda, moglo je biti i gore. Čak i Zeleni, njihov komitet, glavni štab, pod "određenim uslovima", znaju da pokažu kooperativnost.
       Sve to zna zločinac-profiter. Od naivnosti je davno operisan. Od božje kazne ne zazire, on je ateista. Na konkursu za zločince - profitere ateizam je prvi uslov.
       2.
       Danilo Kiš, Daniluška, tragom Mikloša Radnotija je pevao: Mađarska, rumunjska i srpska tuga jedna je ista tuga.
       I Tisa nam je jedna te ista, kao i tuga.
       Tisa sa svojim pritokama, kanalima, barama i močvarama, Tisa ravničarska. Tisa s gradovima od žada i dijamanta. Hunski vođ Atila, kad je ugledao Tisu, samo je rekao: Ovde da mi je grob.
       Sena teče kroz Pariz, teče Žak Prever.
       Tisa je Sena srpske poezije.
       U poeziji Stevana Raičkovića Tisa je dosegla simboličko.
       Veze između pesnika i Tise, međutim, nisu samo simboličke - one su organske. Te veze se iskazuju gradivnim imenicama, imenovanjem. Raičković osluškuje tok Tise kao što osluškuje tok svoje krvi. Tisa je njegova krv koja teče (ističe?) kap po kap. Potrebna je sveobuhvatna tišina da bi se čulo kap po kap. Pesma registruje saznanje o geološkoj starosti reke. Ta starost je osnovni smisao sveta. Pesnik je bez ostatka u toj starosti sveta.
       Pesnik "jedva razaznaje kako se priobalna divljač, spokojno, približava vodenom rubu kao svojoj poslednjoj čaši...
       I vidi (Sad već i zatvorenih očiju):
       I jedno suicidno jato
       Koje nisko
       Nadleće
       Nad njegovom kontaminiranom lirikom..."
       Ispraznom optimizmu, što se mene tiče, došao je kraj.
       "Suicidno jato" koje nadleće nad "kontaminiranom lirikom jednog pesnika" jeste odabrana slika koja najpreciznije odražava svekoliku sliku našeg sveta.
       Raičkoviću, teče tvoja Tisa…