NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Šta da se radi
Oni mogu šta hoće
 

Miroljub Labus

      Gledam na televiziji slike o upadu nepoznatih ljudi u prostorije predajnika Studija B na Torlaku. Ono što šokira, to je prizor krvi na podu, slika čoveka sa zavojima oko glave, priča o vezivanju i torturi zaposlenih. Da li to znači da informativni rat više ne može da se vodi bez krvi? Ministarstvo unutrašnjih poslova odmah je demantovalo da su njihovi ljudi bili umešani u ovaj incident i da sve to predstavlja nastavak propagande Studija B protiv policije. U principu, danas nije teško nabaviti uniforme i oružje i organizovati ovakav napad. MUP ne mora da ima veze s tim. Međutim, nije ovo prvi put da se priča o ljudima u uniformama kada se desi nešto slično. Novine su pune informacija o obračunima u kojima su učestvovali ljudi koji služe u policiji, koji su doskora služili u policiji, koji su se slučajno zadesili na mestu zločina ili su trenutno na odsustvu. To je previše koincidencije.
       Šta da rade ljudi u uniformama? Pomozite nam danas, da bismo mi vama pomogli sutra. Pomozite nam da živimo bezbedno. Društva u tranziciji prepoznaju se po polovnim automobilima i kriminalu. Ali posle nekoliko godina sve je više novih automobila, a sve manje lopova. Ljudi nalaze posao i počinju da žive od njega. Policija se modernizuje i čisti od ljudi koji je kompromituju. Zašto ovo ne bi bilo moguće i kod nas? Mnogi ljudi su danas u policiji zato što nemaju mogućnost da rade svoj posao. To nije trajno rešenje i sutra će policijske snage morati da se smanje. Niko ne želi da ti ljudi ostanu bez hleba. I neće ostati bez hleba ako urade danas ono što se od njih očekuje - da poštuju zakon i da se bore protiv kriminala.
       Šta da rade obični građani? Stariji su uplašeni za život, jer ne znaju da li će imati dovoljno hrane ili para da plate lečenje, ako se razbole. Mladi su očajni jer ne vide budućnost za sebe. Niko vlastima ne veruje ništa, ali ni o opoziciji ne postoji dobro mišljenje. Kome se ukaže prilika, seli se u inostranstvo, dok su ostali u zemlji puni gorčine i osećanja beznađa. Manipulacija i korupcija su dostigle neviđene razmere. Obični ljudi imaju pravo da znaju zašto se sve to dešava. Građani moraju da traže i od vlasti i od opozicije činjenice, suve i tvrdoglave činjenice. Posle toga, sami će da zaključe zašto se nešto desilo i da li je moralo baš tako da se desi. Od toga do izlaska na glasanje samo je jedan korak.
       Šta da rade javne ličnosti? Samo jednu stvar - da narodu govore istinu. Pozicija naše zemlje i naroda je veoma teška. Oni koji su zabavljeni trenutnim sukobima imaju veliku privilegiju da ne razmišljaju o sutrašnjici. Oni koji razmišljaju o sutrašnjici - u panici su. Naši ekonomski problemi toliko su teški da ne postoje rešenja, ukoliko se primene uobičajeni standardi. Spoljni dug je veći od društvenog proizvoda i svake godine poraste za dodatnih 800 miliona dolara. Dug po staroj deviznoj štednji prelazi sedam milijardi maraka i nema šansi da se plati građanima. Godišnji gubici državnih preduzeća dostižu tri milijarde dolara. Devizne rezerve gotovo da ne postoje. Za modernizaciju vojske potrebno je deset milijardi dolara. Ako je tačno da svet mrzi Srbe, oni sa strane će vrlo brzo da uživaju u našem bankrotstvu.
       Istina nam nije potrebna da bismo njome plašili narod ili političke protivnike. Istina nam je potrebna radi otrežnjenja i kao podsticaj da nađemo rešenje za svoju tešku situaciju. I tu dolazimo do pitanja: šta da radi opozicija? Opozicione partije imaju svoje programe i svoje glasače. Po prirodi stvari razlikuju se i programi i glasači. Nije prirodno od opozicije zahtevati da pređe preko toga i da izađe na izbore samo sa jednom listom. Međutim, naša situacija nije uobičajena i ona traži netipična rešenja. Jedinstvo opozicije je prvi uslov da se dođe do takvog rešenja. Za pobedu na izborima to je nužno, ali nije dovoljno. Potrebni su program i ljudi u koje građani imaju poverenje. Svima je jasno da više nema ni lakih rešenja niti dovoljno domaćih resursa. Kada budemo angažovali sve što možemo i od ljudi i od kapitala, kvalifikovaćemo se da tražimo spoljnu podršku. Siguran sam da ona tada neće izostati i da će biti brza i izdašna. To je ujedno i odgovor na pitanje šta da radi međunarodna zajednica.
       I na kraju, šta da rade predsednik države i vlada? Ako svi mi uradimo ono šta treba da uradimo - oni mogu da rade šta god hoće. A najbolje bi bilo da se pripreme za mirnu penziju.
      
       (Autor je profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu i predsednik G-17 PLUS)


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu