Najlepša ratna zona na svetu nalazi se u južnom Libanu, na levoj obali reke Litani, oko primorskog grada Tira

      Izraelski premijer i general Ehud Barak izjavio je nedavno da će se njegova vojska do jula povući iz okupiranog južnog Libana iako su mirovni pregovori sa Sirijom prekinuti i obustavljeni razgovori sa Jaserom Arafatom o teritorijama za formiranje autonomne Palestine na zapadnoj obali reke Jordan i oko grada Gaze. Međutim, nasilje na Bliskom istoku je opet eskaliralo i suprotno od ocena da tamošnjim narodima sledi prijatno iznenađenje, situacija izgleda veoma teška i komplikovana. Izrael je odavno sklopio mir sa Egiptom (1979) i Jordanom (1994), ali su Jevreji i dalje u ratu sa Sirijom i Libanom, i u neprijateljskim odnosima sa Iranom i Palestincima, kao i sa većinom arapskih zemalja. Izrael drži okupiranu strateški veoma važnu sirijsku visoravan Golan, široku 43, a dugačku 71 kilometar, i pogranični pojas, dubok 15 kilometara u području Libana, koji tretira kao sopstvenu bezbednosnu tampon-zonu za zaštitu od arapskih ekstremista. Ispostavlja se da svako među akterima poluvekovne krize i dalje ima svoj račun i viziju razvoja, a naravno, svi gledaju posebne lične i nacionalne interese.
      
       Obustava pregovora
       Mada je američki predsednik Klinton stekao poverenje svih lidera sa Bliskog istoka koji rešavaju problem rata i mira i ne spore mu važnu ulogu u usmeravanju i podsticanju pregovora o budućnosti regiona, ipak - on je njima praktično prepušten na milost i nemilost. Klintonu je važno da svoja dva mandata u Beloj kući konačno kruniše nekim političkim uspehom, kao što bi svakako bio završetak krvoprolića koje traje od osnivanja države Izrael 1948. godine. Nakon lanjskog izbora laburističkog lidera Baraka za izraelskog premijera, umesto tvrdokornog Benjamina Netanjahua, cela administracija u Vašingtonu bila je ushićena povoljnim perspektivama za mir između Jevreja i Arapa, a dokaz da SAD vode uspešnu spoljnu politiku bio je nadohvat ruke. Barak je, inače, i dobio izbore tvrdeći da će za dvanaest meseci rešiti probleme sa susedima.
       U međuvremenu, prilike se menjaju nagore. Već od leta reč Bila Klintona pretvoriće se samo u savet odlazećeg predsednika i brzina je ono što Vašington traži: u julu Amerika počinje period stranačkih konvencija, a potom slede i predsednički izbori. Klintonova posebna personalna obaveza je i kandidatura njegove žene Hilari za senatora u državi Njujork, gde veliki broj birača Jevreja budno prati bliskoistočni mirovni proces.
       Na drugoj strani, ostali se ne žure. Izrael je suspendovao kontakte sa Sirijom žaleći se da Damask odbija važne teme kao što su bezbednost i pitka voda. Izraelci traže dogovor o legalnom razmeštanju vojske na novoj granici, kao i o zadržavanju dela izvora na Golanu. Sirija smatra da su zahtevi preterani i ne želi nikakav dnevni red pre bezuslovnog sporazuma o potpunom vraćanju teritorije.
       Odmah posle obustave pregovora, obnovljeni su raketni napadi Islamskog pokreta otpora - Hezbolah, sa juga Libana, koji je Izrael bio anektirao povlačeći se nakon rata 1984. godine. Mnogi Izraelci veruju da je predsednik Hafes el-Asad lično podstakao Hezbolah da napadne isturene jevrejske granične postaje i naselja; ubijeno je nekoliko izraelskih vojnika i Barak je, mada nerado, odgovorio teškim vazdušnim udarima po energetskim ciljevima u dubini teritorije Libana. Takođe, izraelske snage bezbednosti stavljene su u pripravnost, nakon što je palestinska fundamentalistička organizacija Hamas samoubilačkom sabotažom uništila izraelsku fabriku bombi na severu Izraela.
       Barak više nije popularni lider koji je spreman za smele poteze na putu ka miru. Znatno oslabljen finansijskom aferom u vezi s nezakonitim donacijama za njegovu izbornu kampanju, pokazuje se kao oklevalo sklono manipulacijama, i suočen je sa biračkim telom koje ne veruje Arapima.
       Za bolesnog Arafata diplomati kažu da je veoma ozlojeđen time što se Sirijcima, sa kojima ima loše odnose, celu zimu poklanjala prevelika pažnja, dok se izgradnja jevrejskih naselja na teritoriji buduće Palestine nastavljala, a otvarale se beskonačne rasprave o predaji šest odsto područja na zapadnoj obali Jordana. Nastojeći da sebi uveća značaj, on je veoma široko publikovao strepnju od atentata koji bi protiv njega organizovali palestinski ekstremisti, i time zapretio Izraelu da bi ubuduće mogao imati posla sa znatno "tvrđim" pregovaračem. Arafat je, inače, ubeđen da ima jak adut u rukama - ako konačni sporazum o Palestini ne bude, po dogovoru, postignut do septembra, on će, kako je rekao, svakako proglasiti državu. Bila bi to zemlja skrpljena od nepovezanih delova Zapadne obale i Gaze, ali bi je neke evropske vlade verovatno priznale. Amerika će tada biti zauzeta glasanjem za Belu kuću.
      
       Obećavanje slobode
       Evropa, pri tom, već sad balansirano koristi jalovost američkih poteza i pokazuje punu spremnost da doprinese miru na Bliskom istoku i izađe u susret, pre svega tamošnjim potrebama na privrednom planu, kao što su investicije u velike saobraćajne ili melioracione projekte. Incident koji je izazvao francuski premijer Lionel Žospen, nazvavši borce Hezbolaha teroristima, predsednik Žak Širak je hitno amortizovao podsetivši da spoljnu politiku iz Pariza vodi prvenstveno šef Jelisejske palate.
       Mir je, doduše, Siriji veoma potreban. Gubitkom Golanske visoravni 1967. godine, opao je ugled režimu koji je obećavao slobodu svim Palestincima, ali nije uspeo da zaštiti ni sopstvenu teritoriju. Kada su početkom devedesetih Rusi prestali da budu odlučujući faktor, postalo je jasno da Golan može biti vraćen samo ako Asad uspostavi dobre odnose sa SAD i ukoliko postigne mirovno rešenje sa Izraelom. Sad će možda čekati novog američkog predsednika.
       Iako je malo verovatno da Sirija nije bila upoznata sa namerama Hezbolaha, ipak ne znači da je Damask planirao napade kao pritisak na Izrael. Islamisti su nedavno dobili novo oružje od Irana, a prema pisanju "Vašington posta", američka obaveštajna služba je zapazila da Iran, verovatno u želji da, kao i ranije, spreči ili bar oteža, postizanje mirovnog sporazuma, pruža sve značajniju podršku Hezbolahu i pripadnicima Hamasa. Doduše, takve akcije retko preduzima vlada, već samo uticajni "čuvari prave vere".
      
       Usputni efekti
       S tim u vezi, a na opšte iznenađenje, u Bejrutu se iznenada obreo i egipatski šef države Hosni Mubarak, koji je javno naglasio domaćinu, libanskom predsedniku Emilu Lahudu da podržava Hezbolah u borbi s okupatorskim izraelskim snagama. Mubarak je, očigledno, s jedne strane dodatno kvario doskora pozitivno raspoloženje oko izraelsko-sirijskog mirovnog procesa, i s druge, posredno je olakšavao poziciju umerenog predsednika Irana Mohameda Hatamija. Iako žestoko kritikovan iz Jerusalima, Mubarak je i jedno i drugo uradio pazeći prvenstveno na interese Kaira, a ne iz brige za sudbinu prijatelja po Kuranu.
       Usputnim efektom, egipatski šef države je posredno pomogao i Hatamija, budući da je pohvalom Hezbolahu, osnažio uverenje konzervativaca u Teheranu da izvezena islamska revolucija nije zamrla, i ojačavši njihovo pouzdanje za ostvarenje "svetskih" ciljeva, smanjio je pritisak na iranske reformiste. A veća moć za Hatamija, koji unapređuje veze s Egiptom, znači i manju potporu egipatskim mudžahedinima.
       Ličnu, političku i materijalnu podršku od 130 miliona dolara izrazio je borcima Hezbolaha boravkom u Libanu i saudijski prestolonaslednik princ Abdulah, koji je posebno blizak Amerikancima, slede posete visokih predstavnika iz Jordana i Irana, a i sastanak ministara Arapske lige održaće se u Bejrutu umesto u Kairu.
      
       RADOVAN POCIN