NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Osveta bivših vazala

U Poljskoj više vole Čečene nego Ruse, a Češka Rusima zatvara vrata po cenu očiglednih gubitaka

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Moskve)
      
       Senzacija ove nedelje u Moskvi - izjava ve-de predsednika Vladimira Putina da ne isključuje mogućnost da Rusija, jednog lepog dana, uđe u NATO; sem toga što je izvrnula naopačke poziciju (praktikovanu od početka bombardovanja Jugoslavije) da je Severnoatlantski savez sila koja poštuje samo silu i ne vodi računa o pravilima igre na svetskoj areni, ima i drugu stranu, to jest upućuje na to da i Rusi mogu biti lukavi i taktiku protivnika okrenuti u svoju korist. A upravo je to u poslednje vreme, odnosno najmanje godinu dana, otkako su Mađarska, Poljska i Češka postale punopravne članice zapadnog vojno-političkog bloka, a niz drugih zemalja, bivših ruskih saveznika i vazala, ne samo u Evropi, demonstrira spremnost da im se što pre pridruži. Njihova spremnost se ogleda u mnogo čemu, ali je za Moskvu najvažnije, i najgore, to što zvaničnici tih zemalja, našavši se već, ili se nadajući da će uskoro biti pod kišobranom NATO-a, mogu, bez posledica, da pokazuju zube nekada strašnom lavu, pardon, Kremlju.
       Prvi su krenuli Česi, koji će i završiti listu osvetničkih gestova, ali će im se ubrzo pridružiti Poljska i sve tri bivše sovjetske baltičke republike, svaka sa svojim arsenalom argumenata da vraća milo za drago.
      
       Ruski GRU davi Češku
       Dokumenti kontraobaveštajne službe bilo koje zemlje obično se dobro čuvaju od javnosti, čak više nego obaveštajni podaci, ali se u Češkoj, verovatno ne slučajno, dogodilo da je tajni izveštaj o aktivnosti ruske vojne obaveštajne službe namenjen (socijaldemokratskoj) vladi Miloša Zemana dospeo u novine. Prema tom izveštaju na 16 stranica, kako su preneli moskovski mediji, češka kontraobaveštajna služba je više od polovine od oko 170 članova ambasade Ruske Federacije u Pragu proglasila za špijune. I to ne obične, već za pripadnike vojne obaveštajne službe GRU (Gosudarstvenoje razvedivateljnoje upravljenije). Pored njih, tvrdi se dalje, postoje nebrojeni obični špijuni, "krtice", bivši sovjetski oficiri, oženjeni Čehinjama, koji su se demobilisali i ostali u Češkoj, ili se vratili u nju, biznisa radi, drugi Rusi u sličnoj porodičnoj situaciji ili, prosto, poslovni ljudi. Češkim kontraobaveštajcima su naročito zapala za oko zajednička češko-ruska preduzeća, za koja tvrde da su osinja gnezda u kojima se jedna polovina (pokrića radi) istinski bavi zarađivanjem para, dok druga prikuplja tajne informacije.
       Češka se odlučila da uvede vize za Ruse, o čemu se zvanična Moskva obavestila iz praških listova! Iako su ti isti listovi pisali da će Češka od toga imati samo gubitke, vize su postale stvarnost, uprkos tome što je Moskva zapretila ozbiljnim posledicama.
       Špijunsko otkriće je načinila i Poljska, istina u manjem obimu, ali je zato otišla dalje: devet saradnika ruske ambasade u Varšavi moralo je da se vrati kući, pošto su ih poljske vlasti proglasile nepoželjnima, sa obrazloženjem da su se bavili delatnošću nespojivom sa diplomatskim položajem, što je eufemizam za golu špijunažu.
       U oba slučaja, operiše se sa obrazloženjem da su ruske obaveštajne službe, i inače moćne još iz sovjetske ere, pojačale aktivnost pošto su dve zemlje primljene u NATO, računajući da će u Pragu i Varšavi lakše doći do tajni Alijanse nego u njenom sedištu, Briselu. Čak i domaći izvori u obema zemljama, ukazuju na to da je verovatnije da njihovi lideri tim akcijama protiv bivšeg gazde stavljaju do znanja novom partneru da su lojalni i verni.
       Ali, pre će biti da je reč o osveti, jer i Česi i Poljaci imaju štošta u sećanju što prosto ne žele da zaborave Rusima. Intervencija Varšavskog pakta i gušenje Praškog proleća 1968-69, za jedne, i podela Poljske između Hitlerove Nemačke i Staljinovog SSSR-a (na osnovu tajnog protokola sporazuma Ribentrop-Molotov), u jesen 1939, za druge, predstavljaju neoprostive zločine Kremlja. Ako sve do sada ništa nisu mogli da učine da se svete za svoje nacionalne tragedije, prijemom u NATO je i za to došlo vreme - veliki sused im više ništa ne može, sada kad su pod zaštitom svog novog Velikog brata.
      
       Jeljcin odbija visok orden
       Isto kao i u slučaju napada na svoj konzulat u Poznanju, izveden na godišnjicu deportacije Čečena (1944) i pod parolama "Čečeni imaju prava na slobodu" i "Nirnberg za Putina", demonstranti su provalili u konzulat, iscrtali svastike po zidovima, skinuli rusku zastavu (i spalili je), a na njeno mesto podigli čečensku. Podvigu članova poljsko-čečenskog društva Slobodni Kavkaz prethodili su prijem kod poljskih zvaničnika (slično kao i u nizu drugih zemalja) raznih čečenskih delegacija, antiruske demonstracije, skrnavljenja spomenika i groblja u Bjelskoj-Bjali, gde je sahranjeno 11 hiljada ruskih vojnika.
       Moskva je, naravno, izrazila oštar protest i nadu da će poljske vlasti preduzeti mere da se uskrati bilo koji oblik podrške čečenskim banditima!
       Najveću atrakciju na rusko-baltičkim relacijama, međutim, izazvala je vest da je predsednik Letonije Vajra Vika Frajberga odlikovala prvog predsednika Rusije Borisa Jeljcina visokim ordenom Tri zvezde prvog stepena. Jeljcin je počast odbio. Letonija je htela da mu oda priznanje za doprinos obnovi njene nezavisnosti i za to što nije dopustio primenu ekonomskih sankcija koje je proglasila državna Duma, a on je stavio do znanja da ne odobrava što je u Rigi osuđen na šest godina zatvora 77-godišnji sovjetski partizan Vasilij Kononov. Ovaj Rus, rođen u Letoniji, osuđen je za učešće u deportacijama i za nezakonita hapšenja, ali je njegov glavni zločin - likvidacija letonskih patriota.
       Slučaj Kanonov nije usamljen (izuzetan je samo zbog toga što je on rođen u Letoniji). Desetina penzionera je suočena sa mogućnim kaznama zatvorom. Veterani partizanskog pokreta ili bivši službenici organa unutrašnjih poslova i famoznog KGB-a Letonije prolaze kroz proveru Odeljenja za ispitivanje zločina totalitarnih režima (što će reći i nacističkog i sovjetskog). Međutim, u Moskvi registruju da još niko ko je bio vezan za Hitlerov totalitarni režim nije stigao do suda, potvrđujući uverenje šire javnosti da sve to, uključujući zakon o lustraciji i Mapu Letonca (na kojoj su delovi Rusije i Belorusije označeni kao okupirane letonske oblasti) predstavlja odgovor na poniženja doživljena u prošlosti.
      
       BRANKO STOŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu