Odlomak iz eseja "Španska politička tranzicija" Čarlsa Pauela, profesora i naučnog istraživača sa Univerzitetskog instituta "Ortega i Gaset" u Madridu

      U španskom slučaju determinantnu ulogu je imalo to što nazivamo "zamkom institucionalizacije". Prema tome, autoritativni vladari su primorani da "racionalizuju" ili pokušaju da svoj sistem vlasti usavrše. Ova potreba se obično manifestuje u dva pravca: želja za opstankom na vlasti koja uzima formu institucionalizacije i želja da se proširi socijalna baza podrške što se obično, pretvara u namere za transformaciju njihove vlasti u legitimni autoritet. No, oba ova pravca sadrže potencijal da potkopaju sami autoritativni režim. Rezultati ovakvih impulsa ka institucionalizaciji su Zakon o Kortesu (kongresu, prim. B.Đ.) iz 1942, Zakon o referendumu iz 1945. i Zakon o sukcesiji iz 1947, zakoni čiji je smisao bio u tome da daju novu odgovornost režimu u očima demokratskih snaga (Evrope). Mnogo godina kasnije, institucije i mehanizmi stvoreni na osnovu ovih zakona imali su odlučujuću ulogu u tranziciji ka demokratiji. Napori režima da proširi bazu svoje podrške i pronađe nove izvore svog legitimiteta objašnjavaju i takve odluke kao što je donošenje Zakona o štampi iz 1966. g. i debata o političkim asocijacijama... odluke koje su malo dobroga donele samom režimu. Režim je takođe bio žrtva "zamke modernizacije" iako je baš on dao snažan impuls procesu socioekonomske transformacije, procesu koji je, posle dužeg perioda, minirao političku bazu samoga režima. Čak i njegov tehnokratski evropeizam iz šezdesetih godina, kao proizvod potrebe za integracijom sa evropskim ekonomijama, završio se kontraproduktivno po režim. Jer, bilo je jasno da Evropska zajednica nikada neće prihvatiti kao svog ravnopravnog člana jedan frankistički model vlasti.
       Nesigurnost oko budućnosti režima, nastala zbog starosti onoga koji ga je personifikovao, povećana posle ubistva onoga koji je bio određen za garanta kontinuiteta, prerasla je u sve otvoreniju borbu za kontrolu nad vlašću između mekih i tvrdih snaga unutar režima. Prvi su vrlo brzo razumeli da bez Franka, jedinog arbitra autoritativnog režima, njihove mogućnosti za dolazak na vlast, zavise od, u višoj ili manjoj meri, onih sektora društva koji su narasli ali bez prava glasa u političkom životu. To objašnjava da su "meki" bili spremni da zamene svoje političke privilegije za pravo da se otvoreno takmiče u budućem demokratskom sistemu. Dakle, kada je 1975. g. Franko umro, već su postojale strategije i reformistički prvaci, spremni da odigraju istaknute uloge u procesu demokratizacije. Za tranzitologe, atraktivnost španskog slučaja leži, u dobroj meri, u činjenici da je to bio proces započet Odozgo, iako je impuls došao Odozdo, od širokih sektora društva i podržavan spolja od istaknutih internacionalnih autoriteta i faktora. Sam proces je bio moguć zbog postojanja pakta, više ili manje eksplicitnog, između mekog dela režima i umerenih snaga opozicije, koji su bili sposobni da kontrolišu "tvrde" i radikalne, svaki u svojim sektorima. Ovome treba dodati još jednu esencijalnu karakteristiku kao što je jedinstvena postupnost (u donošenju odluka, prim. B.Đ.)...
       Prva faza procesa se definiše kao "odvajanje" od frankističkog režima. Ova faza počinje smrću Franka iako se nije potpuno razjasnila sve do naimenovanja Suaresa (za predsednika vlade, prim. B.Đ.), pošto je propala neadekvatno planirana reforma prve monarhističke vlade. Ova faza je karakteristična po tome što su pregovori vođeni samo unutar "zidina" režima i iz kojih je bila isključena gotovo kompletna demokratska opozicija. Ključna tačka procesa bilo je donošenje Zakona o političkoj reformi i to putem referenduma, što je opet bila tačka sa koje više nema povratka. Zakon je dao demokratski legitimitet reformističkom putu i smestio Suaresa u privilegovanu poziciju sa koje je mogao da pregovara sa opozicijom.
       Da bi "legalno" mogla da se izvede tranzicija ovakvih karakteristika, neophodno je prethodno postojanje nekog oblika pravno-političke strukture koja ima određeni kredibilitet u samom sistemu koji treba da bude transformisan. Pravi državni autoriteti (između njih i kralj) nisu mogli ilegalno da prekinu sa prethodnim režimom a da time ujedno ne potkopaju svoje pravo na pokretanje procesa demokratizacije. Jer, kako je proces već započeo, njihov autoritet je prizilazio isključivo iz same legitimnosti frankizma. To je "retrospektivni legitimitet" procesa. U drugoj fazi, između januara i juna 1977, bila su određena pravila igre za prve demokratske izbore. U ovoj etapi, onaj koji je zaista držao vlast, računao je i sa opozicijom jer se radilo upravo o tome da se garantuje njen izlazak na izbore. Tada je došlo do stvarnih pregovora "mekih" i "umerenih".
       Ovi pregovori su utrli put prvim demokratskim izborima koji su doneli vanredne rezultate; dozvolili su Suaresu da ostane na vlasti ali su ga obavezivali da nastavi dogovore oko daljih reformi. Ovi "osnivački izbori" poslužili su dvostruko: delegitimaciju prethodnog režima i legitimisanje novog demokratskog sistema.
       Posle izbora se otvorila treća faza procesa ili konstitutivna etapa od juna 1977. do decembra 1978. U ovom periodu je došlo do novih multilateralnih pregovora između sada legitimnih političkih snaga kako bi se preko novog Ustava stvorile nove institucije sa demokratskim sadržajem, što je sve kasnije bilo izneseno na nacionalni referendum. Pre nego što su sasvim ušle u pregovore sa vlašću, najjače političke snage su potpisale Dogovor Monkloa sa ciljem da stabilizuju političku situaciju u vrlo turbulentnom socioekonomskom kontekstu.
       U odnosu na jedinstvenu postupnost španskog procesa demokratizacije, treba ukazati na to da u tranziciji ka demokratiji od posebnog značaja nije samo vreme izvedenih promena već i red kojim se one izvode... Pretpostavimo da je u 1975. usvojena teza demokratske hunte koja je branila ne samo stvaranje državne vlade već i vlada provincija širom Španije. Ili održavanje najpre lokalnih pa tek onda generalnih izbora, kako su to zahtevale neke opozicione partije kako bi se garantovala regularnost generalnih izbora... Ovo bi samo komplikovalo tranziciju i njen finale ne bi bio tako uspešan...
       Špansko iskustvo ukazuje da je uputno stvoriti najpre demokratski sistem, pre nego rešavati nasleđene ekonomske probleme prethodnog režima. U srednjoj i istočnoj Evropi ekonomske reforme su često preduzimane pre političkih, zato što se smatralo da sama privatizacija vodi stvaranju tržišne ekonomije i da je tržište neophodan uslov za demokratske promene. Danas znamo da nekontrolisan proces privatizacije (ili nedovoljno regulisan) može da bude apsolutno kontraproduktivan i da čak potkopa legitimitet same buduće tržišne ekonomije koja se stvara. Na kraju, špansko iskustvo pokazuje, između ostalog, da konsolidacija demokratije ne uslovljava prethodno potpuno odbijanje starog režima od strane građana.