NAZIV: Srce okeana
AUTOR: D. J. Danilov
IZDAVAČ: Prosveta, Beograd 1999.

      Bogdan A. Popović
      
       Većina kritičara je, veli D. J. Danilov, definitivno nevična "kontekstualnoj metodi hermeneutičke interpretacije" pa su, stoga, njegove inače "poznate i priznate" poetske knjige ostale "neshvaćene i nepročitane". Ili, nešto preciznije, nespremni su kritičari da u njegovim delima proniknu množinu sedimentnih slojeva koji su "intertekstualno i interslojno" povezani. I, uz to, otvoreni za "radijacije, kolineacije, enigmatske refleksije i otajstvene fermentacije sa drugim slojevima i njinim semantičkim potencijama, kao i sa značenjskim gravitacionim poljima"... Trebalo bi, dakle, da pesnikovi autopoetički eseji budu realizovani tako da nadoknade fundamentalne propuste dosadašnjih tumačenja. Sudimo li po ponuđenim putokazima, nikako drugačije do postupkom koji je u osnovi (ma kako bio preimenovan, ili postmodernizovan) eksplikacija načina građenja i delovanja poetskog teksta.
       Prirodno je, onda, što delotvornost ovih eseja prvenstveno merimo naspram smerova tumačenja koje je sam autor naznačio... U bezmalo svim, dužim i kraćim tekstovima svrstanim u tri odeljka knjige Srce okeana, elaborirana stanovišta su, posredno ili neposredno, autopoetički relevantna. Samo, i kad su neposredno funkcionalna, posredi je načelno tumačenje. Danilov izlaže teorijske i programske stavove (usvojene i sopstvene), obelodanjuje svoje stvaralačke namere, izriče ekstenzivno i uopšteno formulisane definicije svojih knjiga. I, indirektno, vrednosne sudove o njima. (Primeri iz stranih književnosti, korišćeni u poredbene i druge svrhe, svedoče da autor o svojim delima izvanredno misli.) Eksplikacije konkretnog teksta naprosto nema. A to će reći da se, bez analize stihova i pesama, bez analitičke argumentacije, deklarativna saopštenja mogu i ne moraju držati. Kao "intertekstualno i interslojno" raščitavanje najmanje se drže.
       Oslobođeno viška obaveza - shvaćeno kao autopoetičko preispitivanje jednog značajnog pisca - ovo štivo omogućuje i drugačiji pristup. I, bitno povoljnije vrednovanje. U stvari, sam je Danilov - ističući, u uvodnom tekstu, da će njegov esejistički postupak naginjati "ekstatičnom sagledavanju" - ponudio u tom smislu odgovarajuću formulu. Pored ostalog, ona podrazumeva i jedan, tradicionalnom blizak, koncept žanra o kome je reč: kao književno pismo i kao književna forma krajnje fleksibilni, ovi eseji ni temom nisu sputani. Pri svemu, dovoljno je vidljivo da su, nezavisno od odeljka u kome su, namenjeni da uobliče sistematski zamišljenu celinu. Pojedini eseji, naime, međusobno se dopunjujući, sadejstvuju u obrazovanju tematskih krugova koji se najčešće dodiruju, presecaju, preklapaju. Danilov promišlja duhovnu (i ne samo takvu) klimu vremena u užim i širim prostornim međama, mesto i funkciju umetnosti u širem i užem značenju pojma. Poetičke odrednice pojedinih književnih etapa i pravaca (negdašnjih i novijih) slaže u nizove naglašavajući njihovo neprekinuto trajanje i univerzalnu vrednost. S njima u neposrednu vezu dovodi pesničke intencije svojih knjiga, a iz njih, opet, izdvaja uže, žanrovske teme.
       Tematska osovina rečenih krugova je zapravo amalgam autorovih stvaralačkih načela. Temeljna su, dakako, barokno poimanje umetnosti, palimpsest i kolaž kao dominantni principi moderne umetnosti, aktivan odnos prema životu transponovan u "teologiju lepote", sveprožimajuća težnja za integralnošću dela. Dela u kome se poetika stvaranja i "poetika" bivstvovanja neminovno prožimaju. Sasvim je, pri tom, izvesno da ekstatično sagledavanje sadrži i jednu, polemički i te kako izraženu komponentu: ovim tekstovima imanentni su kritički odnos prema savremenoj domaćoj književnosti i odbrana vlastite, visoko individualizovane pozicije u njoj... Ovako zamišljena i dočarana, esejistička celina knjige Srce okeana je odista slojevit i razgranat, sveukupan doživljaj tema u autorovom vidnom polju. Doživljaj zapenušan, tempiran da opseni, ali u osnovi dobro promišljen, lucidan, neretko poučan. U svakom slučaju, autentičan, intelektu i temperamentu D. J. Danilova svojstven. U ovdašnjoj esejističkoj praksi jedinstven.