Potpuno sam svoja u odnosu na Jugoslovensku levicu i svaku drugu političku ili klanovsku organizaciju. Čak nisam član ni Udruženja književnika Srbije. (Uzgred: ništa ne znam o transcendentalnoj meditaciji i joginskim letačima, i ni pokušala nisam da transcendentiram.)

      Ljiljana Habjanović-Đurović nesumnjivo predstavlja jedinstven književni fenomen, dosad nepoznat savremenoj srpskoj literaturi. Sa nekoliko uzastopnih visokotiražnih romana postala je za kratko vreme pisac najprodavanijih i najčitanijih knjiga. Za samo nekoliko godina roman Ženski rodoslov imao je čak trideset izdanja i tiraž od 90 000 primeraka, a poslednji Paunovo pero, od oktobra 1999. do danas šest izdanja i 18 000 odštampanih primeraka. Njeno ime postalo je zaštitni znak "Narodne knjige" koju ona, inače, uz čitaoce, smatra najzaslužnijom za svoj meteorski uspeh na našem književnom nebu. Uspeh koji ne prolazi bez izazivanja zavisti i potcenjivanja, tim većih što je dirnula u postojeću hijerahiju književnih vrednosti, strogo kontrolisanu iz različitih interesnih centara. Zbunila je, isto tako, i one koji ne veruju da je u našim prilikama moguće bezgrešno začeće bestselera i tako lako i brzo sticanje statusa najtiražnijeg srpskog, odnosno jugoslovenskog pisca. U razgovoru koji sledi pokušali smo zato i da osvetlimo put koji je Habjanovićeva prešla od ambiciozne početnice s kraja osamdesetih, do književne slave na isteku devedesetih.
      
       Postoji mišljenje da ste vi programirani pisac bestselera i da u lansiranju vaših knjiga od početka nisu bili presudni književni razlozi već neki drugi mehanizmi.
       - Da takvih mišljenja ima, saznajem iz novinarskih pitanja. I uvek odgovaram pitanjima: Ako iko ikome može da obezbedi naklonost čitalaca, zašto svojim literarnim ostvarenjima, ovolike, ili bar približne tiraže nisu postigli neki književni kritičari, vladari naše književne scene, koji dele nagrade i određuju meru uspešnosti drugim piscima? Neki pisci, miljenici našeg književnog i opozicionog establišmenta, te pripadajućih im medija? Ili pisci, koji su partijski funkcioneri, poslanici i visoki službenici vladajućih partija u medijima? Zašto svi ti ljudi sebe nisu stvorili? Zar mislite da više vole mene nego sebe? I da im je više stalo do mog nego do sopstvenog uspeha? Zašto je Ženski rodoslov najčitanija knjiga i u Crnoj Gori? Zašto je Paunovo pero, kako su nedavno objavili podgorički mediji, i tamo na vrhu bestseler liste? Zašto me zovu biblioteke iz Republike Srpske? Zašto me traže njihovi novinari? Zašto se moje knjige tamo prodaju podjednako dobro kao u Srbiji?
      
       Protivpitanjima ipak niste odgovorili kako su to vaše knjige preplavile naše književno tržište i osvojile čitateljstvo.
       - Moje knjige lansirali su moj izdavač Miličko Mijović, vlasnik "Narodne knjige", i moji čitaoci. Miličko je poručio banderolu koja se protezala između dve bandere u centru Beograda, plaćao oglase sa narudžbenicama, štampao reklamne plakate za svoje knjižare, bilbordima najavio Paunovo pero kao događaj godine. Miličko plaća reklame na radiju i televiziji. Miličko je poručio da se uradi sajt za prezentaciju mojih knjiga na Internetu. Moje književne večeri i intervjui ugovaraju se preko PR službe "Narodne knjige".
       Međutim, u početku naše saradnje nije bilo tako. "Narodna knjiga" je u proleće 1996. godine moje romane reklamirala na istom oglasu (sa narudžbenicom) sa romanima ostalih svojih autora. Zatim su na poseban oglas izdvojili mene i još dve književnice. Pa samo mene. Zašto? Zaista nije teško pretpostaviti zašto se privatni izdavač, posle ovakve svojevrsne analize tržišta, opredelio ko će mu biti ekskluzivni autor.
       U stvari, moji čitaoci su ti koji su odlučili. Jer, moć svake reklame nestaje onog trenutka kada čitalac uzme knjigu u ruke. On tada postaje jedini kritičar i sudija. Od njega zavisi hoće li knjigu uopšte pročitati do kraja, hoće li je, ako je pročita, ostaviti sa osećanjem da je prevaren reklamom, ili će je preporučiti, čak kupiti i pokloniti je nekome. Sa mojim romanima uglavnom se dešava ovo treće. O tome mi pričaju čitaoci, koji mi prilaze slobodno, kao svoj svome, na ulici, na plaži, u prodavnici. Nedavno mi je žena u frizerskom salonu ispričala: "Sin mi je poklonio Paunovo pero. Pročitala sam roman i onda kupila još četiri, svojim drugaricama za Božić."
      
       Čitalačka popularnost i književno ime kod nas se ipak lakše stiču uz vlast i privilegije koje ona pruža (osigurani izdavači, državni kanali promocije, prohodnost u biblioteke, blagonaklonost moćnih medija i sl.). Da li ste imali neke koristi od pripadništva JUL-u, ili vam je to obezbedilo samo hipoteku koja vam kao piscu škodi?
       - Za mene, pripadati znači biti nečiji potpuno i bez obzira na sve. Na taj način ja pripadam svojim čitaocima, svojoj porodici i Gospodu Bogu, u koga iskreno verujem. Potpuno sam svoja u odnosu na Jugoslovensku levicu i svaku drugu političku ili klanovsku organizaciju. Čak nisam član ni Udruženja književnika Srbije. (Uzgred: ništa ne znam o transcendentalnoj meditaciji i joginskim letačima, i ni pokušala nisam da transcendentiram.)
       Znate, meni je potpuno besmisleno i pomalo ponižavajuće da posle više od sto hiljada prodatih knjiga za nepune četiri godine, moram da za svake novine koje od mene traže intervju ponavljam jedno isto. Ipak, učiniću to još jednom, sve tačku po tačku:
       - Osigurani izdavači: Do sada sam objavila pet romana. Dva kao službenica u Turističkom preduzeću "Putnik", dva kao novinarka "Duge", jedan kao profesionalni pisac.
       Javna ptica, "Književne novine", 1988. godina. Urednik Dragoš Kalajić. Prihvaćen rukopis tri godine čekao na objavljivanje. Izdanje rasprodato za dva i po meseca. Posle je sarajevska Una delove romana objavila u nastavcma. Deset godina kasnije "Narodna knjiga" je ponovila izdanje.
       Ana Marija me nije volela, "Književne novine", 1991. godina. Urednica Ljiljana Šop. Rukopis godinu i po dana čekao na objavljivanje. Izdanje rasprodato. Drugo izdanje objavljeno u "Prosveti", urednica Nada Bojić. Treće, četvrto, peto, šesto, sedmo izdanje objavila "Narodna knjiga".
       Iva, "Prosveta", 1994. godina. Urednica Nada Bojić. Godinu dana sam tražila sponzora. Izdanje rasprodato za tri i po meseca. Drugo izdanje zbog dugova "Prosvete" zadržano u magacinu BIGZ-a godinu dana (u vreme kada sam ja bila novinarka u BIGZ-ovom magazinu "Duga"), a zatim rasprodato za pola godine. Treće, četvrto, peto izdanje objavila "Narodna knjiga".
       Ženski rodoslov, "Narodna knjiga", 1996. godina. Kada sam napisala polovinu knjige, rešila sam da napustim "Prosvetu". Moja drugarica, novinarka Vesna Jovanović, poreporučila mi je "Narodnu knjigu" i odvela me kod Milička Mijovića. Miličko je pročitao moje prethodne romane, znao je kako se prodaju, saslušao je o čemu se radi u Ženskom rodoslovu i ponudio mi ugovor.
       Paunovo pero, "Narodna knjiga", 1999. godina. Izdavač je čekao rukopis. Da li je čudno da najtiražniji domaći pisac u poslednje četiri godine ne mora da, za svoj peti roman, traži izdavača?
      
       A državni kanali promocije?
       - Pretpostavljam da mislite na promociju romana Ženski rodoslov na kojoj su govorile Mira Marković i Nada Popović-Perišić. Bila je to promocija devetog izdanja ovog romana, i osim zadovoljstva da čujem dva istovremeno zanimljiva i promišljena tumačenja moje knjige, donela mi je i niz neprijatnosti: prisustvo u publici nekih ljudi koje nisam pozvala i za koje sam znala da nisu tu zbog mene i moje knjige, lažne izveštaje u nekim novinama, izveštaje koji su se bavili onim što na promociji ni pomenuto nije, ideološko pokriće za pakost svih onih koji nikako da mi oproste što sam se desila, a nisam ih pitala da li smem. I,naravno, etiketu, zbog koje mi danas vodimo ovakav razgovor. A on, verujte mi, moje čitaoce slabo interesuje. Jer oni znaju zašto čitaju moje knjige.
       Inače, nijedna moja knjiga nije promovisana u nekoj našoj ambasadi. Nijednu nije ponudio neki naš kulturni centar ili Ministarstvo za kulturu nekom stranom izdavaču. Ja nikada nisam bila član neke državne delegacije. Čak i na taj put u Solun, 1997. godine, na Festival žena stvaralaca, koji se pominje u romanu Paunovo pero, išla sam po direktnom pozivu UNESCO-a, dok su našu književnost u ekipi Ministarstva za kulturu predstavljale jedna TV dramaturškinja i jedna glumica, koja je recitovala stihove Desanke Maksimović.
       - Blagonaklonost moćnih medija: O tome sam već govorila. Samo da dodam: Neko maliciozan mogao bi i vas iz NIN-a da pita da li razgovarate sa mnom po nalogu neke od vladaućih partija, ili nekog državnog organa.
       - Prohodnost u biblioteke: Ministarstvo za kulturu Srbije, ni za mandata Nade Popović-Perišić, ni za mandata Željka Simića, nije otkupilo moje knjige da bi ih podelilo bibliotekama Srbije. Tako mi kaže moj izdavač. Isto je, još pre nekoliko meseci rekao novinaru NIN-a. A on valjda zna kome prodaje knjige i ko mu ih plaća.
      
       Onda predrasudama koje se pletu oko vašeg imena i dela protivureči i podatak da - ako izuzmemo priznanja koja su vam došla od čitalačke publike - niste dobitnik nijedne od uglednijih književnih nagrada. Naslućujete li razloge zbog kojih vas zaobilaze?
       - Nagrade su ono što neka politička grupacija ili klan može da da svome čoveku. Naravno, ako je čovek njihov. Nisam dobitnik nijedne književne nagrade, ali nije mi dodeljeno ni neko društveno priznanje tipa Sedmojulske nagrade ili nagrade Kulturno-prosvetne zajednice. Veoma se dobro osećam tako ostavljena po strani, jer ja pišem za svoje čitaoce, njihova naklonost mi je dovoljna, i ne bih je menjala za sve književne i ostale nagrade koje kod nas postoje. A neko je pedantno izbrojao da samo književnih ima preko dve stotine.
      
       Jeste li zadovoljni odnosom kritičara prema vašem delu, brojem recenzija i kritičkih osvrta, valorizovanjem i rangiranjem? Je li vam taj odnos uopšte važan?
       - Zahvalna sam svima koji su se potrudili da pročitaju moje knjige i da o njima nešto kažu ili napišu. Pokušaću da ih sve pomenem: Igor Mandić, Dragoš Kalajić, Nada Popović-Perišić, Ljiljana Šop, Nada Bojić, Đorđe Janić, Mileta Aćimović Ivkov, Predrag Stanojević, Radojka Vukčević, Svenka Savić, Stojan Đorđić, Zorica Radulović, Radivoje Mikić, Vasa Pavković. I mada su ta mišljenja bila uglavnom povoljna, moram da priznam: i da su bila drugačija, ne bi pomerila ništa u meni. Jer sud i najuglednijeg književnog kritičara ipak je samo pojedinačno mišljenje smrtnika, a ne promisao Božija. Valjda se zato često dešava da dvoje podjednako uvaženih kritičara o istoj knjizi imaju sasvim različito mišljenje. Znate, istorija književnosti je i za pisca sa lošim kritikama veoma utešna. Poznato je da je Isidora Sekulić zbog jednog kritičarskog presuditelja morala da se odrekne svog najboljeg romana. A zbog drugog je spalila drugi tom knjige o Njegošu. Manje je poznato, ali nije zaboravljeno, da su naši slavni kritičari spremili tekstove kojima će se obračunati sa Andrićem. Pisca je od egzekucije spasla Nobelova nagrada. Tako je Andrić ostao u našim čitankama, a isti kritičari su, uvereni u svoju kompetentnost, nastavili da piscima i knjigama kroje sudbine.
      
       Gde vidite svoje mesto u savremenoj srpskoj književnosti i nadmetanjima za primat između takozvane realističke i postmodernističke proze?
       - Budući da sam po obrazovanju diplomirani ekonomista, ja ništa ne znam o književnoj teoriji. Mislim da postoje dobre i loše interesantne i dosadne knjige, a i jedne i druge mogu biti i realističke i postmodernističke. Lično verujem u literaturu koja počiva na stvarnosti, jer niko ne ume da sroči tako lepu i uzbudljivu priču kao život.
      
       Neki kritičari, koji više preferiraju "realiste", primećuju da bi postmodernisti mogli od vas da uče kako se pravi priča. Vaš poslednji roman "Paunovo pero" pokazuje, međutim, da vam nije stalo prevashodno do pričanja i fabuliranja, nego i do poetički modernijeg ustrojstva teksta. Je li to zapažanje tačno?
       - Meni je veoma važna priča. A kada pišem, trudim se da tu priču ispričam najlepše što umem. Možda sam tim svojim "najlepše što umem", dosegla ono što bi književni teoretičar nazvao "poetički modernijim ustrojstvom teksta".
      
       Ipak, u "Paunovom peru" ima, čini nam se, prekomerne raspričanosti, problema sa selekcijom, merom i ukusom, što su neki protumačili i kao podilaženje masovnoj čitalačkoj publici.
       - Nikada ne podilazim ničijem ukusu, jer to naprosto ne bih umela. Više puta sam rekla da, u stvari, ne znam kako se pišu bestseleri. Pišem iz sopstvene duše, i o svetu kakvim ga vidim. Pišem iskreno i bez kalkulacija. I sve dok se knjiga ne nađe pred čitaocima, ne znam da li će im se svideti.
      
       Zašto je osnovna tema vaših knjiga žena i njena sudbina, zalaganje za jednakost polova i druge oblike emancipacije? Čemu, uostalom, "knjiga dokaza", ako je uvek sve isto, nepromenjeno?
       - Žene su uvek bile moji omiljeni likovi, a moja tema - ženska sudbina. Smatram da pisac treba da piše o onome što najbolje zna. A ja, pošto sam žena, žene najbolje poznajem. Osim toga, ja verujem da su žene mnogo interesantnije nego muškarci, da im je priroda složenija, a emocije dublje. Verujem i da su žene jača i kreativnija polovina čovečanstva. I da je lepše i uzbudljivije biti žena. Pristalica sam slobode pojedinca, ili, kako se to danas moderno kaže, ljudskih prava. Mislim da je uslov za ličnu slobodu ravnopravnost ljudi bez obzira kome narodu pripadaju i kojim imenom zovu Boga kome se mole. I, naravno, ravnopravnost polova. A čemu knjiga dokaza da je ženska sudbina uvek ista? Pa recimo, da se neko osvesti, a neko postidi. Da se ta sudbina promeni! Da muškarci i žene u svojoj različitosti postignu potpun sklad. Kao boje na paunovom peru.
      
       U nedavno objavljenoj knjizi "Kraj srpske bajke" Slavoljub Đukić vas pominje kao "biografa" Mirjane Marković. Kako sa današnje osmatračnice gledate na ovo svoje novinarsko i publicističko angažovanje i iskustvo?
       - Nikada nisam bila ničiji biograf! Za četiri godine, koliko sam radila kao novinar, imala sam oko pedeset intervjua sa blizu toliko ličnosti iz našeg javnog života (sa nekima sam razgovarala i više puta). Uradila sam i oko dvadeset ispovesti, uglavnom sa ženama, ali i sa nekolicinom zanimljivih i otvorenih muškaraca. Deo tih ispovesti unela sam u publicističku knjigu Srbija pred ogledalom. Priča o Miri Marković jedna je od deset u ovoj knjizi i uz nju se mogu naći i ispovesti Biljane Plavšić, Vave, Vesne Pešić, princeze Katarine Karađorđević, Dafine Milanović... Ispovesti muškaraca objavila sam samo u "Dugi", a jedan od njih Zoran Đinđić, kada je pročitao tekst, poslao mi je u redakciju cveće. Pisala sam i o kriminalu. O belosvetskim protuvama koje su gošćene diljem izolovane Srbije, i uveravale nas da smo u pravu. O svima koje sam nazivala korisnicima naše nesreće.
       Sa Mirom Marković uradila sam dva teksta. Jedan je bio njena ispovest, drugi intervju koji mi je dala po povratku iz Kine. A sa koliko je Mira Marković novinara razgovarala, sa nekim i više od dva puta, lako je utvrditi prelistavanjem knjige Dekatlon, u kojoj je objavila sve svoje intervjue.
       U rezultate svog novinarskog rada knjižim i tahikardiju, bronhijalnu astmu i tri sudska procesa. Tužbe su mi stigle iz Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove. Gotovo četiri godine sam odlazila na ročišta, jednom su me, već kao najčitanijeg pisca, i privodili. I niko nije ni pokušao da me brani. Niko nije pisao peticije ni davao saopštenja zbog ugrožavanja slobode misli i novinarskog delovanja. Ni demokratska vlast, ni demokratska opozicija; ni zavisno, ni nezavisno druženje novinara; ni Udruženje književnika Srbije; ni srpski PEN. Niko osim ojađenih Dafininih štediša, koje su, posle jednog dramatičnog sukoba, naoružani policajci izbacili iz sudnice. A onda je sudija odlučio da dalja ročišta budu tajna.
      
       Jeste li se u "Paunovom peru", kako se može čuti u čaršiji, obračunavali sa nekim svojim kolegama uzimajući ih kao karikaturalne modele za neke junake i junakinje romana?
       - Naravno da nisam! Meni kao književnici ovakva pitanja mogu samo da prijaju, jer govore o uverljivosti mojih literarnih likova. Svedoče da junakinje koje sam stvorila nisu papirne igračke, već žene od krvi, mesa i duše. Zabavljaju me i male društvene igre "prepoznavanja" mojih uzora. Posebno činjenica da različiti ljudi u istom literarnom liku "prepoznaju" različite likove iz stvarnosti. Jer ta činjenica potvrđuje ono što stalno ponavljam: Ja sam opisivala pojave a ne stvarne ličnosti. A oni koji su u tim opisima "prepoznali" neke naše savremenike, "prepoznali" su, u stvari, svoje projekcije o njima.
      
       SAVA DAUTOVIĆ