Boba Živojinović

Ništa me ne iznenađuje, moje "ubistvo" je u opisu ovog vremena čija je glavna karakteristika da ljudski život nije na ceni. Da imam razloga da strahujem za život, da imam neke nesređene račune, bio bih u Monte Karlu ili u Americi

      Brzinom eksplozije, Beogradom se, pre nekoliko nedelja, pronela vest o navodnom ubistvu Bobe Živojinovića. Prisećajući se tih trenutaka, naš najveći teniser svih vremena sada biznismen, staloženo, bez viška emocija, kaže: "Nisam znao da li da se smejem ili očajavam. Neprijatno mi je, pre svega zbog mojih najbližih i prijatelja. Govorili su: 'Ma, idi, čoveče, odsek'o si nas!" Sa mobilnog telefona i šest telefonskih linija, satima sam odgovarao na pozive. Nisam ni znao koliko sam popularan. Izgleda da je glasina da sam na nekom spisku krenula iz Hrvatske, dospela u novine u Banjaluci. Tog dana ranjen je neki sportista sa istim imenom, i krenulo je... Nažalost, ne mogu da shvatim da su neki beogradski mediji mogli tek tako da plasiraju vest. Svako zna naš broj telefona, mogli su da provere. Vest o ubistvu je, ipak, ozbiljna stvar.
       Ne znam da li je to bilo tendenciozno, niti me, da budem iskren, mnogo interesuje. Ništa me ne iznenađuje, moje "ubistvo" je u opisu ovog vremena čija je glavna karakteristika da ljudski život nije na ceni. Da se to dogodilo pre deset godina, verovatno bih doživeo drugačije. Ne, ne bojim se da mi se to može dogoditi, zašto bih se bojao? Da imam neke nesređene račune, bio bih u Monte Karlu ili Americi. Znam ko sam i šta sam, znam šta radim. Ne postoji čovek koji može da kaže da sam ga prevario, izigrao. Sve je u mom životu čisto."
       BEZ UZORA: Poznato je da sam odrastao na teniskim terenima "Crvene zvezde", gde je moj otac radio. Pravo iz spavaće sobe odlazio sam na teniski teren. Neko se igrao s kolicima u pesku, ja sam udarao tenisku lopticu o zid. Znate kakve vatre se pale u dečaku kad dobije reket i patike?! Oduvek sam znao da ću biti teniser, sve je bilo predodređeno za to. Posle svakog meča u Vimbldonu, igram tenis sa mojim drugarima i zamišljam da ja igram finale.
       Već sa 6 i po godina igrao sam turnir. Pošto nije bilo dovoljno dece na nekom prvenstvu Beograda za decu do 12 godina, moj otac, kaže: "Pa, stavite Bobu da igra!" Izgubio sam svoj prvi meč, od nekog mnogo jačeg dečaka iz 'Partizana', ali na sledećem takmičenju bio sam drugi u Srbiji. Tad je u novinama izašla moja slika i ja sam bio strašno ponosan.
       U to vreme nisu postojali pokriveni teniski tereni, a to je značilo da se tenis ne trenira preko zime. Zato je, recimo, Split uvek imao bolje tenisere. Tek '79, ili '80. "Partizan" je nabavio balon za pokrivanje terena. Ja sam imao tu privilegiju da je moj stariji brat Čeda, radio kao teniski trener u Nemačkoj, pa bih ceo zimski raspust provodio trenirajući.
       Mama mi je stalno govorila: "Bobo, završi školu! Kakav tenis!..." Sa 16 godina shvatio sam da želim da tenis bude moja profesija, a tenis i školu teško je povezati. Vanredno sam završavao razrede i tako imao više vremena za treninge i putovanja. Dobro, devojčice... Baviš se belim sportom, neizbežno je da te jure devojčice. Kad znaš da nisu nepristupačne, onda na to gledaš sasvim drugačije. A nisam ni imao nešto mnogo vremena za takav život. Bilo je drugara koji su mi govorili: "Ajde, samo da sedimo pored tebe, da uhvatimo nešto!" Nikada nisam pričao o svojim "podvizima", ali novinari su bili ti koji su od mene hteli da naprave srcolomca. Kad sam imao 18 godina, kupio sam "fiću", s njim sam išao na turnire. Nisam imao vreme da idem u školu za vožnju, dve godine sam vozio "fiću" bez vozačke dozvole. Posle sam morao, jer su me nekoliko puta zaustavljali saobraćajci.
       Začudo, nikad nisam imao uzore. Cenio sam Pilića i Franulovića; kad sam odrastao, bio je tu Konors, Borg, Mekinro, ali nikad nisam ni za koga rekao: "On je moj uzor!" Uvek sam bio svoj.
       BUVARE I DžET-SET: U Jugoslaviji sam osvojio sve što se moglo osvojiti u tenisu. Zagreb je imao jaku generaciju tenisera: Orešar, Leković, Horvat, Prpić. Bilo je i dobrih igrača u Mariboru, u Subotici, takođe. Sve je zavisilo od načina na koji su pojedinci vodili klubove. Recimo, "Zvezda" je imala najjaču ekipu, osvajali smo državna prvenstva zahvaljujući atmosferi koju je pravio Moma Unković, predsednik kluba. "Partizan" je bio mnogo veći klub, finansijski jači, ali mi smo bili uvek ispred njih.
       Teniski turniri u ondašnjoj Jugoslaviji bili su mesto za druženje i zezanje. Sve se baziralo na tome; nije bilo nikakvih posebnih nagrada, dobiješ pehar i titulu. Kad uđeš u profesionalnu džunglu u kojoj opstaju samo najjači i najbolji, gde je puno para u igri, onda tu nema mnogo prijateljstva. Sad kad bih na vagu stavio ono vreme koje sam proveo igrajući turnire po Jugoslaviji, spavajući po buvarama, i vreme koje sam proveo baveći se profesionalnim tenisom, boraveći u najboljim svetskim hotelima, sa organizovanim zabavama; klubovi, diskoteke, privatne zabave, parti zatvorenog tipa, džet-set, glamur... juniorski turniri u Jugoslaviji mnogo su mi draži. Uvek bih to druženje stavio ispred mog života u Parizu, Njujorku, Tokiju. Bliže mi je srcu.
       Sećam se, igrali smo neku američku turneju, bio sam mesec dana po Americi, kao junior, i trebalo je da iz Majamija odem u Njujork, pa za Beograd. Kupim neke majice na kojima je pisalo: Florida, neke poklončiće i uštekujem tri dolara da bih kupio one velike slušalice. Sletimo u Njujork, odem do Jatovog terminala, nigde mog pasoša! Molio sam ih da me puste, ni da čuju. Nikad to neću da zaboravim: bilo je veče, sneg je počeo da pada, naš avion u kome sam toliko želeo da budem poleće za Beograd, dok ga ja posmatram kroz stakla aerodroma Kenedi sa tri dolara u džepu. Treba negde da prenoćim, ne znam šta da radim?! Odem kod službenika PANAM-a, on mi napiše vaučer da sam zakasnio na avion, da bih dobio smeštaj. Dobio sam večeru i sobu; međutim, kako sa tri dolara da dođem do našeg konzulata u Njujorku? Od aerodroma do grada ima više od 40 kilometara. Moje stvari otišle su avionom, jedino što sam imao bio je reket. Onda sam išao od taksija do taksija i nudio reket u zamenu za vožnju do Njujorka. Deseti taksista se sažalio, i ja sam stigao do Njujorka. Kupio sam i slušalice, sa putnim listom sleteo u Beograd.
       BEZ KINTE: Sa 18 godina osvojo sam evropsko amatersko prvenstvo, bio sam među tri prva juniora u svetu. Međutim, sve sam morao da uradim sam. Dok su moji vršnjaci poput Vilandera i Nistrema, kao talentovani juniori od profesionalaca dobijali tzv. vajl karte i direktno učestvovali na turnirima, ja sam morao da prolazim kvalifikacije. Tri meča za dva dana, to je najgori put. Mislim da sam tu dosta izgubio. Onda sam se malo razočarao, drugi su već napravili profesionalne karijere, ja sam bio 200. na rang-listi! Igrao sam neke male turnire po Istarskoj rivijeri, dok su oni sa 18 godina uveliko bili u svetskom tenisu. A bio sam i bez kinte u džepu.
       Prelaz iz juniorskog tenisa u profesionalni kod mene je potrajao. Tu i tamo sam odlazio na neke turnire po Nemačkoj i Bugarskoj, uvek u najjeftinijoj varijanti. Normalno, putuješ vozom, za prenoćište možeš da platiš najviše 20 maraka...
       Godina 1984. bila je prva u kojoj sam počeo da igram profesionalne turnire, u Kicbilu i, u Nemačkoj. Tog leta otišao sam u Ameriku, upoznao se sa Fibakom, trenirao i stanovao s Lendlom. Poznanstvo s njima otvorilo mi je neka vrata. S tim nisam pravio rezultate. Problem je bio što nisam imao dovoljno poena da bi me primili da igram kvalifikacije na velikim turnirima. Morao sam da krenem od najmanjih turnira.
       PROTIV KONORSA: Družio sam se s Bekerom; bio je anoniman stalno smo zajedno igrali kvalifikacije. Beker nije imao podršku kod kuće, smatrali su da nije dovoljno talentovan. Jednom smo u Stokholmu igrali kvalifikacije za turneju po Australiji, ja sam se kvalifikovao, on je izgubio u poslednjem kolu. Sećam se te večeri: sedeli smo u svlačionici, polomio je sve svoje rekete, počeo je da plače: "Više neću da igram tenis! Idem da završim školu, šta će mi tenis - nisam ja za to!" Tešim ga, kažem: "Daj, opusti se, nema veze. Ti si dobar igrač, treba da ideš u Australiju, uspećeš!" Poslušao me je. Igrao je četvrtfinale prvenstva Australije, od tog trenutka krenula je njegova karijera. Šest meseci kasnije osvojio je Vimbldon.
       Pan-Am je bio sponzor jednog turnira u Zagrebu; prva nagrada bila je povratna avionska karta za SAD. Tako sam prvi put putovao prvom klasom u avionu. Taman sam odigrao turnir u Filadelfiji, javili su da mi je otac umro. Došao sam na sahranu i posle dva dana vratio se u Ameriku. Bio je to januar '85. Igrao sam Tribiskej, veliki turnir u Floridi, prošao sam dva kola. Sledeći turnir igrao sam u Kaliforniji, nesrećno sam izgubio od Konorsa u tri seta, 6:4. U trećem setu bio sam pokraden. Kad anonimni klinac iz Jugoslavije igra protiv tako velikog igrača, normalno je da linijski sudija pokaže aut. Velikog ferpleja u tenisu nema. Retko se to dešava, jer je to mač sa dve oštrice. Ako jednu loptu pustiš protivniku, ne možeš da očekuješ da će on tebi neku loptu da vrati. Onda je najbolje da se pomiriš sa sudbinom i poštuješ sudijsku odluku.
       HAJ OSEĆAJ: Pobeda nad Mekinroom bio je moj prvi veliki uspeh, u decembru 1985. Ali, pre toga dobio sam Majotisa i Dejvisa, koji su takođe bili među prvom desetoricom na listi. Sa 60 i nekog mesta, došao sam na 25. mesto. Postao sam zvezda. Sledeće godine igrao sam polufinale Vimbldona, izgubio sam od Lendla u pet setova. U jednoj odlučujućoj lopti u petom setu, gde je bio veliki aut, sudija je stao na stranu Lendla. Sudbina nije bila na mojoj strani.
       Moje najbolje mesto na listi bilo je 19. Međutim, to su bila procentna bodovanja: broj turnira koje si odigrao deli se sa brojem zarađenih poena. Meni to nije odgovaralo, jer sam na jednom turniru dobijao po sto poena, dok bih u drugom gubio prvo kolo. Da smo imali sadašnji način bodovanja, bio bih 6. ili 7. igrač na listi. Imao sam dva polufinala velikog Grandslem turnira, osvajao Hjuston. Ali, dobro...
       Godine 1986, osvojio sam "Džu-es-open" prvenstvo Amerike, s Gomezom u dublu. Dva meseca smo igrali američku turneju, bio sam umoran od tenisa i svega. Jedva sam čekao da se vratim kući. Gomez se osećao slično i takvi smo izašli da igramo prvo kolo u dublu. Hteo sam da napravim duplu grešku, da bismo što pre izgubili; međutim, napravim as. On je pokušao da promaši jedan riten, napravi odličan poen. Tako nam je išlo do polufinala, onda smo seli i rekli: "Čekaj, sad je polufinale, moramo da se uozbiljimo!" U finalu smo pobedili Vilandera i Nistrema. Eto, sudbina!
       Osvajanje turnira, to je predivno osećanje. U svakom pogledu si gore - haj. I to traje, drži te nekoliko dana. Ne računajući osećanje kad dobiješ dete, ne verujem da ima nešto jače od toga. Igrao si meč za mečom 7 dana ili dve nedelje, pobedio si i osvojio turnir - strašno osećanje, ništa lepše.
       KIFLA U LIFTU: Mislim da je moja najvažnija osobina u igri bila da sam imao srce, da ne kažem nešto drugo. Nikad nisam strahovao od nekih imena, naprotiv. Od rođenja posedujem neko samopouzdanje, doduše, i malo beogradskog asfalta ima u tome. Mekinroa sam deplasirao psihološki; već na tri-nula u petom setu digao je ruke. Bio je poznat po tome što u trenutku kad gubi dominaciju na terenu pravi pauzu i tako dekoncentriše protivnika. Kad je u takvoj situaciji zatražio pauzu, shvatio sam da ne treba da stojim na terenu i izigravam budalu. Otišao sam u ložu, digao noge i počeo da jedem sendvič. Mekinro je toliko poludeo zbog toga, više nije mogao da se sastavi.
       Jednom smo igrali egzibiciju u Atlanti, baš kad se vratio iz Japana. Osvojio turnir, pun sebe. Kažem: "Slušaj, nabiću te za manje od sata!" "Ne zasmejavaj me!" Dobijem ga za 53 minuta. Menjajući stranu s Edbergom, dobacim mu: "Ala danas dobro serviraš!?" Čovek posle nije mogao da ubaci servis, bio je potpuno blokiran.
       Poznato je da sam imao probleme s kilogramima, ali nisam bio spor igrač kako se misli. Kad sam bio mlađi, Armenulić mi je zabranjivao da jedem hleb. Jednom u Kikindi uhvatio me je kako jedem u liftu. U pokušaju da jedem neprimećeno, vozim se liftom između spratova. Najednom, lift stane, vrata se otvore, ispred stoji Armenulić, ja s kiflom u zubima. Ali, moja konstrukcija je takva - kad sam bio u top formi, imao sam sto kilograma. Bio sam najteži igrač, ali ne i debeo. Bio sam snažan, možda suviše za tenisera. Nisam imao nikog, da me neko disciplinuje. Onda, kad se formiraš, nemaš tu osobinu. Da kažeš: od 8 do 9 i 30 igram, do 10 i 15 kondicija. Kod mene je to bilo ovako - od danas do sutra.
       DISKUS HERNIJE: Veliki uspeh jugoslovenskog tenisa odigrao se '85. u Beogradu. Dobili smo Francuze sa 4:1, a ja sam odigrao jedan od svojih najboljih mečeva protiv Noaha, dobio ga sa 3:0. Noah je bio četvrti na rang-listi, Lekont sedmi. Ja sam bio 60, Prpić 200, Marko Ostoja oko 100. mesta. Bila je to borba za opstanak u toj svetskoj grupi. Kao ekipa koja po rangu nije mogla ni da uđe u tu svetsku grupu, izbacili smo velesilu Francusku. Za tih nekoliko godina popeli smo se na treće, četvrto mesto u svetu.
       Imali smo tri polufinala Dejvis kupa, jedno četvrtfinale i osvojili Vorldingkap, nezvanično svetsko prvenstvo. Šteta je što '91, kad smo bili najjači, nismo osvojili Dejvis kup. Prokleti rat je učinio svoje. Godine '92. već su krenule sankcije, morali smo da igramo na Kipru sa Australijom, i tu sam doživeo povredu kičme. Bukvalno su me izneli s terena. Diskus hernije. Obišao sam mnoge doktore, ovde i napolju, niko nije verovao u uspeh operacije. Tako se završava moja priča. Imao sam 29 godina kad sam prestao da igram tenis.
       Verujte, uvek sam smatrao da forhend i servis nisu sve što čini život. Ima mnogo drugih stvari sa kojima čovek može da bude srećan.
       BIZNIS: Brena i ja upoznali smo se '87, na premijeri njenog filma "Hajde da se volimo". Stajao sam sa strane, Brena me je videla, prišla mi i od tog trenutka mi smo zajedno. Sudbinska veza.
       Naravno da sam bio srećan, kako ne bih. Međutim, postojao je veliki problem, oboje smo bili profesionalci. Ona je imala koncerte svakoga dana, ja sam non-stop putovao po svetu; ona je bila u Zenici i Skoplju, ja u Melburnu... Bio je to težak period za nas. Nisam bio spokojan, nikako da usaglasimo naše obaveze i zajednički život. Tek posle nekoliko godina, krenuli smo ka mirnoj luci. Ona je manje radila, ja sam se povredio; onda je Brena ostala u drugom stanju, pa smo se '91. uzeli, išlo je tim tokom.
       Ovde me ništa nije vezivalo, vratio sam se samo zbog Brene. Planirao sam da jednog dana, kad budem prestao da se bavim tenisom, krenem u biznis. Ali ne u Jugoslaviji. Kupio sam kuću u Americi, stan u Monte Karlu. Međutim, zbog njenog posla morali smo da živimo ovde. Ne možeš sve da dobiješ u životu, uvek postoji neka vaga. Nije baš najidealnije, ali i ovo što sam do sada uradio za naše pojmove je dovoljno. Zajedno sa mojim kumom Janom Tirjakom napravio sam firmu "Autostar" u Skoplju, koja zastupa "Mercedes". Planirali smo da to radimo i u Jugoslaviji, međutim, zbog zakonskih promena odustao sam od toga. Godine '96. napravio sam firmu "Grand grup", i krenuo u vode neobičnog biznisa: javili su se ljudi iz "Red bula", smatrali su da mogu da im pomognem oko distribucije njihovog energetskog pića. Onda smo uzeli zastupništvo za "Red bul", pa smo radili "Pilsner" pivo. Potom je došla kompanija "Balzam", po kvalitetu konditorskih proizvoda najjača u svetu. Pre nekih godinu dana napravili smo i firmu koja se bavi muzičkom produkcijom.
       NIŠKE BEBE: Mislim da neko ko napravi posao u Jugoslaviji mora da bude nađioničar. Ovde se zakoni non-stop menjaju. Sve što Brena i ja radimo, činimo to maksimalno profesionalno. Ne postoji taj novac zbog koga bismo srušili svoj imidž. Svoj profesionalizam preneli smo u poslovanju ali šta to vredi kad najveći deo posla uopšte ne zavisi od nas. Ako neko iz biznisa danas kaže da radi dobro - laže. Ovo je vreme nekog održavanja, samo da budeš prisutan na tržištu. Događa se velika tragedija, ne samo u biznisu. Koliko će to trajati, šta će, uopšte, biti...?
       Kad gledaš kako jedna zemlja propada; da nešto što vredi jednu marku plaćaš tri, da sve stoji, propada... Normalan čovek ne može da se ponaša kao da je sve u redu. Propada tvoj narod. Pokušao sam da pomognem sa svojim vezama. Bilo je to kad su umrle one bebe u Nišu, mislim '93. Nazvao sam Džordža Mičela, predsednika Senata, trećeg čoveka u Americi. S njim sam igrao tenis, prijatelj mi je. Kaže: "Dođi sutra!" Otišao sam u Belu kuću, tamo je bila i ekspertska grupa za Jugoslaviju. Bio je to ozbiljan razgovor, ali ovde nisam naišao na podršku i odustao sam od daljeg angažovanja. Ima dosta nas pojedinaca koji smo svojim vezama mogli mnogo da pomognemo. Da nas je država iskoristila, možda bi sada situacija bila malo drugačija. Makar da je angažovan naš sportski lobi.
       Eto, čekam neko bolje vreme da krenem s većim poslovima. Ipak, sreća je da uopšte mogu da pravim neke poslove od kojih moja porodica može pristojno da živi. Posle kiše dolazi sunce; da li će to biti ove godine, ili za deset, jednom će doći. Smatram da je veliko bogatstvo imati svoju porodicu. Kad imaš tu vrstu ljubavi, ništa u životu ne pada ti teško. Ne znam koliko para da zaradiš u nekom poslu i svaka pobeda u Vimbldonu manje je važna u odnosu na smeh tvoje dece. Gledaš ih kako odrastaju, sve drugo je manje važno.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ