Životni vek Jugoslovenki kraći je devet godina od zapadnoevropskog proseka. Zataškavajući bedu muškog dela nacije, one dokazuju da mogu da rade za dvoje, misle za dvoje, da bolje od vrhunskog lekarskog konzilijuma ližu i leče od kompleksa bolne rane ratnim gubitnicima

      Poslednja decenija u Srbiji pokidala je ženama nerve, oslabila srce i drastično pogoršala vid. Osim zejtina, brašna i šećera, malo šta primećuju. Ali zato su im ojačale noge. Nepokretne i hladne kao ikebane, obično u dugim redovima, ukrašavaju prilaze prodavnicama. To im, međutim, ojačava imunološki sistem a uključuje i mogućnost razmene recepata sa sapatnicama otprilike kako da se ni od čega (porodici koja se uprkos svemu ne odriče te štetne navike da jede tri puta dnevno), skuva nešto ukusno i po mogućnosti hranljivo.
       Loš vid za razliku od ostalih ovozemaljskih mesta u Srbiji je prednost. Pogotovo za žene. Farbe za kosu, frizeri i kozmetika ovde su luksuz. Ovo je i dalje zemlja gde je godišnja potrošnja paste za zube jedna od najmanjih u Evropi, gde se radnje a bogami i tezge sa sredstvima za ličnu higijenu zatvaraju jer nema dovoljno kupaca. Bolje je, dakle, što žene ne vide da su prerano ostarile, da su im se izborani obrazi otromboljili kao kod buldoga. O odeći naše trudbenice razmišljaju otprilike koliko i Tarzanova Džejn. Važno je da su pokrivene. Druga je stvar koliko im je hladno. Samo razmažene tinejdžerke i sponzoruše zastaće ispred izloga jer su ugledale divnu haljinu.
       Za razliku od ostalih ovozemaljskih ženskinja, mi smo prevazišle te trivijalnosti. Srpkinje su još (i posle svega) spremne da se žrtvuju za svoje muškarce. Obraćanje pažnje na neprincipijelnu koaliciju u liku domaćih i stranih političara kao i dragih im muškaraca koji im bratski ujedinjeni rade o glavi, samo bi ih dokusurilo. Prevremeno bi shvatile da su uhvaćene u zamku, gotove, zgažene, ucmekane.
       Ovako, proces je sporiji. Živeći za druge, najčešće ne primećuju da su se razbolele dok surovi statističari neumoljivo detektuju - životni vek Jugoslovenki kraći je devet godina od zapadnoevropskog proseka. Zataškavajući bedu muškog dela nacije, one dokazuju da mogu da rade za dvoje, misle za dvoje, da bolje od vrhunskog lekarskog konzilijuma ližu i leče od kompleksa bolne rane ratnim gubitnicima.
       Tako obnevidele i otupele za sve osim za one koje vole, proći će i kroz osmomartovsku krizu (koja nije uvod u 9. mart). Drčne kao što jesu, širokogrudo će zaključiti da im više ne treba nijedan dan ljubaznosti. Da je potrebniji uplašenim muškarcima. One će štedeti da bi ih izvele na večeru da se opuste od političke opsednutosti, večite začuđenosti nad praznim buđelarima i raštimovanim "jugom" kojeg će gurati na putu do restorana.
       Ipak, reč je o značajnom pomaku. Pre petnaestak godina Ljiljana Stojčević, radnica "Moravke" iz Požarevca, požalila se novinarima: "Treba da vidite našu proslavu Osmog marta. Dođu ugledni gosti, naravno muškarci, održe nam svečani govor. Za njih je rezervisana sala sa muzikom, a mi sedimo u sporednoj sali i prisluškujemo kako se oni zabavljaju"... Ali, bilo je i lepših dana. Krajem osamdesetih, iako je već mirisalo na rat, nikom nije padalo na pamet da se uozbilji. Osmi mart je oličavao ludnicu slobodnijeg tipa - klopa, piće, muzika, parfemi i karanfili uveseljavali su ugledne zvanice, masu radnica i more parola. Uprkos svemu, bilo bi nepošteno ne reći da su ostvarena ženska prava u upokojenoj SFRJ bila na zavidnom nivou.
       Još pod tim utiskom, prošle godine je jedan funkcioner iz savezne vlade izjavio na prijemu povodom Osmog marta da "kod nas žene uživaju puno poštovanje, sva prava pa su čak i privilegovane". Zvanični podaci su, međutim, neumoljivi. Najveći broj nezaposlenih kod nas čine žene, njih 60 odsto. Uglavnom su se povukle u porodicu, vraćajući se tradicionalnim ulogama majki i supruga. Država više nema šta da im ponudi. Samo se gomilaju dugovanja za dečji i materinski dodatak, jednokratnu pomoć za novorođenčad...
       Žena je sve manje na rukovodećim mestima i tamo gde se odlučuje - ima ih tek oko sedam odsto, mada čine više od polovine ukupne populacije kod nas. U parlamentima protestantskih zemalja oko 40 odsto poslanika su žene, a slično je i u katoličkim. U srpskom parlamentu jedva pet odsto pripadnica lepšeg pola sedi u poslaničkim klupama.
       Nešto bi, jasno je, trebalo ispraviti na pragu 21. veka, koji će - sećamo se - pripasti ženama, levici i nauci. Tako je obećala najuticajnija jugosifražetkinja dr Mira Marković. Doduše, uz ogradu: "Skoro u svemu i uvek sam na strani žena, osim u slučaju kada su prevarene. Kada su u pitanju prevarene žene, ja sam na strani muškaraca. I, zaista, zašto ih ne bi varali kada one to dopuštaju."
       Ne samo da dopuštaju, one to i vole. U nedavnoj anketi požarevačke revije "Svatovac", 89 odsto ispitanih žena otvorilo je dušu priznajući da je princ za kojim potajno čeznu i za koga bi se udale niko drugi do nestašna trbušasta estradna zvezda - Andrija Era Ojdanić! Ovaj dežmekasti zavodnik nikada nije krio da mu je prevara u krvi, da mu je najslađe da vara ženu. Ukoliko bi joj palo na pamet da demonstrira otpor, Era je više puta ponosno izjavljivao da bi je izbacio iz kola i ostavio nasred puta. Toliko o težnji ka napretku.