NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Slučajnost, umor, ili...

("Pravo vreme", NIN br. 2565)

      Dugogodišnji kritičar vašeg cenjenog lista (bez imalo lažnog udvaranja, pomenute novine ostale su jedan od retkih stožera ozbiljnih prikaza i nepristrasne istine) gospodin Kadijević, predstavljajući izložbu značajnog jugoslovenskog umetnika Aleksandra Tomaševića u Narodnom muzeju prikazuje samo segment tog dela, do danas uglavnom nepoznat. Izloženo je 215 eksponata od kojih je najviše crteža, skica i studija, sačuvanih u Tomaševićevoj zaostavštini. Taj materijal baca novo svetlo na lik ovog umetnika. No, da bi predstava o Tomaševiću kao likovnom stvaraocu bila jasnija, autor izložbe, istoričar umetnosti Nadežda Jovanović, dopunila je ovu izložbu sa nekoliko poznatih Tomaševićevih dela iz njegove zrele faze." Dakle, u ovom kratkom segmentu provučeno je nekoliko netačnosti. Kao prvo, izloženo je tek nešto više od sto crteža (uz desetak slika), a ne navedenih 215, kao drugo, autor izložbe nije Nadežda Jovanović, kustos Poklon-zbirke Rajko Mamuzić u Novom Sadu, već moja malenkost, u svojstvu kustosa Kabineta grafike i crteža Narodnog muzeja. Možda bi se moglo posmatrati da ovo kao zamerka i nije tako umesno u ovim neprijatnim i komplikovanim vremenima, kada se daleko veće i kobnije, i nikako slučajne greške i neistine objavljuju putem, nažalost, sve većeg broja medija i javnih glasila. Ipak, s obzirom na to da je potpisnik pomenutog teksta renomirani kritičar likovne umetnosti sa dugogodišnjim iskustvom u ovoj oblasti i nadam se, politički neostrašćen, njegove pogrešne činjenice u ovom tekstu, utoliko više zbunjuju. Gospodin Kadijević je posetio izložbu jednog ponedeljka (jedini dan u nedelji, kao što je dobro poznato, kada Narodni muzej nije otvoren za posetioce), tako što sam mu lično, krajnje kolegijalno, otvorila izložbeni prostor i u detaljnom objašnjenju koncepcije i postavke izložbe provela sa njim izvesno vreme. Znači, kolega je tim putem dobio, da tako kažemo iz prve ruke, iscrpne i prevashodno tačne informacije, što se očekivalo da će i da primeni u svom prikazu. Takođe je (kao i novinari prethodno na konferenciji za štampu), istog ponedeljka dobio i pres materijal sa svim potrebnim podacima, na koji je uvek, ukoliko eventualno zaboravi da je razgovarao sa mnom, mogao da se pozove. Naravno, u slučaju potrebe da ispoštuje profesionalnu etiku.
       Pretpostavimo da se zanemari i moja eventualna lična povređenost (na svu sreću nisam bezrazložno sujetna, kao što mi to nije ni prva a nadam se ni poslednja izložba, kako u mojoj zvaničnoj kući tako i po galerijama Beograda i drugih gradova), i da se uzme u obzir samo iznenađenost i, zašto ne, i neslaganje koleginice Nadežde Jovanović, koja, u ovoj koncepciji nije učestvovala. U tom slučaju je ona, kao autor ranije izložbe Tomaševićevih (pomenutih ovde) 215 crteža u Galeriji Rajko Mamuzić u Novom Sadu, uvučena, nečijom slučajnom ili (ne mogu da verujem) namernom nemarnošću u nešto sa čime bi mogla, sasvim opravdano, takođe kao profesionalac i kustos jedne druge muzejske ustanove, i da se ne slaže.
       Sasvim iskreno, nemam nameru da komentarišem ostali deo napisanog izlaganja kolege Kadijevića o Tomaševiću kao (citat) "još jednoj zvezdi Decembarske grupe"... koji (takođe citat) "kada je radio svoje prave slike pokazivao (je) punu sabranost duha"... U ovom slučaju to je njegovo pravo na suvislost određene takoreći "šarmantne" opaske. Njegovo pravo nije da manipuliše činjenicama za koje i svaki početnik bez iskustva, ali sa moralom, ima sluha. Slučajno se setih i njegovog prethodnog prikaza izložbe umetnika Miloša Bajića takođe u Narodnom muzeju, gde sam (slučajnom koincidencijom), bila autor izložbe i predgovora u katalogu. Poštovani kolega u tom slučaju nije našao za shodno da pomene tadašnjeg autora (zašto da ne i u kontekstu eventualno loše kritike), da bi ovoga puta to uradio, samo, zanimljivo, sa nedovoljnim razumevanjem ko je autor novosadske a ko beogradske izložbe. Doduše, radi se bar o istom umetniku, i to je olakšavajuća okolnost.
       Nadam se da se iza svih slučajnosti (!) krije ipak samo umor poštovanog gospodina Kadijevića, po svemu sudeći izazvan dugogodišnjim iscrpnim bavljenjem (i) umetničkom kritikom. Na svu sreću, u ovom gradu nisu baš svi toliko umorni ili zaboravni.
      
       Gordana Stanišić,
       kustos Narodnog muzeja,
       Beograd


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu