Ako je u trci za tron u Kremlju pre četiri godine lider komunista Genadij Zjuganov bio opasan takmac tada aktuelnom predsedniku Borisu Jeljcinu, sada je samo jedan od 11 konkurenata koji se, bez iole ozbiljnih izgleda na pobedu, takmiče sa njegovim naslednikom Vladimirom Putinom, apsolutnim favoritom ovogodišnjih, vanrednih predsedničkih izbora

      (Od stalnog dopisnika NIN-a u Moskvi)
      
       Tačno za deset dana Rusija će se izjasniti o poslednjoj volji svog bivšeg predsednika Borisa Jeljcina koji je celu prošlu deceniju bio njen neprikosnoveni lider da njegovog izabranika Vladimira Putina potvrdi kao njegovog naslednika. U tom slučaju, Putin postaje legalno izabrani drugi predsednik nove Rusije, a Jeljcin dobija satisfakciju da njegova reč i dalje nešto vredi, iako se odrekao vlasti.
       Pored mnogih sličnosti, prošle i sadašnje predsedničke izbore u Rusiji karakteriše niz suštinskih razlika, ne samo to što se ovi održavaju tri meseca pre ustavnog roka, pošto je Jeljcin abdicirao poslednjeg dana prošle godine. Glavna razlika je u tome što se trka za Kremlj, određena za 26. mart, održava u jednoj po mnogo čemu drugačijoj Rusiji, i što se Putin tokom ova dva i po meseca, koliko je vršilac dužnosti šefa države, jasno pokazuje drukčiji od Jeljcina. Tačnije, iako je Putin Jeljcinov izabranik, Rusija s njim stupa u novu eru. Možda bi se moglo reći da se Rusija kao država, u stvari, vraća sebi kakva je bila u prvim Jeljcinovim godinama, posle njegovog izbora i završetka bitke protiv Mihaila Gorbačova.
       Pre četiri godine Rusija je tek okončala svoj prvi čečenski rat (po mnogim tumačenjima, preuranjenim sporazumom o prekidu vatre, prikrivši time poraz svoje invazije i sramotu svoje ni krive ni dužne armije). Ove godine ta ista armija je uspela da gotovo potpuno očisti Čečeniju od terorista i bandita koji su, iza paravana "suvereniteta i borbe za nezavisnost" i povratka šerijatu, stvorili carstvo kriminala, šverca i trgovine ljudima.
       Iako je još daleko od završetka rata, jer će njegova poslednja faza biti teža i zahtevaće mnogo više žrtava nego frontalna ofanziva, Putin ostaje pri obećanju da će "operacija biti dovedena do logičnog kraja", iako to može da ga košta mnogih glasova. Kao što mu je, od prvih dana operacije, kada je javnosti postalo jasno da ovog puta neće biti "nikakvih pregovora s banditima", još manje sramnog mira, i potom sa uspehom svake sledeće faze, taj rat bio glavni izvor popularnosti, sve dok nije postao apsolutni kandidat-favorit, tako da sada neizvesnost kraja rata i cene može da ima opasno obrnuto dejstvo.
       Njegovi protivnici (otvoreni - iz svih opozicionih tabora, koji se nisu libili ni tvrdnji da je njegovo ve-de jeljcinsko-putinska zavera, i prikriveni - iz raznih interesnih grupa, koji su se žalili na odsustvo "jednakih uslova u predizbornoj kampanji), uporedo s porastom njegovog rejtinga jačali su kampanju o "bezalternativnosti" izbora: Putin je, naime, toliko premoćan u odnosu na druge kandidate da takav odnos snaga, navodno, pretvara izbore u formalno glasanje! Jer je pobednik unapred poznat.
      
       Cvetaju svi cvetovi
       Centralna izborna komisija je, isto kao i pre četiri godine, na izbore pustila jedanaest kandidata - deset muškaraca (od kojih je jedan Vladimir Putin) i jednu ženu. Od njih, samo su se trojica isprobala u trci za Kremlj 1996. godine: šef KP Genadij Zjuganov, lider liberalnog pokreta "Jabloko" Georgij Javlinski, koji sebe, kao i na prošlom takmičenju, vidi kao alternativu prvom paru pretendenata (Putin-Zjuganov), i "liberalni komunista" Aman Tuljejev, koji kritikuje svog partijskog šefa za "monopolizaciju partijskog znaka", a kao gubernator Kemerovske oblasti demonstrira samostalnost i spojivost "državne kontrole i tržišnog liberalizma".
       Među pretendentima su, kao i pre četiri godine, zastupljeni biznismeni (tadašnjeg farmaceutskog magnata Vladimira Brincalova zamenio je komercijalista i vlasnik hotela Umar Dzabrailov), intelektualci (umesto proslavljenog oftalmologa i ljubitelja jahanja Svjatoslava Fjodorova pojavio se prodorni filmski režiser Stanislav Govoruhin), razočarani, to jest izdani političari (mesto Mihaila Gorbačova, koga su podmuklo lišili SSSR-a, zauzeo je smenjeni vrhovni tužilac Jurij Skuratov) i, najzad, zagonetne ličnosti za koje nije jasno zašto se uopšte upuštaju u trku. Ovog puta, tu ulogu igra nekadašnji bliski Jeljcinov saradnik Jevgenij Sevostjanov (šef moskovskog "Fonda za predsedničke programe"), a na prošlim izborima misteriju je predstavljao lider (takođe misteriozne) Socijalističke partije Rusije Martin Šakum.
       Bez odgovarajućih analoga je jedina žena na listi učesnika trke za tron koji je Boris Jeljcin namenio Vladimiru Putinu - Ela Pamfilova, lider pokreta "Za građansko dostojanstvo". Poslanica u prošlom sazivu, na decembarskim izborima za Državnu dumu nije prošla, ali je nezavisno od toga istaknuta ličnost u demokratskim krugovima, zahvaljujući aktivnosti i ugledu koji je stekla u vreme "reformskih vlada", kao ministar u kabinetu Jegora Gajdara i prvoj godini premijerovanja Viktora Černomirdina. Listu završavaju Aleksej Podberjoskin, takođe "nezavisni" komunista (u smislu da se ne podvrgava partijskoj disciplini koju nameće Zjuganov), koji je takođe bio poražen na parlamentarnim izborima pre dva meseca, i gubernator Samarske oblasti Konstantin Titov, iz Saveza desnih snaga, ali ne kao stranački, već samostalan kandidat.
       Ako se na ovim izborima pojavila jedna žena, njihov dalji kuriozitet je što nema - generala. Na prvim, 1991, Jeljcinu se, između ostalih, suprotstavio Albert Makašov (kasnije će se deklarisati kao javni antisemita), a 1996. pojavio se kao nova sila Aleksandar Lebed, koji je po broju glasova u prvom krugu zauzeo treće mesto.
       Najveći kuriozitet je, međutim, što se naknadno pojavio 12. kandidat, nezaobilazan i na svim izborima (uključujući predsedničke) Vladimir Žirinovski. Ali, to zaslužuje dodatnu priču.
      
       Fama o "belom listu papira"
       Više nego o čečenskom ratu, kriminalu, aferama (pranje prljavog novca, bekstvo kapitala i preprodaja akcija velikih kombinata aluminijuma) vodeći ruski (moskovski) mediji prepuni su nagađanja, po pravilu, iste forme: uz aluziju na službovanje u KGB-u, pitanje glasi "Ko ste vi, druže Putin?" a u drugim varijantama pitanje je isto, samo je Putin "gospodin".
       Bez obzira na to da li je Putin drug ili gospodin, ili prosto građanin, svi analitičari se vajkaju da ga "narod ne zna" ili da se se o njemu "uopšte malo zna", da je on, kao (Jeljcinov) naslednik i predsednički kandidat za birače beo list papira i "tabula raza" na kojima svako može da ispiše šta mu duša želi. To jest, Putin svesno, tendenciozno, iz propagandističkih razloga, itd, ne objavljuje svoj program i krije svoje planove, želeći da ga i ljudi suprotnih opredeljenja i težnji prihvate kao svog. A potom će se videti. U stvaranju te fame prednjače, naravno, direktno zainteresovani. Bivši premijer Jevgenij Primakov, koji se u poslednjem trenutku odrekao učešća u predsedničkoj trci, takođe smatra da "mi (javnost, svi u Rusiji) malo znamo o Putinu", dok njegov, može se reći, partner i politički grobar Jurij Luškov "iskreno priznaje" da je Putin za njega "nešto kao NLO"!
       Ako su neki od apologeta te fame možda ubeđeni u svoje priče, u "neznanje" ljudi kakav je Primakov, na primer, može se posumnjati. Dok je Primakov bio premijer, a pre toga šef diplomatije, Putin je bio ministar (direktor Federalne službe bezbednosti). Obojica su bili "predsednički ministri", podređeni direktno Jeljcinu i po prirodi posla su bili u kontaktu. A još više pre toga, kao dugogodišnji šef obaveštajne službe, Primakov je morao "pratiti" Putina, koji je u "drugoj prestonici" Lenjingradu (Sankt Peterburgu) bio nadležan za međunarodne veze i kontakte sa strancima. Svi oni - iz vrhuške (političke, parlamentarne, ekonomske) i satelitskih krugova (oligarsi, lobisti) znaju Putina i dosta o njemu. Jedino, kao što je uočio jedan analitičar, ne znaju šta će s nekima od njih biti posle 26. marta, ako Putin pobedi na izborima. U tome je sva njihova nevolja i zato je Putin "tajanstven" - ne bi li se njegove šanse snizile ili...
       Ili, da se javnost na taj način, i uz pomoć mnogih drugih načina kojima se u novije vreme služe "izborne tehnologije", uveri da je besmisleno izlaziti na izbore, pošto je pobednik, navodno, već sada poznat.
       U tome je glavna "caka" zabrinutih za sudbinu Rusije ako je povede taj "nepoznati" Jeljcinov izabranik. Ukoliko na izbore ne iziđe polovina upisanih birača plus jedan, izbori će biti proglašeni nevažećim, a nekoliko dana posle izbora, 31. marta, ističe Putinov mandat vršioca dužnosti predsednika. U tom slučaju, postoje dva izlaza: ili će Putin, u tih nekoliko dana, naimenovati premijera, koji će automatski postati v.d. predsednika ili će ostati premijer, a fukciju privremenog šefa države, do novih izbora u roku od tri meseca, preuzeti predsednik Saveta Federacije, gornjeg doma parlamenta. Za političke kalkulatore koji ne žele Putina svejedno je koji će on od ta dva puta izabrati, važno je da više ne bude v.d.
      
       Mogućne i izmišljene kombinacije
       Trenutno, u predizbornoj kampanji učestvuje svih dvanaest kandidata, ali to ne znači da će se svi naći na startu kad dođe sudbonosni, izborni dan. Neke Centralna izborna komisija može da izbriše, ako se ustanovi da je znatan deo od pola miliona potpisa njihovih pristalica (koje su morali podneti kao dokaz da ih šira javnost podržava) - falsifikovan ili prikupljen na način suprotan zakonskim ili moralnim normama. A neki mogu i sami da se odreknu svoje kandidature, kao što je pred prošle izbore učinio rezervni komunistički kandidat Tuljejev, u korist svog partijskog šefa Zjuganova. Uzgred, on sada tvrdi da se to neće ponoviti. Naprotiv, znajući da ne može da pobedi Putina, kaže da mu je glavni cilj da Zjuganovu oduzme što više glasova! Pošteno. Tako dolazimo do Vladimira Žirinovskog koji je prvo lišen prava da učestvuje na izborima. On je izbačen iz igre uprkos tome što je sve što se traži od kandidata ispunio besprekorno. Za "kvaku" je iskorišćen njegov sin, koji je propustio da u popisu svoje imovine navede neki mali stan (a ima ih više od 30). S obzirom na to da svaki kandidat treba da prijavi ne samo svoju, već i imovinu i prihode članova uže porodice, Centralna izborna komisija (CIK) nije prihvatila objašnjenje da je u pitanju zaboravnost ili loša evidencija, već je to protumačila kao - utaju. Neki komentatori su sa podsmehom zaključili da je "lako na Žirinovskom isprobavati efikasnost Zakona o izborima predsednika", dok su drugi zaključili da je u pitanju manevar Kremlja. Žirinovski se neće ljutiti (ali, žalio se Vrhovnom sudu), a Putinu će nekoliko procenata glasova koje bi on dobio - u prvom krugu i te kako dobrodoći. Sve slične računice je pobrkao Vrhovni sud koji je odlučio da taj stančić ne može biti relevantan razlog za isključivanje Žirinovskog iz izborne trke. CIK je morao ponovo da štampa kandidatske liste sa 12 imena, na šta je potrošio novih 20 miliona rubalja.
       Sličnu težinu, kao kombinacije u vezi s Žirinovskim, imaju i pretpostavke prema kojima učešće na izborima drugih kandidata - ove ili one orijentacije - ima jedan jedini cilj: da pomogne (odnosno da odmogne) jednom od glavnih pretendenata. U tome se ovi izbori ne razlikuju previše od prethodnih, pre četiri godine.
      
      
       Odgovori na pitanje:
       ko je Putin?
       Glavna razlika između dva izbora je, međutim, u njihovim glavnim kandidatima. Godine 1996. glavni je bio Boris Jeljcin, koji se, na startu predizborne kampanje, svima činio kao "izgubljen slučaj". I pitanje je da li je on tada pobedio ili je njegova pobeda rezultat zajedničkog pregnuća partije vlasti i nezavisnih medija, koji nisu žalili snage, niti birali sredstva - da komunista Genadij Zjuganov ne bude izabran.
       Ove godine, glavni pretendent je Vladimir Putin. Karakteristično je da se mnogi, koji su se pre četiri godine upregli u Jeljcinovu pobedu, sada iz sve snage trude da otežaju ili onemoguće Putinov izbor.
       Putinu, međutim, sve ide naruku, Pre svega, on sam je sebi najbolja propaganda, toliko da može da se ne služi propagandom na državnoj televiziji, odnosno da koristi vreme koje pripada svakom kandidatu. (Uzgred, i na državnoj, i na svim drugim televizijama, i inače ga ima previše, po prirodi stvari, pošto je ve-de). Jeste da je potekao iz KGB-a (školovan za špijunažu u inostranstvu), ali je potom bio tesno vezan za radikalne liberale (u Sankt Peterburgu je bio desna ruka Anatolija Sopčaka, koji je na startu ruske demokratije bio rame uz rame sa najslavnijim otpadnikom sovjetskog režima Andrejom Saharovom i Jeljcinom). Politički je sazrevao ne u sovjetskoj eri, čak ni u vreme Gorbačovljene perestrojke, već u periodu Jeljcinovih reformi.
       Na svim funkcijama, po dolasku u Moskvu, ispoljavao je odlučnost koja ga je, na kraju, u Jeljcinovim očima, i kvalifikovala kao izabranika: na svakom poslu je znao šta treba i (kao šef kontraobaveštajne službe) sprovodio ono što je odlučeno. Tako je stekao položaj sekretara Saveta bezbednosti. I premijera. Zatim mu je Jeljcin dodelio titulu naslednika. I više od toga. Jeljcin se faktički u njegovu korist odrekao prestola. A sada, neposredno pred izbore, iako se situacija na čečenskom ratištu ozbiljno komplikuje - uprkos rastućim i sve oštrijim kritikama, i kod kuće i u inostranstvu, ne namerava da stane.
       Bar sto puta je ponovio da integritet Rusije ne dolazi u pitanje. Nije, kao Jeljcin, podsetio Zapad da Rusija ima atomsku bombu, ali je i Klintonu i ostalima jasno poručio da nikakva Čečenija ne može biti izvan kontrole federalnih vlasti. Takođe je ponovio, ne jedanput, privrženost demokratskom razvoju i tržišnim reformama, građanskim slobodama, posebno slobodi javne reči, i pravima čoveka.
       Ali, iz svega što je govorio, proizlazi da je za njega jačanje Rusije kao države i kao nacije iznad svega za šta se zalaže. Sve drugo je podređeno tom glavnom cilju. Jer, on dobro zna (zahvaljujući i godinama službe u KGB-u) da "pravila igre" u svetu utvrđuju moćni i da su oni ti koji ih nameću svima ostalima. Uključujući takvo "pravilo" kao što je kršenje utvrđenih "pravila igre" (kao što je NATO postupio krenuvši u "vazdušnu kampanju" protiv Jugoslavije). Rusija želi da bude jaka - da učestvuje u utvrđivanju važećih "pravila" i da, kao i ostali, zapadni, veliki, može da ih krši, kad joj to zatreba. Nema tajni. I Vladimir Putin tu ništa ne krije. Rusija je s njim već jača nego što je bila. I biće još jača. On to čvrsto veruje.
       A ogromna većina građana Rusije veruje njemu.
      
       BRANKO STOŠIĆ