NASLOV: Klinč
AUTOR: Aleksej Slapovski
REDITELj: Gorčin Stojanović
POZORIŠTE: "Boško Buha"

      Vladimir Stamenković
      
       Ni komad "Klinč" savremenog ruskog dramatičara Slapovskog, ni predstava realizovana po njemu, mada su prikazani u jednom pozorištu za decu, nisu bili namenjeni dečjoj publici, već su zamišljeni tako da se isključivo obraćaju odraslim osobama u gledalištu.
       U "Klinču", Slapovski je na specifičan način obnovio nasleđe ruske klasične književnosti u kojoj se podrazumevalo da umetnost mora da ima i društvenu funkciju, da kritikuje društvo. On je, očigledno, želeo da pokaže šta se danas zapravo događa u Rusiji, nije hteo samo da opiše jedan pojedinačan, ma kako inače i zanimljiv ljudski slučaj. I zato se iza njegove priče o učenici i profesoru koji se zaljubljuju jedno u drugo, o raspadu jedne građanske porodice, nazire i nešto mnogo dublje, neuporedivo značajnije. U stvari, Slapovski je u "Klinču" prikazao kako u današnjoj Rusiji prirodni antagonizam između roditelja i dece, zapravo pripadnika različitih generacija, dobija patološke razmere, prerasta u dramatičan konflikt dva oprečna sveta, od kojih je jedan na izgled stabilan i postojan, svakako oslonjen na postolje tradicije, a drugi moderan i nekonvencionalan, u osnovi amoralan, čak nalik na provaliju neograničene slobode koja guta čoveka.
       Ali, pošto je, u međuvremenu, pažljivo čitao Šoa, pa i Joneska, Slapovski je striktno izbegavao sve što je moglo da podseća na psihološki naturalizam. On je, situirajući radnju u naše vreme, i drukčije okolnosti, izgleda parodirao Dostojevskog, njegovu "parabolu o svinji u koju je ušao đavo", njegovu opsednutost ljudima koji se stalno nalaze pred sudbonosnim dilemama, neprestano moraju da biraju, a ne mogu ništa da izaberu. U suštini, Slapovski je pokazao šta se u njegovoj zemlji baš u ovom času događa dalekim rođacima junaka Dostojevskog: da oni, čim se suoče s dovoljno ozbiljnom pretnjom, bez pravog otpora tonu u anarhiju, naglo otkrivaju svoju skrivenu moralnu prljavštinu, počinju nagi da igraju pred svetom što im život pretvara u ružan, košmaran san. U tu priču, on je, osim toga, uneo i mnoge paradokse, manje pod uticajem lektire koju je čitao, a više zbog toga što je znao da se oni razrešavaju time što dovode do potpunijeg razumevanja situacije u koju su ugrađeni, koju i sami bar donekle konstituišu.
       Slično je postupao i reditelj Gorčin Stojanović. On je do parodijskih efekata dolazio tako što je insistirao na raskoraku između sadržine i forme predstave: dok je na sceni formirao atmosferu zasićenu napetošću, strahom i bučnim haosom, on je u likovima koji je čine takvom potencirao naoko neprikladne, često i groteskne crte. Tako je spolja prihvatao, a iznutra travestirao građu koja je mogla da se pojavi i u ozbiljnoj, sentimentalnoj, porodičnoj drami. Na primer, zapušten, neromantičan izgled Profesora, koga je igrao Boris Komnenić, nije sugerirao da je on i junak uzbudljive, tragične ljubavne istorije; a u interpretaciji Bojane Maljević, iz Devojke je progovaralo samo ono mangupsko i detinjasto, a ona je, ipak, neuverljivim, gotovo komičnim verbalnim pretnjama u krugu oko sebe izazivala uznemirenje i paniku.
       Ukratko, već i sama odluka da se prikaže "Klinč" predstavljala je uspeo repertoarski potez, jer je našoj publici omogućila da upozna jednog osobenog, odista originalnog dramskog pisca.