Frojdovo ucenje, po svojoj konstrukciji, nije moglo da pruži ocekivanu podršku boljševickoj vlasti u njenom optimistickom i ambicioznom projektu "stvaranja novog coveka". To je njegov neoprostivi greh

      Ruski psiholog srednje generacije Aleksandar Markovič Etkind (rođ. 1955) napisao je dokumentovanu i uzbudljivu priču o istoriji psihoanalize u Rusiji od njenih početaka u drugoj polovini prve decenije 20. veka, pa do njenog tragičnog kraja oko 1930. Knjiga je pod naslovom Eros nemogućeg objavljena u Sankt Peterburgu 1993, a nedavno je izašla i kod nas (Zepter Njorld Book, Beograd 1999).
       U ovoj dramatičnoj povesti o usponu, kulminaciji i krahu ovog moćnog učenja, tesno i nerazmrsivo su isprepletane sudbine psihoanalitičkog pokreta i Frojdovih teorija, s jedne, sa sudbinama mnogobrojnih Rusa vezanih za psihoanalizu (poznatih i nepoznatih psihoanalitičara, ali i pacijenata, ljubitelja, simpatizera i pokrovitelja psihoanalize), s druge strane. Istorija ruske psihoanalize data je u tesnoj vezi sa kulturnom istorijom Rusije, posebno u vezi sa istorijom ideja u okviru ruske moderne koja je obeležila rusku književnost, filozofiju, religijsku misao, nauku i političku teoriju i praksu. Etkindova knjiga često prevazilazi svoju osnovnu svrhu i biva istorija ruske duhovnosti, kulture i politike prvih decenija dvadesetog veka. Posebnu pažnju autor poklanja Ničeovom uticaju na rusku misao i tzv. ruski srebrni vek, odnosno ruski simbolizam (traganje za skrivenom suštinom sveta). Bez poznavanja tog šireg kulturnog i političkog konteksta teško bi se razumelo kako se psihoanaliza tako brzo i bez mnogo otpora "primila" na rusko tle.
      
       Psihoanalitičari i pacijenti
       U knjizi su opisane uzbudljive i potresne sudbine slavnih ruskih psihoanalitičarki. Gotovo celo prvo poglavlje čini opsežna i pikantna povest o fatalnoj, inteligentnoj i zavodljivoj Lu Andreas-Salome (1867-1937), koja je bila u bliskim erotskim i/ili duhovnim vezama sa nekim od najvećih umova svoga doba, sa Ničeom, Rilkeom, Viktorom Tauskom i Sigmundom Frojdom! O njoj je jedan njen ljubavnik rekao: "U njenim zagrljajima bilo je nečeg čudnog, primitivnog, anarhičnog. Pogled njenih blistavih plavih očiju kao da vam je govorio: 'Za mene će biti vrhunac blaženstva da primim tvoje seme'. Imala je ogroman apetit za te stvari. U ljubavi je bila nemilosrdna... Bila je potpuno amoralna i istovremeno veoma pobožna - vampir i dete." Pol Bjer, švedski psihoanalitičar i jedan od njenih ljubavnika, daje psihološki produbljeniju sliku njene ličnosti: "Posedovala je dar da potpuno zaroni u muškarca koga voli. Ta izuzetna usredsređenost raspaljivala bi u njenom partneru nekakav duhovni oganj. U svom dugom životu nikad nisam sreo nekoga ko bi me tako brzo i tako dobro shvatio kao Lu... Mogla je da bude veoma strasna, ali samo na tren, i to je bila nekakva čudna, hladna strast. Mislim da je Niče bio u pravu kada je rekao da je Lu - ovaploćeno savršeno Zlo... Partner je mogao da je upija intelektualno, ali u tome nema ljudskog samopredavanja. Možda je u tome i bila tragedija njenog života. Ona se trudila da se oslobodi svoje snažne ličnosti, ali to joj nije polazilo za rukom."
       Zasluženu pažnju u ovoj neobičnoj istoriji dobila je u širim intelektualnim krugovima gotovo nepoznata ruska psihoanalitičarka Sabina Nikolajevna Špilrajn (1885-1941). Ova talentovana i zagonetna ruska Jevrejka, koja je u teoriju prva uvela nagon smrti, danas je u stručnim krugovima analitičara (zahvaljujući tome što je 1974. objavljena prepiska Frojd-Jung) možda poznatija po tome što je, mada njegova pacijentkinja, bila u ljubavnoj vezi sa Jungom, a sa Frojdom u prepisci. Ironijom sudbine, upravo ona koja je spoznala nagonsku osnovu agresivnosti u čoveku, nastradala je od nacista jer nije verovala da Nemci mogu biti tako bezrazložno surovi (streljana je u Rostovu).
       Poduže poglavlje Etkindove istorije psihoanalize posvećeno je najčuvenijem ruskom pacijentu Sergeju Pankejevu, poznatom pod pseudonimom Čovek-vuk. Ovaj slavni slučaj opisan je u Frojdovoj poznatoj studiji Iz istorije jedne dečje neuroze (1918). Ruski emigrant Sergej Pankejev (umro u Beču 1979. godine) ostavio je svoje svedočenje o analizi kod Frojda, kao i o samom tvorcu psihoanalize (Mjuriel Gardiner, Čovek-vuk i Sigmund Frojd, 1986). Najveći i najznačajniji deo Frojdove studije posvećen je jednom snu četvorogodišnjeg Sergeja. Dečak je usnio kako se jedne zimske noći naglo otvara prozor i on u strahu ugleda gde na starom orahovom stablu sedi nekoliko belih vukova, ogromnih repova i načulenih ušiju. Na osnovu temeljne analize ovog sna, kao i sećanja iz detinjstva Čoveka-vuka, Frojd donosi mnoge zapanjujuće, neočekivane i smele zaključke i teorije o analnoj erotici, kompleksu kastracije i o Edipovom kompleksu. Ključ za tumačenje ovog zagonetnog, koliko lepog toliko i strašnog sna o belim vukovima sa ogromnim repovima, otac psihoanalize našao je u dečakovom traumatskom sećanju na tzv. prascenu (kada je video seksualni odnos svojih roditelja izveden a tergo). Etkind na nov, lakanovski način tumači ovaj san o vukovima na orahu polazeći od teško prevodivog ruskog idioma "Dobićeš na orahu!", koji ima smisao pretnje kaznom.
      
       U zagrljaju vlasti
       Autor dokumentovano i temeljno razmatra pojedine faze u prihvatanju i razvoju psihoanalize u Rusiji. On najpre prikazuje brzo i relativno lako prihvatanje psihoanalize u Rusiji u prvoj deceniji dvadesetog veka, kao i njenu čvrstu vezu sa Frojdom i međunarodnim psihoanalitičkim pokretom (preko Lu Salome, S. Špilrajnove, M. Ejtingona, Osipova i drugih). Potom opsežno opisuje zlatno doba psihoanalize u Rusiji (druga i polovina treće decenije 20. veka), kad se psihoanaliza, pod okriljem vlasti, širi i institucionalizuje (Društvo psihoanalitičara, Institut, Dečji dom, časopis Psihoterapija, izdavačka delatnost). "Neobična bliskost sovjetskih psihoanalitičara sa vrhovnom vlašću podvlačila je osobenost situacije u Rusiji. Ta bliskost, koja se ogledala u mnogobrojnim primerima preplitanja Ruskog psihoanalitičkog društva sa ljudima iz najviših organa vlasti, kao i u sličnosti između njihovih najtipičnijih izjava i dominantne linije ideoloških traganja, nikad i nigde dotle nije viđena i to, po svoj prilici, predstavlja najizrazitiju crtu ruske analize 20-ih godina", smatra Etkind. Posebni odeljci posvećeni su poznatim ruskim psihoanalitičarima Ivanu D. Jermakovu, Mojseju Vulfu, Nikolaju Osipovu i drugim. Ivan Dimitrijevič Jermakov (1875-1942) prvi je predsednik Ruskog psihoanalitičkog društva (osnovano 1922), a ujedno i osnivač i direktor psihoanalitički orijentisanog Dečjeg doma - laboratorije (1923. prerasta u Državni psihoanalitički institut). On je 1922. utemeljio i "Psihološku i psihoanalitičku biblioteku", koju je znalački uređivao sve do 1928, kad je nasilno ugašena. Jermakov je izdao neke od najvažnijih dela klasika psihoanalize: Frojda, Junga, Adlera, zatim, K. Abrahama, E. Džounsa, M. Klajn, ali i studije ruskih psihoanalitičara (dve svoje knjige posvećene psihoanalizi stvaralaštva Puškina i Gogolja, kritičku studiju N.N. Vološinova o frojdizmu i dr.).
      
       I "nesvesno" pod kontrolom
       Za sudbinu psihoanalize u zemlji boljševika posebno je poučan i paradigmatičan primer uspona i pada Dečjeg doma - laboratorije. U Dečjem domu, čiji je nominalni čelni čovek bio Jermakov, a stvarni stručni rukovodilac Vera Šmit, boravio je veći broj dece političkih funkcionera, koja su vaspitavana u skladu sa savremenim shvatanjima psihoanalitičke pedagogije. Sovjetska vlast je svesrdno pomagala Dom i podržavala njegovu psihoanalitičku orijentaciju. (Frojdovoj nauci, po svoj prilici, posebno je bio naklonjen Lav Trocki, moćni boljševički vođa, koji je pokroviteljski negovao psihoanalizu kao moćno oruđe za kovanje "Novog čoveka".) Ova psihoanalitička institucija imala je dobru saradnju i sa inostranim humanitarnim organizacijama, i sa međunarodnim psihoanalitičkim organizacijama. Kad je izgubljena podrška vrha Partije, tada su ideološki napadi na Dečji dom srušili ovu naizgled jaku i u svetu uglednu instituciju. (O ovoj ustanovi i njenim iskustvima u seksualnom vaspitanju podrobno je pisao i Vilhelm Rajh, koji ju je posetio 1929). Miljenik sovjetske vlasti, njeno povlašćeno čedo, preko noći je postalo pastorče i nemilosrdno ugušeno. Ovaj primer neuspelog i protivprirodnog braka psihoanalize i sovjetske vlasti otvara ozbiljna teorijska pitanja u domenu političke teorije i socijalne psihologije.
       Boljševička ideologija, kao i svaka totalitarna ideologija, mora biti protiv subverzivnog metoda psihoanalize koji razlaže svest, demaskira svesne ideale i uzvišene motive, te razotkriva prave, nesvesne motive iza fasade ideologije. Sam pojam dinamičkog nesvesnog je za totalitarnu ideologiju, koja nastoji da sve podvrgne svesnoj kontroli i disciplini, "sumnjiv" i neprihvatljiv. "Nesvesno, kako je video Frojd, u načelu nije dostupno socijalnoj kontroli ukoliko se, naravno, takvom kontrolom ne smatra sama psihoanaliza. Postojanje neprozirnog jezgra u čoveku predstavlja protivotrov za svaku socijalnu utopiju, čak i za svaku totalitarnu državu." Iz tih razloga je ideološka boljševička kritika psihoanalize negirala postojanje nesvesnog. A ako nema nesvesnog, iracionalnog u čoveku, "onda sve što je u čoveku važno može kontrolisati njegova svest, pa, prema tome, i društvo. A, prema tome, i vlast", kaže Etkind. Dakle, kako to ubedljivo pokazuje tragična sudbina psihoanalize u Rusiji, ovaj prijateljski i pokroviteljski zagrljaj u kojem se razvijala Frojdova revolucionarna nauka pokazao se kao smrtonosan.
       Najkraće, najsažetije o recepciji psihoanalize u Rusiji može se reći: psihoanaliza je početkom dvadesetog veka bila u ruskoj kulturi prihvaćena neočekivano lako, kao miljenica sovjetske vlasti dostigla je nagli procvat i ideološke deformacije, ali je isto tako brzo bila od iste te vlasti u korenu sasečena. Odstupanju od duha psihoanalize doprineli su i sami ruski analitičari koji su imali iluzija da se psihoanaliza može uspešno "prilagoditi" postojećim političkim uslovima u prvoj zemlji socijalizma.
       Frojdovo učenje, po svojoj konstituciji, nije moglo da pruži očekivanu podršku boljševičkoj vlasti u njenom optimističkom i ambicioznom projektu "stvaranja Novog čoveka". To je njegov neoprostivi greh.
       Zato je psihoanaliza u prvoj zemlji socijalizma i doživela tragičnu- sudbinu.
      
       ŽARKO TREBJEŠANIN