Iako su mnogi skloni da se slože da će ženski deo biračkog tela odlučiti izbore, ne samo zato što su žene u većini, malo ko od domaćih političara i istraživača danas vodi računa o stavovima i očekivanjima žena u politici

      Žene sa ovih prostora idealno su evoluirale u poslednjoj deceniji. Zahvaljujući nadahnutom zanosu njihovih muškaraca, dragovoljno su pristale da se pretvore u magarce. Pardon, magarice. Vazda pod teškim kesama sa prehrambenom i inom robom, vazda ćutljive i pokorne. Magareću tvrdoglavost demonstrirale su odlučnošću da nipošto ne ropću pod teretom obaveza i da velikodušno odbijaju šargarepu, ne bi li svojim draganima bile lakše za održavanje.
       Srećom, pa su uglavnom pomrle njihove bake, one što su i zbog njih sklapale šine, čistile šut, učestvovale na radnim akcijama, održavale političke kružoke, organizovale analfabetske i AFŽ kurseve i izborile se za ravnopravnost. Nesrećne naslednice u stanju duboke hibernacije umalo nisu prokockale sve za šta su se "čvrstom voljom sa verom u budućnost" zalagale njihove prethodnice. Tek ovih dana prenule su se iz višedecenijskog sna. Sa ogromnim ali nikako nenadoknadivim zakašnjenjem odjedanput od lidera demokratske opozicije traže da se ozvaniči kvota od minimalno 30 odsto žena u političkim partijama, na kandidatskim listama i svim nivoima odlučivanja.
       I još: ostvarivanje ravnopravnosti u obrazovanju, zapošljavanju, platama, karijeri i penzijama. Traže život bez ratne politike, nacionalizma, straha i nasilja nad ženama. Siguran abortus, zdravstvenu preventivu i svima dostupnu osnovnu zdravstvenu zaštitu. Obrazovanje utemeljeno na principima ravnopravnosti, mira, solidarnosti i poštovanja različitosti.
      
       Smenićemo SPS
       Zahteve su prezentovale žene u nevladinom sektoru i dosad potpuno zapostavljene članice stranaka objedinjenih u onom što u poslednje vreme zovemo Udruženom demokratskom opozicijom. Kada su njihovi šefovi čuli šta se od njih traži, upućeni tvrde da su im se od neverice zatresla dlakava i kvrgava kolena a onda su po običaju počeli sa sprdačinom. U stilu: licitiraćemo kvote u krevetu ili animiraću ja njih na livadi. Svedoci tvrde da su najžgoljaviji i najniži bili najglasniji u ovoj mačo igrariji. Predlog je pročitan tek pod tačkom razno i nikakva odluka do danas nije donesena.
       Žene su, međutim, odlučile. Kako i zašto, objasnila je Gordana Čomić, predsednica Pokrajinskog odbora DS na jednom od okruglih stolova Ženske političke mreže ujedinjene opozicije: "Žene u Hrvatskoj sklonile su HDZ, žene će i u Srbiji smeniti SPS. Neka žene zamole muža, sina, brata, švalera da izađe na izbore i glasa za promene i to će se dogoditi."
       Ova ničim opravdana sigurnost u žensku ubedljivost temelji se na stranim istraživanjima po kojima žena sa stavom, dakle glasačica, za sobom na kontu pomenute ubedljivosti povlači još pet glasova. Muškarac koji izlazi na glasanje, uglavnom kako ga je bog dao dosadnog, nosi prema istim istraživanjima samo svoj glas.
       Kod nas se baš niko od 70-ih godina nije pozabavio specifičnostima koje nosi žensko biračko telo. Kao, potpuno smo se emancipovali, svi smo postali ljudi. No, bez obzira na stepen razvijenosti, istraživanja tog tipa u demokratskim zemljama vode se i te kako. Ne bi Hilari Klinton onoliko puta menjala imidž od divlje do domaće mačkice, niti bi gospođa Olbrajt najzad pokrila debeljuškasta kolena. Političari ne mogu da zamisle kampanju bez znanja šta o njima misle žene - počev od najbanalnijeg: od fizičkog izgleda, do duhovne raskoši kojom ih obasipaju. U skladu sa njihovim očekivanjima menjaju se i politički imidži.
      
       Revolucija u toku
       U Jugoslaviji o ženama političari govore još samo za Osmi mart, i to tako da bi se njihovog govora postidela i kišna glista, i onda kada ih treba naterati da rađaju mada su im na kraju 20. veka obećavali isključivo korenje. To je jedno od retkih obećanja koje je na putu da se ispuni.
       Srđan Bogosavljević, direktor agencije "Stratedžik marketing", kaže: "Da bi se neko ozbiljno bavio ženskim javnim mnjenjem, mora ozbiljno da se bavi javnim mnjenjem uopšte. Kod nas to niko ne radi ozbiljno. Jer: ozbiljno se ne može baviti javnim mnjenjem ako se niko ozbiljno ne bavi politikom, što je kod nas takođe slučaj. Uostalom, politikom se niko ozbiljno ne bavi kada je revolucija u toku."
       Bogosavljević tvrdi da je procenat neopredeljenih žena veći od procenta neopredeljenih muškaraca. Tako je svuda, ne samo kod nas. Jedna slovenačka studija utvrdila je da sa "ne znam" u raznim anketama najčešće odgovaraju žene i to one iz ruralnih područja. Naš sagovornik je primetio da su izrazito muške stranke SRS i SPO. Dalje, što je veće učešće žena među neopredeljenima, sledeće najveće učešće žena je među onima koji su trenutno za SPS. Milošević seje strah ali se istovremeno ponaša kao veliki zaštitnik. Žene to očito vole, mada su po prirodi stvari naklonjenije miroljubivim strankama. Zajedno sa liderima Zapada RTS je mnoge ubedio da je Slobodan Milošević najveći mirotvorac na Balkanu.
       Jasna Milošević, istraživač je u agenciji "Medijum indeks", kaže da je njihovim poslednjim istraživanjem u Srbiji (bez Kosova) bilo obuhvaćeno 490 žena i 553 muškarca. Pokazalo se da je većina anketiranih žena na marginama društvenog života. Mahom su nezaposlene (50,6 odsto) ali i ukoliko imaju stalno zaposlenje, ono je neprivlačno: kvalifikovane radnice (19,4 odsto) ili niži rukovodioci (15,3 odsto). U 60 odsto slučajeva imaju srednje školsko obrazovanje.
      
       Žene su apstinenti
       I Miloševićeva ističe da se, u celini gledano, pol retko pokazuje kao značajan za političko opredeljenje. "Međutim, takvo posmatranje ovog pitanja dovelo bi do zapostavljanja i zanemarivanja razlika koje ipak postoje kada se podaci malo detaljnije sagledaju."
       Dakle, strogo statističko gledano, ne vidi se znatna razlika između žena i muškaraca po tome kako bi glasali na predstojećim izborima. "Ali, apstinenata među ženama u našem istraživanju ima 38 odsto, a među muškarcima 28 odsto. Žene i dalje misle da je politika muški domen, društvo to podržava jer se ništa ne čini da se one aktiviraju. To pogotovo ne čine političke stranke."
       Koliko su žene politički neaktivne, zastrašene i marginalizovane, vidi se i po tome što je polovina ispitanica odbila da odgovori na pitanje da li bi iznela svoj stav, potpisala peticiju ili učestvovala na demonstracijama. "Evidentno je, dakle, da su brojniji neodgovori na pitanja i apstinencija ne samo u izbornom ponašanju nego i u iznošenju bilo kakvih stavova."
       Otkako se ispilila, opoziciona bratija uvežbava nemar prema biračima, što bi ponovo moglo da im se obije o glavu. Kao onomad, kad su, zato što je to njima odgovaralo, pozvali radnike na generalni štrajk a ovi to hladno odbili jer ih prethodnih godina gotovo nisu ni primećivali. Sociolog Stjepan Gredelj stoga konstatuje: "Neozbiljno je, amaterski je, ali i očigledno da se kod nas političari ne obraćaju nijednoj ciljnoj grupi. Oni se ponašaju iracionalno a ne promišljeno. Čim nema te diferencije između ciljnih grupa, nemate ni stranke. To su sve pokreti."
       Mnogobrojni su kritičari ovdašnjeg praktikovanja i shvatanja demokratije. U tome traže i razlog što se političari ne obraćaju ženama. Natalija Mićunović iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju to potvrđuje: "Osim forme i procedure, sadržaj demokratije ovde nije ni dotaknut. Dalje, profil ljudi koji su uspeli u politici takav je da se ne obraćaju ljudima koje smatraju inferiornim."
      
       Hvatanje za slamku
       Protiv ovakvog stava, dakako, buni se ono malo žena stranačkih funkcionera. Zaklinju se da su njihovi lideri dušom i telom posvećeni ženskom pitanju. Idu dotle da se hvale brojnošću ženskog članstva u svojim partijama ne primećujući da to i nije baš za pohvalu jer su u vrhovima stranaka zanemarljivo zastupljene. Situacija je slična, ali nije svuda ista.
       Tako Gordana Aničić, potpredsednica Skupštine opštine Vračar, s ponosom izjavljuje da SPO "ima mnogo ženskog kadra na funkcijama, pogotovo na gradskom nivou. One su predsednice, potpredsednice, sekretari opština. Vuk Drašković je jedan od retkih lidera koji ženama daje punu podršku".
       Aničićeva tvrdi da će SPO sve učiniti ne bi li animirao žene da izađu na izbore, da shvate da je zajednički cilj put ekonomskih promena i novih političkih i kulturnih reformi.
       Aleksandra Joksimović, sekretar za međunarodne odnose u DS, tvrdi da poslednja istraživanja pokazuju da su u ovom trenutku žene četiri puta zahtevnije u želji za promenama od muškaraca. "Tu se krije veliki potencijal i ne smemo ga ispustiti. Svetska iskustva kažu da su žene često presudne kada su izbori u pitanju." Kako je Zoran Đinđić reagovao kada je video zahtev vezan za kvotu, odnosno žensko participiranje u vlasti: "Ja sam iskreno obradovana reakcijom mog lidera Zorana Đinđića."
       Ima i skeptičnih. Otkud toliko dobre volje prema ženama koje su do juče za lidere bile nevidljive. Uzgred, treba primetiti da zbog trenutne krize još nisu našli vremena da udovolje ženskim zahtevima. Anđelka Milić, profesorka sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže: "Nije reč o buđenju nove svesti, demokratiji i težnji za ravnopravnošću. Pre će biti da se lideri opozicije hvataju za slamku jer je opozicija u nezgodnom položaju. Odlično je što su se žene prvi put okupile a do sada su bile u senci svojih vođa. Volela bih da uzmu stvar u svoje ruke i da doteraju mnogo dalje nego što njihovi pretpostavljeni to očekuju ili žele."
       Prokleta "Jerina"
       Zanimljivo je da su se žene dogovorile mnogo lakše od svojih zavađenih lidera koji sada sarađuju pod pritiskom Zapada. Ipak, Žarana Papić, docent na Filozofskom fakultetu, misli da i dalje "žena u strankama služe ponajviše kao alibi kada se postavi žensko pitanje".
       Žene alibi su, prema rečima naše sagovornice, i dve najuticajnije supruge: Mirjana Marković i Danica Drašković. "One, s jedne strane, treba da dokažu kako su ovde žene emancipovane, da odlučuju i imaju moć, dok su, s druge, meta negativnih emocija i agresivnih osećanja. Ali, one su pre svega supruge. Obe vrlo precizno po patrijarhalnom principu profitiraju od političkih položaja svojih muževa. O njima se može govoriti kao o despotskim parovima", ističe Papićeva.
       Muškarci, cinični kao što jesu, često vole da tvrde da na našem podneblju žene predsednički kandidati ne bi imale nikakvih izgleda, pored ostalog i zato što ostale žene iz čiste zavisti (?) ne bi glasale za njih. Ima li u tome istine?
       "Žene su možda sklonije seksizmu, što je karakteristično za patrijarhalna društva u krizi. Seksizam se javlja ne zato što su žene po prirodi veći ženomrsci već zbog porodične dinamike koja se preslikava", kaže Natalija Mićunović.
       Mnogi naši političari sakupljali su poene hvaleći se da se kod njih zna gde je u njihovoj kući ženi mesto. Vojislav Šešelj pre svih. Ali i još neki.
       Velja Ilić, jedan od vođa ujedinjene opozicije, kao argument protiv Danice Drašković otprilike se hvalio: Eto, ja imam ženu koja peče palačinke i ne meša se u politiku. Naši sagovornici potvrđuju da takav opšteusvojeni obrazac ponašanja ponajviše šteti ženama u politici. Još valjda od "proklete Jerine" u Srbiji funkcioniše mit o ozloglašenoj, o ženi đavolu. Žene su od tada toliko napredovale, što ne bi još malo?
      
       MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ