Trećeg aprila Vesliju Klarku ispunjena je želja: bombardovana je zgrada Ministarstva unutrašnjih poslova u centru Beograda. Zvanični Pariz bio je ogorčen, jer na to nije prethodno dao pristanak. Od tog trenutka, u Klarkovoj kancelariji sedeo je neprestano francuski oficir koji mu je gledao preko ramena kako Klark ne bi opet prokrijumčario neki neodobreni cilj. Klark se vajkao Bi-Bi-Siju da ga je taj oficir uveče pratio i kući. Tako je, izgleda, spasen Brankov most: generali Klark i Šort hteli su da ga ruše (Šort "nadahnuto" za Bi-Bi-Si kazuje do koje je mere želeo da sruši taj "rokenrol most", jer su Srbi na njemu plesali u inat bombama), no Francuzi su odgovarali: Nemojte to ni da tražite

      Sve je ispalo naopako, mereno čak i dvostrukim zapadnim aršinom. Niti je Kosovo multietnično (Albanci pod okriljem Kfora sada "čiste" Srbe, Rome i ostale, što čak i Zapad, kad hoće, vidi), niti je mirno i demokratsko (u Pokrajini caruju kriminal i bezakonje i malo ko se oseća bezbednim,što je primetio i američki Kongres), niti je srpska vojska poražena (NATO je izgledao smešno kada su se srpski tenkovi besprekornog izgleda povukli sa Kosova). Slobodan Milošević nije srušen sa vlasti, a nema u dovoljnom broju ni leševa kojim bi se možda moglo retroaktivno pravdati tromesečno nezakonito i nelegitimno razaranje Jugoslavije. Sa zapadnog aspekta gledano,još gore je to što je rat na Kosovu samoj alijansi naneo više političke štete nego Vojsci Jugoslavije vojne.
       Što je bliža godišnjica bombardovanja, to je jača želja zapadnih vojnih komandanata i političara da makar reinterpretiraju svoj kosovski debakl.Važan deo te reinterpretacije je i traganje za žrtvenim jarcima, odnosno "dežurnim krivcima" za NATO promašaje. Najnovija epizoda te priče je mi to srpskoj "krtici" u vrhu NATO-a.
      
       Opsesija
       Prošle nedelje, u dokumentarcu Alana Litla "Moralni rat" Bi-Bi-Si se na do sada najtemeljitiji način pozabavio glasinama koje su curile još za vreme bombardovanja: da je glavnokomandujući NATO za Evropu, američki general Vesli Klark, bio opsednut idejom izdaje u sopstvenim redovima ("Znam da me špijuniraju, hoću da uhvatim špijuna!", navodno je ponavljao u prvim danima rata, dok su NATO bombe ubijale civile i pogađale prazne kasarne). Priča Bi-Bi-Sija otprilike glasi da je detaljna saznanja o avionskim maršrutama u prvim nedeljama bombardovanja dobijalo oko 600 ljudi u vrhu NATO-a; kada je taj broj posle prve dve nedelje smanjen na 100, NATO učinak na terenu se popravio. Utvrđeno je i postojanje tajnog izveštaja penzionisanogameričkog oficira, izvesnog Makartija, koji se ovim sumnjama bavio za interne potrebe američkog vazduhoplovstva, no zapadni vojni komandanti i politički lideri službeno odbijaju da poveruju u te sumnje, a njihovi zvanični portparoli ih redovno opovrgavaju.
       Neslužbeno, međutim, kao da mnogima odgovara da se sumnje i dalje održavaju. Naročito Amerikancima, koji ne kriju da su tokom bombardovanja bili, a posle njega ostali, duboko nezadovoljni nedovoljnim stepenom kooperativnosti i subordinacije preostalih 17 članica NATO-a (devetnaest je zemalja učestvovalo u agresiji, no Britanci su izuzeti od kritike).Teorija o srpskoj krtici, ma kako klimava bila, zgodna je i zbog toga što ratnom protivniku, odnosno Vojsci Jugoslavije i njenom narodu, uskraćuje svaku moguću zaslugu za eventualne uspehe u odbrani zemlje. Ako smo u nekom segmentu i poraženi, rezonuju u NATO-u, onda su za to krive "krtice", odnosno "mangupi u našim redovima". A to je kudikamo bolje nego priznati bilo kakve uspehe Vojske Jugoslavije u borbi protiv neuporedivo nadmoćnijeg neprijatelja. Što je sve razumljivo, ako je verovati Bi-Bi-Siju da je u teoriju o zaveri i krtici prvi "poverovao" upravo Vesli Klark.
       Rat NATO-a protiv Jugoslavije nazvan je u zapadnim medijima "Medlininim ratom", no time je američkom državnom sekretaru, gospođi Olbrajt, možda data prevelika zasluga. Ona ne bi uspela u nameri da političkim manevrisanjem izdejstvuje kažnjavanje Jugoslavije i njenog predsednika Miloševića da na mestu glavnokomandujućeg u Evropi nije imala tako vernog saveznika kao što je bio Klark. Gospođa Olbrajt prva je promovisala ideju da su Srbi i njihov predsednik "siledžije u školskom dvorištu" kojim treba samo malo okrvaviti nos da uteknu sa lica mesta; no general Klark bio je taj koji je uvek rado nudio vojnu silu kojom bi podupro njenu "diplomatiju". On je sastavljao planove, nudio spremne vojne opcije i otvoreno navijao da se izabere strategija "krvavljenja srpskog nosa". Ovaj političko-vojni tandem uspeo je da ubedi Bila Klintona u apsolutnu neophodnost, očiglednu svrsishodnost i savršenu izvodljivost isterivanja "srpskog siledžije" iz albanskog "dvorišta". Trajalo je osam meseci (Olbrajt i Klark sećaju se u filmu Bi-Bi-Sija da su otvoreno počeli da navijaju za svoju ratničku opciju još na sastanku ministara odbrane NATO-a u junu 1998. godine), ali im se trud, nažalost, isplatio kad je Vilijam Voker (koga Bi-Bi-Sijev dokumentarac razobličuje kao lažova koji je uposlio profesionalne agente CIA da glume monitore; ti agenti kasnije su OVK ostavili opremu i broj mobilnog telefona generala Klarka) u Račku, u januaru 1999, konačno našao dobar izgovor za ultimatum i bombe.
      
       Rokenrol most
       Kada se stanje krajem januara zakuvalo, u Beograd su nahrupili zapadni novinari. Dopisnik "Vašington posta" iz Rima Džefri Smit ispričao je beogradskim kolegama kako mu je visoki zvaničnik NATO-a u poverenju rekao:"Nikad u životu nisam video da neko toliko želi da bombarduje kao što to Ves želi." Prethodno je, u oktobru 98, NATO bombardovanje odgođeno usled dogovora Milošević-Holbruk. Dogovor je u jednom trenutku visio o koncu zato što je Holbruk nastojao da ubedi Miloševića da pristane na naoružane monitore, a Milošević je to uporno odbijao. Isti izvor veli da je Klark u oktobru predlagao da NATO bombarduje Srbiju samo zato što ne pristaje da posmatrači budu naoružani.
       Diplomatski pregovori, ako se tako mogu nazvati, u Rambujeu i Parizu protekli su u skladu sa željama Medlin Olbrajt. Kada je dato naređenje za bombardovanje, u Klarkovoj bazi u NATO-u osećali su se "opijenost i uzbuđenje", svedoči Bi-Bi-Si. Američki vazduhoplovni general Majk Šort sasvim je nedvosmislen u pogledu očekivanja njegovih pretpostavljenih: "Više puta mi je ponovljeno: Majk, moraćeš da bombarduješ samo dve ili tri noći, alijansa samo toliko može podneti, Vašington samo toliko može podneti." Kad je sve krenulo naopako, kad se pokazalo da Medlin Olbrajt i Vesli Klark nisu raspolagali ispravnim psihološkim portretom svog protivnika i kada je Televizija Srbije u svet počela da šalje slike "kolateralnih žrtava", ubijenih srpskih i albanskih civila, Klark je poželeo da gađa - u srce Beograda. (U opsežnom dokumentarcu američke PBS televizije, Klarku je nedavno postavljeno pitanje: "Sećate li se kako ste zahtevali da se bombarduje Beograd, čim se, posle prvih nekoliko dana, pokazalo da Milošević neće odmah popustiti?" Odgovorio je: "Oh, naravno.") Trećeg aprila ispunjena mu je želja: bombardovana je zgrada Ministarstva unutrašnjih poslova u centru Beograda. Zvanični Pariz bio je ogorčen, jer na to nije prethodno dao pristanak. Od tog trenutka, u Klarkovoj kancelariji sedeo je neprestano francuski oficir koji mu je gledao preko ramena kako Klark ne bi opet prokrijumčario neki neodobreni cilj. Klark se vajkao Bi-Bi-Siju da ga je taj oficir uveče pratio i kući. Tako je, izgleda, spasen Brankov most: generali Klark i Šort hteli su da ga ruše (Šort "nadahnuto" za Bi-Bi-Si kazuje do koje je mere želeo da sruši taj "rokenrol most", jer su Srbi na njemu plesali u inat bombama), no Francuzi su odgovarali: Nemojte to ni da tražite.
       Ovaj detalj, ma koliko "sitan", nešto kazuje o stepenu poverenja i saradnje koji je vladao među NATO saveznicima za vreme bombardovanja. Taj je detalj zanimljiv i zbog toga što teorija zavere i krtice u stvari seje sumnju u Francuze. Tu se navodi primer Pjer-Anri Binela, francuskog majora koji je u Briselu 1997/98. godine navodno, iz uverenja, odavao NATO tajne jugoslovenskom vojnom atašeu, zatim se kao "dokazni materijal" navodi slučaj francuskog oficira Ervea Gurmelona koji je navodno obavestio Radovana Karadžića o tajnom planu za njegovo hvatanje, a tabloidni londonski list "Dejli telegraf" ovih dana se pozvao i na činjenicu da u Beogradu postoji - spomenik Francuskoj.
       Dnevnopolitičku upotrebnu vrednost teorije o srpskoj "krtici" Amerikanci ovih dana nalaze i u Kosovskoj Mitrovici. Nesposobnost Kfora da srpskoj manjini ma gde na Kosovu omogući makar i najminimalnije uslove za bezbedan život, jednim delom se pravda "mešanjem Beograda", a jednim delom "pristrasnošću" Francuza, koji inače kontrolišu region Mitrovice. Istina je, izgleda, da se čak i istinska želja Kfora da zaštiti Srbe u Mitrovici izneverava i zapostavlja zbog međusobnih razmirica vojnika i oficira iz zemalja NATO-a. U Kforu i Unmiku svaki čas neko izgubi posao zato što je kritikovao snage "tuđe" zemlje jedinstvenog NATO-a.
      
       Političke zasluge
       Klark, koji kad ga direktno pitaju odbija svaku primisao da je njegov odnos prema Slobodanu Miloševiću lične prirode, jedva je izdejstvovao savezničku dozvolu da gađa Miloševićevu vilu u Dobanovcima, odnosno njegovu kuću na Dedinju. Ni Acovićeva, odnosno Titova kuća na Dedinju ni vila u Dobanovcima, dabome, nisu Miloševićevo privatno vlasništvo. No nisu to bile ni srpske rafinerije nafte ni tenkovi VJ, ali je Vesli Klark ipak sve vreme rata na brifinzima govorio o "njegovom" protivvazdušnom sistemu, "njegovoj" nafti, "njegovim" tenkovima. Klark je, reklo bi se po izboru prisvojnih imenica, ratovao isključivo protiv "njega", Miloševića.
       Pa je li pobedio, vredi u tom slučaju pitati. Teško. Pedesetšestogodišnji general Klark, čijoj su četvrtoj generalskoj zvezdici kumovale političke zasluge stečene u tandemu sa Holbrukom, izgleda da u Pentagonu nikad nije imao mnogo prijatelja. Čovek iz Litl Roka u Arkanzasu, Klintonov zemljak i kolega iz Oksforda, koji se nadao da će postati Norman Švarckopf balkanskog rata (Švarckopf je komandovaoameričkim trupama u Zalivskom ratu, da bi posle rata postao TV zvezda i dobio milionske honorare za knjigu), nije stekao lovorike bombardovanjem "njegove" zemlje. Javno je ponižen kada su novinari pre njega saznali da ga je Bela kuća, svega mesec dana posle rata na Kosovu, poslala u penziju, i to tako da sa sadašnje funkcije mora da ode tri meseca pre nego što mu istekne mandat glavnokomandujućeg NATO-a. Zapadni novinari pišu da je on "usamljen, izolovan, pomalo bez dodira sa stvarnošću" (Robert Fisk u "Indipendentu" 17.septembra 1999.godine), "ogorčen" (Vilijam Drozdijak u "Vašington postu", takođe 17. septembra 1999), "u ratu sa Pentagonom" zbog situacije na Kosovu (Džejn Perlez u "Njujork tajmsu", 12.marta ove godine).Ovih je dana u Sofiji ponovo pretio "njemu", svom starom neprijatelju, zbog pritisaka na Crnu Goru. Doduše, pomalo nezgrapno: "NATO će uraditi ili neće uraditi stvari koje treba ili ne treba da uradi, na način kako bude našao za shodno u tom trenutku..." Videćemo da li je to njegova "labudova pesma" Miloševiću: u aprilu mu ističe mandat glavnokomandujućeg, posle čega odlazi u penziju, bar što se američke vojske tiče.
       Kad je reč o Miloševićevom opstanku na vlasti, Klark kao da je rastrzan između dva različita poriva. S jedne strane, stalno održavanje nivoa pretnji Miloševiću objašnjava time što je Milošević i dalje "veoma čvrsto na vlasti", o čemu je više puta svedočio u Kongresu SAD. S druge, on voli da se ruga Miloševiću i da podseća novinare da je predsednik Jugoslavije njemu, Klarku, lično u januaru prošle godine rekao kako je Kosovo važnije od njegove (Miloševićeve) glave. "Morao je da preda ili Kosovo ili glavu i predao je Kosovo. A sada se bori da makar glavu sačuva", kaže američki general koji tvrdi da u NATO bombardovanju Jugoslavije nije bilo ničeg ličnog.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ
      
      

Lik generala Klarka teško bi bilo do kraja osvetliti ako se ne kaže da je u čuvenoj Vest Point akademiji diplomirao prvi u klasi i da je smatran jednim od "najbriljantnijih" mladih oficira koji su izašli iz rata u Vijetnamu, u kojem je više puta odlikovan. Njegovo mišljenje o Vijetnamskom ratu zabeleženo je u članku u nedeljnom magazinu "Vašington post" iz 1981.godine, kada je intervjuisan kao potpukovnik i komandant tenkovske brigade. Nije verovao da je američka vojska u Vijetnamu u bilo čemu pogrešila, i smatrao je da je rat u Vijetnamu - dobijen. "Ja kažem da smo jednostavno prerano izgubili srčanost. Da smo ostali čvrsti kada je potpisan mirovni ugovor, da smo intervenisali u slučaju kršenja ugovora, Južni Vijetnam bi još postojao."