Saradnja se obnavlja uz saznanje Moskve da kosovska kriza - koja će se nesumnjivo rešavati veoma dugo - ne bi trebalo da ometa strateško nastojanje Rusije da u Zapadu ima partnera, a ne političkog neprijatelja

      Prvi put od dolaska Kfora na Kosovo Rusija i NATO su se dogovorili da obnove saradnju. Do prekida - ili bolje reći do zahlađenja - u odnosima došlo je najpre zbog nesaglasnosti Rusije sa širenjem NATO-a na Istok, a potom zbog agresije na Jugoslaviju i načina na koji je rešavana kosovska kriza. Sada se saradnja obnavlja uz saznanje Moskve da kosovska kriza - koja će se nesumnjivo rešavati veoma dugo, i ne neophodno u skladu sa ruskim očekivanjima - ne bi trebalo da blokira strateške interese Rusije da u Zapadu, odnosno NATO-u, ima partnera, a ne suparnika ili, što bi bilo još štetnije, ponovnog političkog neprijatelja.
       Obnovi saradnje, u okviru Stalnog zajedničkog saveta, ustanovljenog u maju 1997, prethodila je poseta generalnog sekretara NATO-a Džordža Robertsona Moskvi, sredinom februara, posle koje su usledile, u okviru kampanje za ruske predsedničke izbore, pomirljivije izjave novog lidera Rusije Vladimira Putina, po kojima je "teško zamisliti NATO kao neprijatelja". Upitan, u jednom intervjuu za Bi-Bi-Si, da li bi i Rusija mogla jednom da uđe u NATO, on je odgovorio: "Zašto da ne?"
       Ovaj kratak odgovor u formi pitanja pre je metaforičan, nego hipotetičan. Rusija kroz Partnerstvo za mir već ima vojnu saradnju sa NATO-om koja isključuje sučeljavanje i obnovu hladnoratovskog antagonizma. U rešavanju međunarodnih kriza bilo je sukoba interesa, nadmetanja, podozrenja i koškanja - što Bosna i, osobito, Kosovo ubedljivo ilustruju - ali nikad nije došlo do eksplozivne napetosti ili gubitka kontrole u ponašanju.
       U poslednje vreme, od agresije NATO-a na Jugoslaviju i posebno od produbljivanja krize na Kosovu nakon dolaska Kfora i Unmika, dobijao se utisak da Rusija ima protivrečan odnos prema Zapadu, prevashodno prema Amerikancima: vojnici su bili tvrđi i manje skloni daljem popuštanju, a diplomati mekši i manje odbojni.
       Putin je takođe bio protivrečan: pre nego što je izjavio da je moguće da i Rusi pristupe NATO-u, zabrinuo je Zapad najavom revizije ruske vojne doktrine i mogućnošću upotrebe nuklearnog oružja "u slučaju ugrožavanja teritorije i državne bezbednosti" Rusije. (Pre toga Rusija se smatrala obaveznom da upotrebi nuklearno oružje samo ako bi bio "ugrožen biološki opstanak ruskog naroda".)
       Sada je postalo nešto jasnije da u odnosu Rusije prema Zapadu i NATO-u ima manje protivrečnosti, nego što se to ranije činilo, iako je nesumnjivo da je vojska i dalje tvrđa od diplomatije. Kad menja namensku upotrebu nuklearnih raketa, Putin zna da je to jedino rusko oružje koje Zapadu i dalje uliva strahopoštovanje i čini pregovaračku i partnersku poziciju Rusije ravnopravnijom u vojnoj, a donekle i u drugim oblastima. A kad ne isključuje mogućnost da Rusi uđu u NATO, on zapravo želi da kaže da budućnost odnosa sa Zapadom vidi u saradnji koja bi trebalo da učvršćuje međunarodnu bezbednost, a ne u vojnoj konfrontaciji sa najjačom oružanom mašinerijom u istoriji sveta.
       Ono o čemu će Rusija i NATO pregovarati u Briselu, u Stalnom zajedničkom savetu, izgleda i sa globalnog stanovišta i sa stanovišta ruskih nacionalnih interesa važnije od očuvanja zamrznutih odnosa i produžavanja međunarodne krize. Rusi žele da se upoznaju sa američkim planovima o ustrojstvu nuklearnog sistema odbrane. Amerikanci, a i NATO u celini, žele da se upoznaju najavljenom revizijom ruske vojne doktrine u kojoj nuklearni arsenal takođe ima najvažniju ulogu.
       U dosadašnjem političkom nadmetanju Rusi su iznudili saglasnost Zapada da je Čečenija njihovo unutrašnje pitanje. Veliki za velike imaju ponude, ako ne uspevaju sa prinudama. (Štap i šargarepa su rezervisani za manje zemlje.)
       Amerikanci su, preko Brenta Skaukrofta, bivšeg savetnika za bezbednost bivšeg predsednika Buša - čiji je sin u trci za novog američkog predsednika - ponudili Rusima tešnju saradnju unutar OEBS-a, kojem Moskva i dalje pridaje važnost najsvestranijeg bezbednosnog faktora u Evropi.
       Da bi se prevazišlo stanje u kojem "SAD ignorišu Ruse, osim kad od njih žele nešto da iskamče" - objasnio je Skaukroft - mogao bi se unutar OEBS-a osnovati četvorni direktorijum, sastavljen od predstavnika SAD, Rusije, Evropske unije i neutralnih zemalja Evrope radi veće efikasnosti, a u cilju izgradnje "šire bezbednosne arhitekture". A da bi se ublažilo nespokojstvo Rusa zbog približavanja NATO-a granicama Rusije mimo njene saglasnosti, redosled pristupanja zemalja u tranziciji Evropi bi se mogao okrenuti. Neka se tim zemljama najpre omogući da uđu u Evropsku uniju, tek onda u NATO, ako to žele.
       Sa svoje strane, Rusi su prihvatili dogovor sa SAD i Evropskom unijom o "zajedničkom delovanju u regulisanju kosovske krize", što bi donekle podrazumevalo i njihovu saglasnost sa predlozima Bernara Kušnera, odnosno Kofija Anana o skorom održavanju izbora na Kosovu i ustrojstvu autonomije pokrajine pod međunarodnim nadzorom.
       Kod nas je zbog toga šef ruske diplomatije Igor Ivanov sa visokog mesta optužen za "ulizivanje" Americi. Na to je jedan moskovski list prebacio našim vlastima - koje dobro znaju da se Rusi istinski zalažu za povratak Srba na Kosovo - da uporno guraju Rusiju u konfrontaciju sa Zapadom. "Milošević, koji se već odavno posvađao sa Zapadom, rešio je, izgleda, da se posvađa i sa Moskvom", primećuje list.
       Događa se nešto što se nama često događalo i ranije. Opsednute sobom i svojim nevoljama, naše vlasti još jednom od drveta ne vide šumu. Lakše će se i naši problemi rešavati ako Rusija i NATO sarađuju, nego ako su u sukobu. Mi jesmo bili uzrok zahlađenju u njihovim odnosima, ali nismo centar sveta.