Fukujama je budala. "U budućnosti će svi biti fini i govoriti engleski." Koješta! Da neće i Kinezi? NATO je za Evropljane kao limes, granica Rimskog carstva u kojoj se štiti teritorija demokratije

      Poznati francuski sociolog Alen Turen boravio je u Beogradu tačno pre godinu dana, gde je održao nekoliko predavanja, a onda, po preporuci svoje vlade, napustio glavni grad Jugoslavije mnogo ranije nego što je to nameravao, zbog bombardovanja koje je upravo tada predstojalo. Profesor Turen je u svojoj poslednjoj knjizi savetovao da se "iz liberalizma izađe i pre nego što se u njega uđe", uključujući se na taj način u snažnu debatu među zapadnim intelektualcima o tome kojim putem bi trebalo da krene savremeno društvo. To su bili povodi da s profesorom Turenom razgovaramo o tome gde se nalazi danas evropska levica, koji ideološki pravci mogu da pruže odgovore na izazove savremenog društva, o poziciji Evrope i NATO-a, kao i o odnosu levice i rata.
      
       Da li je socijaldemokratija ponovo kapitulirala pred ratom kao što je to uvek činila u dosadašnjoj istoriji, prihvatajući i sprovodeći vojnu intervenciju protiv Jugoslavije?
       - Vojna intervencija protiv Jugoslavije nije samo delo socijaldemokratskih partija. Ona je više delo medija i javnog mnjenja koje se formiralo na osnovu humanističkih osećanja velikog broja zapadnjaka. Ali, bar po onome što sam video u Francuskoj, ovoga puta u medijima nije žigosan ceo srpski narod i jednostrano proglašen krivim kao što je to bio slučaj u prethodnim događajima u Bosni i Hrvatskoj. Levičarske vlade koje su sada na vlasti u Evropi, nažalost, malo toga imaju zajedničkog sa levicom.
      
       Zašto?
       - Savremeno društvo ne sme da se vrati 50 godina unazad i da se upusti u avanturu liberalizma. Iz toga se mora izaći, a mora se prethodno znati kuda ćete. Ili ćete uvažiti potrebu da se ne unište mehanizmi socijalne sigurnosti, ili ćete imati revoluciju na ulicama.
      
       Gde su Evropljani stigli u svojim razmišljanjima o tome?
       To se veoma promenilo u poslednje dve-tri godine. Oni su suočeni sa izborom koji je praktično nemoguć. Jedna za drugom evropske zemlje se suočavaju sa saznanjem kako je nemoguće kombinovati ekonomsku politiku i socijalno otvaranje. Oni koji su postali simboli "trećeg puta", onaj lepi dečko na čelu Engleske, koji je prihvatio ideologiju sociologa Entonija Gidensa i njegovu knjigu pod nazivom "Treći put" proglasio zvaničnom političkom filozofijom, danas se kreću putevima koji su ne tako blizu levici.
      
       A gde se oni nalaze?
       - Prošle godine objavljena je nemačka verzija te knjige s predgovorom Gerharda Šredera. Sada se sve evropske vlade nalaze na toj istoj liniji. Ideja je sledeća: prioritet je dat ekonomskom otvaranju. Nema ni govora o protekcionizmu. Menja se politika zaštite onih koji nisu uspeli, prihvatanjem politike podsticanja onih koji mogu da postignu više. Bler je u svojoj kampanji rekao da pred njim stoje tri prioriteta: obrazovanje, obrazovanje i obrazovanje. Uslov za ekonomski uspon jeste obrazovanje. Kada idete Blerovom stazom, čini vam se da idete veoma ulevo. Tačerkina vlada bila je toliko desno, da vam se malo više levo u odnosu na nju, čini kao stvarno levo.
       U Nemačkoj je Lafonten, za koga se može reći da je čovek levog centra, brutalno odstranjen od strane kancelara, maltene po naređenju velikih koncerna, a gospodin Šreder, koji govori o stvaranju novog centra, poznat je kao čovek krupnog kapitala. Kada kažu "mi pripadamo centru", to znači da pripadaju desnici. Nemačka je danas više desno u poređenju sa Engleskom, a ne malo levo, kao što se to činilo do pre dve nedelje. Nedavno sam bio u Španiji. Tamo je na vlasti desničarska Asnarova vlada. On sada vodi istu politiku kao gospodin Bler. Nema tu velike razlike.
      
       Kako gledate na mišljenja Frensisa Fukujame i Samjuela Hantingtona? Prvi tvrdi da je istorija stigla do kraja, a drugi da nema sukoba klasa, ali ima sukoba civilizacija?
       - Fukujama je budala. Ne može se nikada izbeći da glupi ljudi izražavaju glupe ideje. Ideja kraja istorije je glupost i ništa drugo. Čudna je koincidencija da kada neko najavi "kraj istorije", onda je to uvek sada i to zavisi od njegove zemlje. Fukujamin model nije realan, ali je zato oficijelni model SAD. "Civilizovani ljudi govore engleski, svi će biti civilizovani i svi će govoriti engleski." Koješta! Da neće i Kinezi? Ono što je on rekao, a mnogi ponovili, jeste da posle hladnog rata postoji samo jedan model, a to je tržišna utakmica i demokratija predstavničkog tipa i kulturna tolerancija. To je, naravno, toliko pogrešno da je šest meseci kasnije profesor Hantington, takođe politikolog, izrazio ideju koja ide u drugu krajnost rekavši ne samo da nema unifikacije sveta i da nisu svi Amerikanci, već prisustvujemo svuda kulturnim, a posebno verskim ratovima: Srbi i Hrvati, Pakistanci i Indijci, Irska... Iako mislim da su obojica pogrešili, više volim ljude koji su kritički, poput Hantingtona, od onih koji se prave naivni, kao što je to Fukujama.
      
       Hladni rat nije bio samo ideološka borba. On je bio i borba između SAD i SSSR-a za prevlast nad Evropom. Da li to pitanje, ali u drugoj formi, postoji u ovom času?
       - To je pogrešna predstava. Tačno je da hladni rat znači borbu dve supersile za dominaciju u celom svetu ili preciznije, nad određenim delovima sveta, kako ste rekli, posebno nad Evropom. U osnovi to je bilo rešeno u Potsdamu. Posle pada Berlinskog zida, SAD ostaju jedina supersila, a Evropa u ekonomskom usponu pokušava da se izbori za izvesnu autonomiju u međunarodnoj politici. U Bosni se pokazalo da nisu u stanju da urade ništa, a isto važi i sada za Kosovo. Sjedinjene Američke Države pokušavaju da izbegnu svaku vrstu evropske autonomije i obezbede potpuno liderstvo. Problem za Evropljane je prevelika podeljenost, Evropljani su podeljeni po definiciji, ali su manje podeljeni nego u prošlosti. Evropljani pokušavaju da se umešaju analizirajući problem i zauzimajući humanitarni stav. Zbog toga su stvorene sve priče o masakrima, neki su žrtve, a drugi su odgovorni. To je samo dokaz analitičke sposobnosti, ali niko ne može biti time zadovoljan.
      
       Mogu li onda Evropljani da stvore jedinstvenu spoljnu i odbrambenu politiku?
       - Trenutno, apsolutno ne. Ali, u budućnosti da, ukoliko Evropa postane država, ne nacionalna država, ali država. Pod pretpostavkom da evropski federalizam i ekonomija budu iste vitalnosti kao američki i drugo, da evro bude u stanju da se nosi s dolarom i da se Amerikanci agresivno brane. Ukoliko se budu branili, to će značiti da je Evropa u dominantnoj poziciji i da je sposobna da formuliše svoju strategiju. Mi smo daleko od toga, jer je američka ekonomija jača od evropske.
      
       Kako komentarišete stavove da tamo gde je NATO, prestaje Evropa?
       - Trenutno, Evropa je tamo gde su granice NATO-a. Nije prihvatljivo da tako i ostane jer nakon svega, dve trećine naše spoljne trgovine je realizovano u Evropi. Granice Evrope, rekao bih, treba da budu granice Evrope. Mi imamo izvesni politički konsenzus o tome da bi trebalo da kombinujemo državu blagostanja s kompetitivnošću, a ne da žrtvujemo društveno blagostanje zarad globalizacije.
      
       Kakvo je vaše mišljenje o sudbini marksizma. Vaši su slušaoci u Beogradu bili manje ili više svi odlični marksisti, ali danas se možda stide toga, kunući se u liberalizam. Može li se bez marksističkih pogleda kritički analizirati savremeno društvo, mada već godinama o marksizmu niko ne govori?
       - Zašto ne bismo koristili elemente marksizma? Marksizam je možda mrtav, ali Marks nije. On je veliki ekonomist i filozof. Ja nisam marksist. Ja sam bio postmarksist jer sam ostao ubeđen da ne možete analizirati neki aspekt društva ili društvenog života, a da ne kažete šta je osnovni konflikt. Marksisti analiziraju konflikt u strukturalnim pojmovima, a ja ga analiziram na osnovu aktera, a ne suprotnosti kapitalizma. Marksisti su sociolozi sistema, a ja sam sociolog aktera, ali nema celovitog odvajanja aktera od sistema. Ono što mi koristimo i ono što možemo da naučimo od marksizma, jeste kritički pristup.
      
       DRAGAN BISENIĆ