Tajvanci nisu poslušali savet kineskog premijera Džu Žungđija i opredelili su se za najgoru varijantu. Sada je oko 95 odsto mladih Kineza spremno da "žrtvuje svoju krv", ako Tajvan proglasi nezavisnost

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Pekinga )
      
       Na kineskom Internetu strasti još plamte. Jedan mladi Kinez napisao je da će se spaliti na Tjenanmenu ako Komunistička partija ne reaguje na izbore na Tajvanu. Drugi je pozvao svoje sunarodnike da izvrše pritisak na vladu (u Pekingu) kako bi Tajvan bio silom vraćen Kini.
       To nije usamljen slučaj. Oko 95 odsto mladih Kineza spremno je da "žrtvuje svoju krv" i da brani teritorijalni integritet Kine, ako bi Tajvan doneo odluku o nezavisnosti.
       Borbeno raspoloženje nije mimoišlo ni Tajvance, iako u nešto manjoj meri. Svoj prkos su dokazali odbijajući pekinške sugestije u vezi sa glasanjem, ali su spremni i da se brane oružjem, ako bude potrebno. Kinezi sa obe strane tajvanskog moreuza psihološki su, izgleda, pripremljeni na sukob.
       Ali, da li bi iko osim Kineza ratovao, pod uslovom da dođe do vojnog sukoba Pekinga i Tajpeja?
       Sjedinjene Američke Države imaju svoju Sedmu flotu u blizini. Ne treba sumnjati da bi je približili Tajvanu i kineskoj obali, što još ne znači i da bi Amerika ušla u rat sa Kinom zbog Tajvana. U tom poslu ona bi teško našla saveznike, a bez saveznika se ne ratuje, čak ni sa tako velikim silama kao što su Sjedinjene Države.
       Od Ujedinjenih nacija ne treba očekivati angažovanje: u Savetu bezbednosti zastupljena je Kina, a pored nje i Rusija koje bi stavile veto na svaku odluku o vojnom angažovanju svetske organizacije.
       Od evropskih saveznika SAD ne bi trebalo da očekuju vojno angažovanje. Uostalom, u sadašnjoj krizi Evropa je utišala svoj glas. Njen razvijeni deo ima velike ekonomske interese u Kini, kao i SAD, uostalom. Vojnim angažovanjem u kinesko-kineskom sukobu već uložene milijarde odnela bi voda.
       Osim toga, Kina je geografski tako daleko. Kako ratovati na toj daljini? Kako prebaciti vojnike, kako obezbediti njihovo snabdevanje, kako - Amerikanci imaju poučno iskustvo iz rata sa Vijetnamom, a Kina nije Vijetnam. Kina ima nuklearno oružje, strateške rakete i najveću armiju na svetu.
       Rusija je, naravno, na strani Pekinga, Putin je to ponovio po ko zna koji put. On zna da Tajvan za Kinu ima isti, ako ne i veći, značaj nego Čečenija za Rusiju.
       Zaključak bi bio da međunarodni oružani konflikt ne treba očekivati. To ne znači da sukoba druge vrste, u slučaju rata, ne bi bilo. Na primer, ekonomske blokade, embarga, izolacije i primene drugih mnogo puta oprobanih sredstava. Ta sredstva su, međutim, mač sa dve oštrice: ona bi pogodila Kinu, ali i zapadne zemlje. Teško je reći čija bi privreda bila više pogođena. Iako bi najveći gubitnici bili Kinezi, sa obe strane moreuza.
      
       Logika mira
       Pekingu treba verovati kada kaže da neće dozvoliti Tajvanu da proglasi nezavisnost i da će silom sprečiti svako pretvaranje ostrva u neku samostalnu državu. Ne radi se o "verbalnim raketama", kako su neki nazvali izjave Pekinga. Uostalom, kineske pretnje i upozorenja, u koje mnogi tada nisu verovali, prethodili su i "graničnom ratu" sa Vijetnamom pre dvanaest godina.
       Ako Tajvan proglasi nezavisnost, NR Kina će izvršiti invaziju ostrva. Ali, da li su Tajvanci spremni na takav korak, veliko je pitanje, naročito sada posle izbora.
       Pre svega, pitanje same svrsishodnosti. Pošto znaju da bi svaka takva odluka izazvala rat, zašto bi Tajvanci pribegavali radikalnom rešenju tim pre što i sami znaju da, izuzev državnog statusa, već imaju punu autonomiju?
       A i novi predsednik na Tajvanu Ćen Šuibjen promenio je, izgleda (ili ga menja) svoj stav o proglašavanju nezavisnosti. Odustao je i od najavljenog referenduma o tome, tobože kao o demokratskom načinu da se problem reši. (Kina je unapred dala do znanja da bi to bilo nevažeće i da svaki referendum treba provesti na čitavoj kineskoj teritoriji, a tada od samostalnosti nema ništa.)
       Tajvanci, a na ostrvu živi 98 odsto kineskog stanovništva a samo dva odsto domorodaca, svesni su i gubitka svih drugih vrednosti, pa i materijalnih, koje su stekli tokom poslednja pola veka i na koje su posebno osetljivi. Oni znaju da je Kina logičan izlaz za prebogatu tajvansku privredu i za milijarde dolara koji moraju da budu investirani, pod najpovoljnijim uslovima a to je sada NR Kina. Trenutno, biznismeni sa Tajvana imaju oko 40 milijardi dolara uloženih investicija u Kini i više desetina hiljada fabrika u svom vlasništvu. Tajvanu se zaista ne isplati da kolje kravu zbog jedne šnicle.
       Razumni analitičari na Tajvanu postavljaju i pitanje šta bi, faktički, značilo formalno proglašavanje nezavisnosti ostrva. Takva odluka mora biti međunarodno priznata da bi imala nekog smisla, a da bi svetska zajednica prihvatila Tajvan kao samostalnu državu, potrebna je promena Rezolucije Ujedinjenih nacija iz 1972.godine kojom se priznaju celovitost Kine i vlada u Pekingu kao jedina, legitimna vlada čitavog kineskog naroda.
       UN, međutim, takvu promenu ne mogu usvojiti zbog sastava Saveta bezbednosti i prava NR Kine i Rusije na veto.
       Prvo bi, dakle, trebalo razbiti Ujedinjene nacije pa tek onda priznati Tajvan kao državu. Nije li to preskupa cena za svet?
      
       Promene na političkoj sceni
       Poslednji izbori doveli su do nove situacije i pregrupisavanja na političkoj sceni Tajvana. Era vlasti Kuomintanga je, posle pola veka, okončana. Razbesneli članovi partije okrivljuju 77-godišnjeg predsednika Lija Tenghuija da je najveći krivac. Već ima razbijenih glava, a moglo bi ih biti još više.
       Partijski disident Sung najavio je osnivanje nove političke stranke: on odvodi sa sobom najveći broj dosadašnjih pripadnika nacionalističke partije KMT. Sung se opredelio za čvršću saradnju sa Kinom, otvoreni je protivnik nezavisnosti Tajvana.
       Doveden je u pitanje i politički pravac, sada pobedničke, Demokratske progresivne partije. Novi lider Ćen u prvom intervjuu, neposredno posle izbora, izjasnio se za uspostavljanje mostova nad tajvanskim moreuzom.
       Predložio je uspostavljanje direktnih komunikacija i veza sa NR Kinom, posebno poslovnih. Peking je to, uzalud, tražio godinama. Ćen se, kaže, opredelio za "aktivne napore da se tenzije smanje". Ostaje da se vidi kakvi će biti njegovi dalji, konkretni koraci.
       Jer, i pored mahanja maslinovim grančicama - što je svakako mnogo bolje od njegovih ranijih ratobornih izjava - nije sasvim jasno kojim putem će krenuti novi tajvanski predsednik. Ćen još nije prihvatio (da li će ikada?) princip o postojanju samo jedne Kine čiji je Tajvan sastavni deo. Dok mu to ne pređe preko usana, nema susreta sa Đijangom Ceminom, koji je već to predložio. A Đijang je najavio da neće večito čekati...
       Pred novim liderom će stajati izazovi, pre svega na unutrašnjem planu i on tek mora da razradi novu strategiju. Jedno je kada je političar u opoziciji, a sasvim drugo kada je na vlasti. Prvi problemi već postoje: nagli pad akcija na tajvanskim berzama pokazuje da su i domaći i strani investitori uznemireni mogućim razvojem događaja. Sledeći korak mogao bi da bude odliv kapitala sa Tajvana, što je opasnije od verbalnih pretnji.
       Ćen je najavio da će sastaviti vladu koalicionog tipa. Na to je primoran. Njegova partija je u parlamentu u manjini i potreban mu je oslonac i izvan partijskih redova. Ukoliko se okrene Sungovoj struji, što je verovatno, mogu se očekivati dalji umereniji predlozi. U tom slučaju njegov izbor za predsednika Tajvana ne bi morao da išta bitno znači u opasnoj igri oko proglašavanja nezavisnosti. U svakom slučaju, Ćenu predstoji oprezno balansiranje nad provalijom.
       Što se tiče Pekinga, rukovodstvo je zauzimanjem pragmatičkog stava "sačekati i videti" ponovo prebacilo loptu u tajvansko dvorište. Centralna vlada je izložena unutrašnjim pritiscima na radikalnije opredeljenje, ali se za sada ipak zaustavila na umerenijoj varijanti. Kina je spremna na ustupke Tajvanu, neke je najavio i premijer Džu ("to bi bili ustupci našim sunarodnicima", rekao je on). Tajpej bi mogao da računa na veći stepen autonomije od Hongkonga i Makaoa; mogao bi da zadrži svoju armiju, da postane član nekih međunarodnih institucija... Jedino nema ustupaka oko principa jedinstvenosti kineske teritorije.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ
      
      

Šoumen opozicije        Pobednik na tajvanskim izborima Ćen Šuibjen ima 49 godina i desetogodišnje političko iskustvo iza sebe. Bio je član parlamenta od 1989. godine i gradonačelnik Tajpeja, kažu veoma uspešan, od 1994. do 1998. godine.        U ovogodišnjoj izbornoj kampanji voleo je da se oblači u kostim supermena ili Džemsa Bonda, što mu je donelo simpatije prosečnih birača i nadimak "Ah - Bjen" (verovatno po uzdasima šiparica).        U pozadini tog naglašenog šoumenstva Ćen Šuibjena, krije se političar opasnih namera. Kao član Demokratske progresivne partije (DPP) i rođeni Tajvanac, on se dugo godina najupornije zalagao za proglašavanje nezavisnosti ostrva.        Istina, u poslednjoj predizbornoj fazi odstupio je od svojih predloga da se održi referendum na Tajvanu i da se tako odluči o državnom statusu. Takođe je rekao da neće proglašavati nezavisnost "ukoliko Kina ne napadne Tajvan".        U prvim izjavama posle pobede na izborima, Ćen je predlagao "mirovni samit" sa Pekingom, ali nije prihvatio najvažnije: preduslov da postoji samo "jedna Kina čiji je Tajvan sastavni deo".        Bivši predsednik Tajvana Li Tenghui rekao je za njega da je "loš momak i prevarant".        Bio supermen, Džems Bond, loš momak ili prevarant, Ćen je političar sa kojim se mora računati.

      
      

Tigar se ne predaje        Azijsku finansijsku krizu, koja je došla do izražaja poslednje dve godine, najlakše je prebrodio Tajvan. Mali "azijski tigar" je nastavio svoj uspešan ekonomski rast, oslanjajući se na ogromne devizne rezerve (više od sto milijardi dolara).        Tajvan (danas 22 miliona stanovnika) počeo je svoj razvoj 1949. godine sa nivoom nacionalnog dohotka po stanovniku od oko 100 dolara. Godine 1986. taj dohodak je bio 4 000 a sada je preko 13 000.        Od 1960. stopa privrednog razvoja bila je šest odsto prosečno, ali se bitno promenila struktura privrede. Godine 1952. Tajvan je trećinu dohotka bazirao na poljoprivredi (sada manje od tri odsto). Moderna industrija na visokoj tehnologiji sada čini osnovu privrede. U izvozu, kompjuteri i visoka tehnologija čine 40 odsto.