Čim dodirnete američko tle, prvo što vlasti nameravaju i uspevaju da vam pokažu jeste da postoje klase (i da ti pripadaš inferiornoj) i granice. Dejvid Linč i Džon Voters su tako različiti, tako divlji, tako obrazovani i tako neprirodni za američki film

      Slavni španski reditelj Pedro Almodovar, objavio je nedavno u El Pais-u, dnevnik u kome je zabeležio najzanimljivije događaje svog dvonedeljnog boravka u Americi od 8. do 25. januara. NIN će u dva nastavka objaviti delove ovog dnevnika.
      
       8. januar
       Uvek kada u perspektivi imam nekakvo putovanje, dugo ili kratko, svejedno, noć pred polazak prespavam malo i loše. A započeti putovanje umoran, jedna je od najtužnijih stvari na svetu (madam De Stal je rekla da je putovati jedno od najtužnijih zadovoljstava)... U hol aerodroma Barahas ulazim izmoren, sa tamnim naočarima i dve koferčine, plus ručna torba.
       Idem ka štandu "Iberije". Na tom kratkom putu više putnika sa neobjašnjivim licima narodnog veselja, puni entuzijazma mi dovikuju: "A, po Oskara." Posvećujem im jedan idiotski osmeh i ne usuđujem se da im kažem da će se zvanične nominacije znati tek 15. februara jer oni takvo objašnjenje ne bi prihvatili. Stvar se ponavlja za sve vreme boravka na aerodromu. Čak i policajac koji kontroliše pasoše mi govori kao da otkriva tajnu koju ja skrivam i koja kod njega ne može da prođe: "Po Oskara, zar ne?" Osmehnem se ponovo sa strepnjom. Policija me još plaši: zna se - efekat Pavlov... Pre nego što odemo, devojka na štandu prima moje koferčine i kaže: "Čestitam na Oskaru."
       Voleo bih da objasnim jednu stvar a da time ne pokvarim fijestu: ne idem u SAD da primim nikakvog Oskara; u stvari, još nisam ni nominovan. To će se javno znati tek 15. februara a statuice će biti podeljene tek krajem marta... To je tvrda realnost ali takođe je istina da je razlog za ovaj moj cik-cak put u SAD to što treba da primim nekoliko nagrada, svaka vrlo poznata i važna (ako se neko već odluči da se bavi filmom kao biznisom): Njev Džork Film Critics Circle, L.A. Film Critics Association, National Boardof Revienj, Broadcast Critich Associations. Svi oni u kategoriji za najbolji strani film u Americi. Takođe idem da uzmem i International Filmmakers Anjard na festivalu u Palm Springsu. I kad sam već tu u kraju, prisustvovaću ceremoniji uručenja Zlatnog globusa, za koji sam takođe nominovan, opet u sekciji za najbolji strani film.
       Priznajem da je perspektiva izvanredna i ne bi trebalo da se žalim. Mnogo je bolje pokupiti međunarodne nagrade nego, recimo, kante za đubre ili stari papir. Ali ipak, ovaj put me brine i zamara. Da te u inostranstvu nagrade jeste prelepo: loše je što moraš lično da ideš na sva ta mesta, da se uzbudiš, da budeš iskren i da to pokažeš. Sve na engleskom. Spolja izgleda jednostavno, posebno ako si kao ja čovek sveta. Ali nije lako. Primiti nagradu podrazumeva mnogo više nego samo fizičko preuzimanje iste: podrazumeva leteti avionom uz svu nesigurnost vremena u kome živimo, da ti dobro stoji odelo koje si kupio pre tri meseca znajući da sam u punom razvoju i da se moj broj menja svake nedelje, da mi je sluh na jednom uhu slab i da je letenje loše za endolimfu. I na kraju, govor. Ja ne znam da lažem, posebno ne na engleskom. I ne možeš reći samo "Hvala" onako kako to srce traži. Reći ćete da ako je sve tako komplikovano, zašto onda ne zaboravim na sve i ostanem kod kuće. To bi bilo najlakše rešenje ali ja nikada nisam voleo laka rešenja. S druge strane, hteo bih lično da zahvalim tim važnim američkim medijima koji su odali takvu čast mom filmu. I to bih hteo da uradim dobro, kao profesionalni zahvaljivač. I usput da pomognem Sondž Picture Classics, distributeru moga filma.
       Njujork: Imigracija. Čim dodirnete američko tle, prvo što vlasti nameravaju i uspevaju da vam pokažu jeste da postoje klase (i da ti pripadaš inferiornoj) i granice.
       "Zašto dolazite u SAD?", pita me policajac odsečnim tonom sa mojim pasošem u ruci.
       Znajući odgovor, osmehujem se što policajca nimalo ne raduje. "Ne bih hteo da budem pretenciozan ali dolazim da primim nagrade", kažem mu, bez navođenja broja.
       "A, tako", mrmlja nedefinisano...
       Pre nego što me ponovo pita nešto, objašnjavam mu da sam režiser filmova. Odgovor ga, čini se, smiruje ili jednostavno dezorijentiše. Pun autoriteta, udara pečat u moj pasoš i na tome se za sada završava stvar.
       Put za Menhetn uvek ohrabruje. Svaki put kada prelazim neki od njegovih mostova, tipičan skuline koji obožavam, opet me uzbudi. Volim ovaj grad i uvek sam ga voleo.
       Smeštamo se u centru Sohoa. The Mercer je hotel u modi. Ambijent u njemu čisti minimalizam ali vrlo toplo iako to zvuči kontradiktorno. U hotelu ti daju ključ od tvoje sobe a ne karticu. U sobi je pravi orman od drveta. Pod je takođe od drveta a ne od mermera ili sintelona. Možda je to razlog zbog kojeg u holu srećeš uvek cool ljude.
       Na ulazu se sudaramo sa Sofi Kopola: sledećeg dana će mi je predstaviti, tako da za sada ništa ne kažemo jedno drugom.
       Dosađujemo se dok ne padne noć kako bismo se uklopili u razliku u vremenu. U Njujorku smo svi mlađi šest sati u odnosu na Madrid. I to je zamarajuće.
      
       9. januar
       Lepo je probuditi se u centru Sohoa... Zima u Njujorku je prelepa, uvek kada ima zračak sunca. I danas je jedan od takvih dana. Na ulicama mnogo sveta i nimalo nervoznog. To je dobra strana Sohoa; njegovi stanovnici, osim što dobro izgledaju, odaju utisak da su vlasnici svoga vremena...
       Popodne posvećujem pripremi mog govora za kampanju zahvaljivanja. Ne želim da improvizujem. Ne na engleskom i posle jet lag. I iznad svega ne želim da improvizujem onda kad najednom ne znaš šta da kažeš... U mojoj sobi imam časove kreativnosti sa Majklom, mojim prevodiocem. (Majkl Ruben je polivalentni Kolumbijac i govori odlično engleski. Studirao je u Americi a ja u Estremaduri. I, naravno, razlika je vidna.) Počinjemo sa tim da je Njujork uvek bio moj grad i da se u njemu nikada nisam osećao strancem, itd. To bi trebalo da bude osnova mog kratkog govora. Odbacujemo to da dolazim iz jedne demokratske zemlje i da u tome leži razlog zbog koga mogu da pravim filmove onakve kakve ih pravim. Ne mogu ništa ni da posvetim publici jer mi nagrade daje kritika.
       Majkl uto razgovara sa distributerom i pošto spusti slušalicu, kaže:
       "Ceremonija će se održati na jednom visokom spratu."
       Koliko visokom?", pitam.
       "Više od svakoga u tvom dosadašnjem životu. Ali bolje da to ne znaš."
       Ćuti se nekoliko trenutaka.
       Retko pravim gužvu ali ne razumem zašto mi to nije rekao u Madridu. Ali sad sam u Americi i do početka ceremonije ostaje samo dva sata. Odlučujem da zaboravim visinu moje osude... Oni u Soniju dobro znaju za moje probleme sa vrtoglavicom i da nikada nisam uzeo sobu u hotelu iznad osmog sprata. Zbog toga nikada nisam uživao u izvanrednim apartmanima koji se nalaze na poslednjim spratovima, onako kako to odgovara mom statusu. Majkl kaže da je o tome govorio sa organizatorima, ali da im se moja vrtoglavica nije činila ozbiljnim razlogom za promenu mesta ceremonije. Razumem, ja sam samo predstavnik u sekciji za strani film.
       Umirem od straha, ali više nema nazad. Da me uteše, pričaju mi da je i Pol Njumen, posle "Tornja u plamenu", imao punu godinu takav strah od visine da je često ostajao u predvorju hotela... Problem vrtoglavice nije u tome što ćeš da se srušiš na zemlju jer tvoje telo izvršava samo naredbe sile gravitacije, već u tome što te visina izaziva da se baciš dole kroz prvi otvoren prozor. Ozbiljno, to je jedna j..... stvar.
       Ulazimo u lift, zatvaram oči ali moj sluh me ne vara: penjemo se brzinom svemirskog broda... Kada se lift zaustavi, hvatam Majkla pod ruku i idemo polako dok mi glasovi dopiru iz daljine a telo mi je teže nego što i inače jeste... Na stošestom spratu smo... Verovatno na vrhu sveta, što bi rekao Džejms Kegni. Ima puno odličnog sveta. Pokušavam da se zainteresujem za druge kako bih zaboravio na sebe. Ako ne postojim, ne postoji ni moj problem. Koračam posrćući ali me niko zbog toga ne gleda začuđeno. U Njujorku smo, gradu gde dominira umetnost hipokrizije... Sedamo za sto zajedno sa Džonom Votersom... Dolazi sa ženom i Ričard Korlis, kritičar "Tajma". Taj dobri čovek je sa svoje uvažene tribine objavio da je "Majka" najbolji film godine. Rekao je da onaj gledalac koji sa projekcije izađe bez emocija, treba da promeni kardiologa jer sa njegovim srcem nešto nije u redu. Kada sam na kraju shvatio ko je on (Majkl mi je nekoliko puta vikao u uvo njegovo ime), bacam mu se u naručje i na sve moguće načine mu zahvaljujem... Kada Džon Voters predstavi moju filmsku karijeru, publika se smeje poprilično. Brani moje filmove od onih koji su videli samo "Majku" i kaže da su moji likovi onakvi kakve bi on sam uvek pozvao na večeru. "Kao kreator ženskih likova Almodovar čini da Džordž Kjukor liči na Ota Premingera." Ova rečenica izaziva buru smeha među zvanicama.
       Poziva me na podijum uz mnogo aplauza koji do mene dopiru iz daljine, idem kao usporena kamera... Govorim nešto o Njujorku, gradu u kome se nikada nisam osećao strancem... I ne znam kako sam uspeo da kažem još koju reč, posle koje sam uzeo nagradu i vratio se za sto.
       Po završetku ceremonije, dok čekamo lift, Dejvid Linč mi priča da 1974. g. niko nije išao da gleda njegov "Eraserhead". Jednog dana je video redove pred bioskopom i gotovo da nije verovao u ono što vidi: kada se približio video je da je to red za "Female Trouble" Džona Votersa. Voters dodaje komentaru neko svoje sećanje. Volim da ih vidim zajedno, Voters i Linč, tako različiti, tako divlji, i tako neprirodni za američki film, moji prijatelji, i tako obrazovani... Sa nostalgijom razmišljam o nezavisnom američkom filmu od pre 30 godina čija dva vrha me prate dok se sa 106. sprata strmoglavljujem liftom u provaliju.
      
       11. januar
       Budim se rano da bih spakovao kofere. Putujemo za Los Anđeles... Putovanje mi se čini večnim. Muče me sinusi pa ne čitam niti pišem. Ništa.
       Vegetiram. Budisti to zovu transcendentalnom meditacijom... U Los Anđelesu smo devet sati mlađi nego u Madridu ali ni na Majklu ni na meni se to ne primećuje. Odsedamo u hotelu "Sunset Marljuis". To uvek činim kada dolazim u ovaj grad... Da bismo pobedili jet lag, zovemo Penelope Kruz koja je u istom hotelu. Prisustvo Penelope nam ulepšava dan... Majkl i ja nismo mislili ništa da radimo u toku dana osim da ubijemo vreme i ne odemo prerano u krevet. Penelope sa prijateljima ide na kuglanje i poziva nas da joj se pridružimo. Njeni prijatelji su Bili Bob Tornton (All the pretts horses), Met Dajmon i njegova devojka Vinona Rajder... Svi obožavaju Penelope... Igramo dve runde i ja sam loš, daleko ispod mojih stvarnih mogućnosti... Svi se odjednom opuštamo. Oduševljeni smo kuglanjem... Vinona ima prelepo lice. Kožu privilegovano belu za prihvatanje svetlosti, oči, nos i usne žive i perfektne... Kaže da je spremna da nauči španski kako bi mogla da radi sa mnom. Sjaj njenih očiju ti ne dozvoljava da posvetiš pažnju i ostatku. Kažem joj da sam ja taj koji treba da nauči engleski kako bismo radili zajedno... Met Dajmon, kako se obično i dešava, pobeđuje nas. Naslovne strane insistiraju na tome da ga prikažu kao tipičnog plavog Amerikanca, grubog i večnog i neizmernog osmeha. A on to nije. Istina je da se dečko smeje, ali stidljivo i diskretno što mu uvećava njegov lični šarm. Nije ni tako plav i mnogo je inteligentniji nego na fotografijama. Iako gubim na kuglanju, zaboravljam na jet lag.
      
       12. januar
       Odlazim na bazen i plivam malo. To što nemam obaveza čini me veselim.
       Jedino što se tome protivi jeste to što danas želim da smršam nešto kilograma. Dakle, osuđujem sam sebe na salate i fizičke aktivnosti.
      
       Preveo i priredio Branislav Đorđević