Po mojim čitanjima njegove proze, Beli-Marković je negde u prostranstvima između staza koje su utabali Crnjanski i Andrić

      O radovanju, o zadovoljstvu sa kojim odavno (sada i bez beskrajnih, plavkastih, dimnih koluta) čitam prozu Beli-Markovića, Radovana, Belog, kao i još nekoliko drugih meni dragih i važnih pisaca, mogao bih dugo i uporno pričati, mogao bih i vence od reči splitati. Ali ono što sam pročitao u Narodnoj biblioteci Srbije (22. novembra 1999, na promociji Malih priča, 75. knjige u biblioteci "Albatros" koju sam pokrenuo 1984. godine, a onda su došli drugi i bolji urednici), jerbo nemam običaj a i ne praktikujem da improvizujem na tribinama, bilo je samo jedan pogled, jedan pokušaj glasnog govorenja, nešto što će koliko sutra biti na stranicama kakvih književnih iliti običnih novina, ali i "meždu koricami", pečatano.
       Iako je "lajkovački mnimi literata" RBM samo godinu dana mlađi od mene, zbog toga što je nešto kasnije požurio da objavljuje, a verovatno smo u isto vreme počeli da krmačimo papire, mogu da kažem da ga poznajem od njegovih malih književnih nogu.
      
       Srodnosti
       Kad je on došao u glavni grad sa prvim pričama, sa prvim "opričkom", u mojoj bibliografiji već je bilo dve knjige i stotinak bibliografskih jedinica. On je morao da popričeka, strpljivo i radno, četiri do pet godina da bi objavio prvu knjigu (između ostalog i zbog toga što su po bogzna koji put naišli mračni i mutni talasi njegovog bivšeg režima, ponovo je režala država koja se za manje od dve decenije raspala kao krvav mehur od sapunice, pukla kao zagnojen čir).
       Kad bismo tako merili vreme koje živimo, po prvim knjigama, onda bih ja bio stariji od Radovana sedam godina. A poznato je da se, što postajemo zreliji (tj. matoriji), ta razlika potire. Potiru je najpre sama dela koja prete da će prepoloviti policu na kojoj čekaju čitaoce.
       Ne tako davno, u jednom pogovoru je odnedavno i doktor književnih nauka Milisav Savić, vlasnik bugarske barake, kum naše varoši, tj. pisac sa ožiljcima tišine, progovorio i o onoj nesuđenoj prvoj knjizi RBM, koja nikad nije objavljena u onom obliku u kojem je trebalo da se pojavi u "Pegazu". Nije mogao da se, kao urednik i garant, kod čoveka zaduženog za kulturu u Centralnom komitetu sada već i fantomske partije koju su svi obožavali, izbori za nekoliko "sumnjivih" (jarosnih ili jeresnih) reči, a osobito ne i za jednu rečenicu od koje Radovan, mlad i nadobudan, prepušten čarima "književnog švindleraja", sa negovanim brkovima (guslarskim li, hajdučkim li, nisam siguran), nije hteo da odustane.
       U jednoj knjizi koja je objavljena pre devet i ponovo pre pet godina, a reč je o mojem Azbučniku prideva u srpskoj prozi dvadesetog veka, RBM je predstavljen u 11 primera. A sada kada je, pored ostalog, objavio i tako značajne knjige kakve su Setembrini u Kolubari, Lajkovačka pruga ili Male priče, on bi u toj knjizi (kad bih priredio treće izdanje) dobio još najmanje tridesetak primera.
       Te tri knjige, tri koje su nedavno objavljene i ovde pomenute, dokazale su i onima koji su mrgodni ili u oblake zagledani, pa baš i svima koji su dežurna sumnjala, da je RBM isti onaj pisac koji je svoj talenat u punom sjaju pokazao već u prvoj knjizi Palikuća i Tereza milosti puna, objavljenoj pre gotovo frtalj veka u jednoj tada maloj i mladoj izdavačkoj (ubrzo zakatančenoj) kući, u prisustvu Danila Nikolića, klasika srpske pripovetke.
       Ima neke srodnosti između Malih priča i prve Radovanove knjige. Kada bismo pojedine delove te knjige odvojili, iščupali iz poglavlja, prepisali na prazan list, oni bi mogli biti preneti u Male priče kao samostalne celine, ili to meni samo tako danas izgleda. Na primer, kako onaj uvodni tekst tako i poslednji zapis u knjizi, sa guskom koja pripovedača gakanjem prokazuje (u dopunjenom, u ponovo napisanom, u trećem izdanju). Ali i većina onih kurzivom označenih delova Palikuće, onih u kojima je glavni, tako govore kritičari, lirski ton.
      
       Promene
       Po tome su Male priče bliske onoj struji u srpskoj prozi koja ima epitet - poetska, onom krugu pisaca u kojem smo i Miloš Crnjanski i ja, da ne širim spisak.
       Nisam istraživao šta je sve i zašto RBM menjao u prvoj knjizi (u tri njena izdanja), ali sam uporedio one rečenice koje sam citirao u Azbučniku prideva... i video šta je menjao. Ne računam tu one promene da je nešto bilo kurziv a sada nije, niti da je direktan govor bio sa crticama pa dobio navodnike, niti da je jedna reč pomerena ili da su dodate zapete. Samo u dva slučaja (pepeljav i prosjački) autor ništa nije menjao.
       Rečenica je u Azbučnik prideva... prepisana iz prvog izdanja: "Tuđi sebi, gledali su kako napolju dečurlija lancem od bicikla pridavljuje debelu i sisatu crnu mačku kojoj krv šprica na usta i na oči". U trećem a možda već i u drugom, nisam proveravao" izdanju Palikuće autor je izbacio "glavni" pridev i pokvario "moj" primer koji sada ovako glasi: "Tuđi sebi, gledali su kako, napolju, dečaci-jarci lancem od bicikla pridavljuju crnu mačku, kojoj krv šprica iz usta i očiju."
       Ali i taj primer je dokaz, smem da upotrebim i pridev: neoboriv, kako je za autora tekst koji je jednom potpisao i objavio uvek živ i podložan promenama.
       Ništa nije savršeno. I niko, osim Boga.
       Ergo, po mojim čitanjima njegove proze, Beli-Marković je negde u prostranstvima između staza koje su utabali Crnjanski i Andrić. Ili Bora Stanković, jer nije slučajno što je u ovim martovskim danima iz Vranja stigla vest da je dobio Borinu nagradu baš za ove medaljone od priča. A dobro znam da će jedna od njegovih novih knjiga "prva ili druga po redu) biti presudna za sve što je do sada napisao: ona će poneti zagonetnost Palikuće, snagu Pruge, ritam Setembrinija i svedenost Malih priča. I to će biti još jedan prozni odgovor na pitanje upisano na poslednjoj stranici knjige komponovane od "fantazije, skerca i kapriča", pitanje koje je Radovanov pripovedač i postavio: "Ima li igde ikog ko će napisati jedan roman?" Ja ga čekam, znam da ću se radovati.
      
       MIROSLAV JOSIĆ VIŠNJIĆ