Zapad zamoren Kosovom, novog partnera traži u demokratskoj opoziciji koju predsednik Jugoslavije represalijama pokušava da uništi kako bi ponovo postao jedini partner međunarodne zajednice

      Pre godinu dana na Kosovu i Metohiji sve je izgledalo mnogo jednostavnije. Višegodišnji varljivi mir prekinut je februara 1998. u Prekazu i, od tog trenutka nadalje, mogućnost srpsko-albanskog kompromisa bila je gotovo isključena. U oružanim sukobima koji su, s manjim ili veđim intenzitetom, trajali narednih godinu dana, na strani srpskih vlasti bila je vojna i policijska sila dok su na strani "Oslobodilačke vojske Kosova" bile simpatije Zapada i to je bio razlog zbog kojeg vreme nije radilo za Srbe. Treći, spoljašnji akter sukoba bile su Sjedinjene Države koje su posle izborne krize u Srbiji 1996/97. godine brzo gubile strpljenje prema politici zvaničnog Beograda stavljajući se sve više na stranu Albanaca. Iz perspektive Vašingtona, kriza na Kosovu i Metohiji nije ugrožavala samo krhki mir na Balkanu nego i kredibilitet Severnoatlantskog pakta i Sjedinjenih Država u postbipolarnoj Evropi.
       Pentagon je planove za intervenciju protiv Jugoslavije pripremio već u leto 1998. dok su u novembru u Vašingtonu konačno prevagnuli zagovornici ratne opcije. Strah od intervencije NATO-a protiv Jugoslavije i njenih posledica bio je razlog zašto su Evropljani i Rusi u Rambujeu pokušali da diplomatiji pruže još jednu priliku.
       Diplomatski kompromis, međutim, nisu želeli ni Amerikanci, ni Srbi, ni Albanci. Zagovornici "novog atlantizma" u Vašingtonu su u ovoj krizi videli upravo onu vrstu pretnji evropskoj bezbednosti za koju se NATO pripremao od kraja hladnog rata i na kojoj je trebalo demonstrirati njegov novi strateški koncept.
       Vlasti u Beogradu nisu bile spremne da prihvate glavni zahtev Zapada - raspored jedinica NATO-a na Kosovu i Metohiji - jer su strahovale od visoke političke cene koju bi morale da plate na unutrašnjem planu.
       Albanski nacionalisti nisu bili spremni na stvarni kompromis jer su s pravom osećali da su nadomak cilja, tj. intervencije najmoćnijeg vojnog saveza protiv Srbije koji bi za posledicu imao izdvajanje pokrajine iz njenog sastava.
       Zbog toga je najveći deo konferencije u Rambujeu protekao u znaku svojevrsne "pingpong diplomatije", gde su se i srpska i albanska strana više trudile da jedna drugu navedu da kažu "ne" i ponesu odgovornost za neuspeh konferencije, nego što su ozbiljno pokušavale da dođu do kompromisa. Konferencija je konačno završena srpskim "ne" i albanskim "da" posle čega više ništa nije stajalo na putu intervenciji NATO-a.
       Na odluku Vašingtona da vojno interveniše u to vreme su uticale diplomatske i vojne procene koje su upućivale u istom pravcu. U to vreme, naime, u diplomatskim krugovima široko je bilo rasprostranjeno mišljenje da je posle pregovora vođenih početkom oktobra 1998. godine Ričard Holbruk otišao iz Beograda uveren da je jugoslovenski predsednik spreman da napusti Kosovo, ali da bi zbog pritiska domaćeg javnog mnjenja to učinio tek posle kratkotrajne vojne intervencije NATO-a. Kriza bi, prema ovakvim razmišljanjima, bila završena po dejtonskom scenariju, tj. Vašington bi za takav ustupak nagradio vlasti u Beogradu još jednom šansom. Zagovornici "novog atlantizma" nisu sumnjali da je vojna premoć na strani NATO-a i da bi već prve krstareće rakete koje bi pale na Beograd bile dovoljne da slome otpor Srba i očitaju lekciju svim potencijalnim protivnicima. Pristalice vazduhoplovnog rata verovale su da je tehnološka nadmoć NATO-a takva da klasičnog rata gotovo nije moglo ni biti jer je protivnik raspolagao naoružanjem starim u proseku dvadeset godina, zbog čega bi premoć u vazduhu bila obezbeđena već u prvim danima rata.
       Iako su se takva očekivanja ostvarila (gubici zapadne alijanse tokom više od 33 000 poletanja bili su gotovo zanemarljivi), SAD i NATO su prenebregnuli spremnost i vlasti i javnosti u Srbiji da prihvate ljudske i materijalne gubitke koje su pretrpeli tokom 78 dana bombardovanja. Uz to, "Oslobodilačka vojska Kosova" pokazala se nedoraslom za frontalni sukob sa jugoslovenskim oružanim snagama, što je NATO-u ostavilo samo jednu mogućnost - ulazak u kopneni rat protiv Jugoslavije - koja je od samog početka bila isključena ne samo zbog otpora američkog javnog mnjenja i Kongresa nego i evropskih saveznika.
       Dopremanje helikoptera "apač" u Albaniju, što je trebalo da bude signal priprema za kopnenu intervenciju, pretvorilo se u farsu koja je imala velikog odjeka u američkim medijima. Nemogućnost kopnene intervencije i rastući otpor u Evropi i Rusiji ozbiljno su uzdrmali vrh NATO-a i administraciju u Vašingtonu, kojoj je preostala još jedino mogućnost eskalacije bombardovanja.
       Neočekivana odluka Beograda da početkom juna prihvati mirovni plan "G-8" i sve glavne zahteve NATO-a (uključujući, izgleda, i one zbog kojih je odbijen dokument iz Rambujea) primljena je s iznenađenjem na Zapadu pošto bombardovanje nije nanelo veću štetu jedinicama VJ na Kosovu i pošto su evropski saveznici (Nemačka naročito) bile ozbiljno politički uzdrmane zbog sve snažnijeg otpora javnog mnjenja.
       Ono što će se na Kosovu i Metohiji, Srbiji i Jugoslaviji dogoditi tokom narednih devet meseci biće još dugo predmet analiza i političkih procena. Umesto da u Pokrajinu vrate mir, zaustave etničko nasilje i uspostave kakvu-takvu administraciju i pravnu sigurnost, Kfor i Unmik postali su nemi svedoci nasilja "OVK" nad svima koji nisu Albanci kao i nad Albancima koji misle drugačije.
       Moglo bi se reći da je od trenutka ulaska na Kosovo i Metohiju međunarodna uprava postala žrtva iste bolesti koja je diskreditovala pre nje srpsku vlast: ni jedna ni druga, naime, nisu oskudevale ni u vojnim ni u policijskim snagama, ali, istovremeno, ni jedna ni druga nisu pronašle politiku koja bi obezbedila kakvu-takvu međuetničku koegzistenciju i stabilizovala nemirnu Pokrajinu.
       Otuda su i posledice koje danas trpe pre svega Sjedinjene Države i NATO na Kosovu u osnovi slične onima koje su godinama trpele vlasti u Beogradu. Kosovska kriza godinama je bila argument svima koji su optuživali Srbiju za nesposobnost da reši kosovski problem i prekomernu ili nekontrolisanu upotrebu sile. Nastojeći da izbegnu ovu zamku, Kfor i Unmik su pokušali da integrišu "OVK", ali je to samo učvrstilo albanske nacionaliste na štetu ne samo Srba i drugih nealbanaca, nego i umerenih Albanaca poput Ibrahima Rugove ili Vetona Suroija čiji je uticaj na Kosovu danas minimalan.
       Na Zapadu je otuda vidljiv sve veći "zamor Kosovom" (Kosovo fatigue), Albanci su izgubili oreol žrtve, donatore više nije lako naći, a u Sjedinjenim Državama sve su glasniji zahtevi za vojno dezangažovanje u regionu u kome konzervativni republikanci ne prepoznaju bilo kakav nacionalni interes SAD.
       U Zapadnoj Evropi, koja i dalje traži svoju šansu na Balkanu, preovladava mišljenje da ključ rešenja kosovskog problema nije uopšte na Kosovu i Metohiji nego u Beogradu i da bi demokratske promene u Srbiji otvorile put političkom rešenju ne samo kosovskog nego i svih srodnih problema na južnom Balkanu. Tokom prethodnih devet meseci najviše interesovanja za stabilizaciju Balkana pokazala je Nemačka koja je još za vreme intervencije NATO-a protiv Jugoslavije na samitu u Kelnu lansirala ideju o tzv. Paktu za stabilnost u jugoistočnoj Evropi koju su prihvatili i njeni partneri u EU i Sjedinjene Države.
       Nedostatak novca i isključenje geografski centralne zemlje regiona - Jugoslavije - već u startu su opteretili ovu inicijativu istim problemima koji su pratili slične inicijative posle Dejtonskog sporazuma (Rojamonska inicijativa, "Regionalni pristup EU", američka Inicijativa za saradnju u jugoistočnoj Evropi - SECI - i sl.). O tome kakvi su realni izgledi Pakta o stabilnosti možda najbolje svedoči podatak da sve do danas nije pronađen novac da bi se platili troškovi održavanja prošlogodišnjeg samita Pakta u Sarajevu.
       Ukratko, "petnaest minuta pažnje" koju je Balkan dobio tokom intervencije NATO-a protiv Jugoslavije već su istekli i samo one susedne zemlje koje su bez rezerve stavile svoj vazušni prostor i svoju teritoriju na raspolaganje NATO-u dobile su određenu kompenzaciju kroz čvršću integraciju u njegove vojne i političke strukture i početak procedure prijema u EU, u slučaju Rumunije i Bugarske. I tu bi negde i mogao biti kraj ambiciozno zamišljenih planova o rekonstrukciji Balkana, kojima su prošle godine bile posvećene mnogobrojne konferencije, simpozijumi i seminari.
       Sledeći ozbiljan korak u politici međunarodne zajednice prema Balkanu i, svakako, prema Srbiji i Jugoslaviji ne bi se stoga mogao očekivati pre predsedničkih izbora u Rusiji krajem ovog meseca i, naročito, u Sjedinjenim Državama krajem ove godine. Tu se krije i šansa vladajućih snaga u balkanskim zemljama koje imaju na raspolaganju relativno dug period da učvrste svoje pozicije za narednu rundu balkanske krize, u čijem središtu će nesumnjivo biti južni Balkan.
       U slučaju Beograda, opcije vlasti su očigledne: uprkos haškoj optužnici i krajnje negativnim raspoloženjima u najvećem delu međunarodne zajednice, one nastoje da se izbore za mesto neželjenog ali i neizbežnog partnera Zapada na način kako se to već dogodilo pre pet godina u Bosni i Hercegovini. Takva namera bi pala u vodu ukoliko bi se u međuvremenu pojavila prihvatljivija politička alternativa i time bi verovatno trebalo protumačiti žestoku represiju usmerenu protiv opozicije čije je ujedinjenje početkom januara ove godine dovelo do prve promene u politici Evropske unije i SAD i suspenzije dela sankcija Jugoslaviji.
       Ukratko, vlasti u Srbiji žele da nove predsednike u Moskvi i Vašingtonu dočekaju konsolidovane i bez konkurencije, bilo u liku srpske opozicije bilo u liku vlasti u Crnoj Gori, kako bi se izborile za još jednu priliku i možda za još jedan politički kompromis dejtonskog tipa.
       Ukoliko bi ponovo pobedili demokrati, postoje veliki izgledi da bi se na položaju državnog sekretara konačno našao stari znanac jugoslovenskog predsednika Ričard Holbruk, što bi otvorilo i izglede za "novi Dejton". Ukoliko bi, međutim, pobedili republikanci, veruje se da bi SAD izgubile interesovanje za Balkan što ne mora biti sasvim tačno ukoliko se pažljivije pročita programski članak Kondolese Rajs, jednog od republikanskih kandidata za državnog sekretara, objavljen u poslednjem broju časopisa "Foreign Affairs".