Dva dana uoči godišnjice bombardovanja, "Njujork tajmsu" se javio čitalac Norman Majler. Čuveni pisac "Golih i mrtvih" i "Dželatove pesme" (kakva savršena podudarnost) uočio je nelogičnost u tvrdnji NATO-a da su vazdušni udari "zaustavili" napade Slobodana Miloševića na kosovske Albance. Reč "zaustavili" treba zameniti rečju "započeli", veli pisac, čija računica čitaocu pokazuje da je, prema svim raspoloživim podacima, sa Kosova u dvogodišnjem periodu pre bombardovanja otišlo 25 000 Albanaca, da bi u 78 dana bombardovanja njih 750 hiljada bilo proterano. "U stvari, SAD i NATO upali su u stupicu koju im je gospodin Milošević postavio. O Kosovu je dovoljno užasno razmišljati da bismo sebi još i čestitali na onome što smo 'zaustavili'" napisao je Majler

      Jugoslavija je lane kapitulirala, a zapadna alijansa trijumfovala u ratu za Kosovo. Zašto onda poraženi jugoslovenski generali deluju tako ubedljivo dok iz večeri u veče na državnoj televiziji jedni drugima čestitaju plodove poraza? Zašto je pobednički NATO, naprotiv, u punoj političkoj i propagandnoj defanzivi, a njegovi generali i političari prinuđeni da se iz dana u dan pravdaju zbog rezultata svoje pobede?
       Najlakši deo odgovora glasi da nije lako biti okupaciona vojska. Posebno je nezahvalno biti okupaciona vojska koja se pretvara da se nalazi u humanitarnoj misiji, koja svoje postupke svakog dana mora da oblači u ruho moralnih principa, koja mora da glumi da je nepristrasna prema jučerašnjem savezniku i puna plemenitih obzira prema neprijatelju koga više, eto, takoreći i ne doživljava kao neprijatelja.
       Sve to zvuči lepo, ali toga, nažalost, nema nigde, pa ni pod vojnom upravom NATO-a na Kosovu, što NATO nagoni da uporno dokazuje suprotno. Zato je odlučeno da najnoviji propagandni potez alijanse bude sledeći: u petak 24. marta, na godišnjicu NATO bombardovanja Jugoslavije, generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson i glavnokomandujući NATO-a u Evropi general Vesli Klark biće u Kosovskoj Mitrovici.
      
       Motorola
       Upravo na onom mestu na Kosovu gde ima najmanje slobode i bezbednosti, gde su prava manjina vic, a multietničnost farsa. Na mestu koje uteruje u laž tobožnje Robertsonovo mirotvorstvo i navodnu plemenitost Klarkovih bombaških namera. Namera je da se tog dana srpskim čuvarima mosta na Ibru, koji deli severni deo grada (što sa preostalih desetak hiljada Srba predstavlja najveću preostalu srpsku enklavu u Pokrajini) od južnog (u kojem živi 90 000 Albanaca), oduzmu voki-tokiji uz pomoć kojih su proteklih meseci svojim sunarodnicima javljali dolazak potencijalno neprijateljski nastrojenih sugrađana.
       Ovo simbolično razoružavanje mitrovičkih Srba obeležiće godišnjicu nimalo simboličnog NATO bombardovanja Srba. U NATO propagandnoj terminologiji, Mitrovica, verovali ili ne, važi kao "poslednje mesto na Kosovu gde Srbi još vrše represiju nad Albancima". Tako će alijansa nastojati da diskretno podseti javnost članica NATO-a da su Srbi, makar i "naoružani" motorolama, bili i ostali glavni problem Kosova.
      
       Dil
       No to još nije sve, repertoar propagandnih poteza time nije iscrpljen. I sadašnji manevri NATO-a na Kosovu verovatno nisu slučajno organizovani u vreme godišnjice bombardovanja, dakle baš u vreme za koje generalni sekretar NATO-a kaže da je mnogima palo na pamet da "reinterpretiraju prošlost". Za petak je predviđeno i zaključivanje sporazuma između američkih snaga u Kforu i OVK koja se ovih dana naziva "vojskom za oslobođenje" tri opštine u Srbiji - Preševa, Bujanovca i Medveđe. Kfor, razume se, već ima pravo da razoružava paravojne jedinice na Kosovu (sama OVK je još lane tobož razoružana), no ovim bi sporazumom albanska strana to isto pravo priznala Amerikancima u odnosu na albanske jedinice koje izvode operacije van kosovskih granica.
       "Vašington post" javlja da će Amerikanci od Albanaca očekivati, na osnovu ovog sporazuma, da se ne "pojavljuju u uniformi", te da obustave "regrutovanje, obuku i transfer oružja" između Kosova i uže Srbije. No, đavo je u detaljima, i srpska javnost treba da zna da se, prema istom obično dobro obaveštenom izvoru, sporazumom "priznaje da će pobunjenici ponovo da se pojave na videlo ukoliko Milošević otpočne veću ofanzivu u dolini". "Postov" izvor među kosovskim Albancima veli da Milošević, valjda po oprobanom receptu, mora da "bude predstavljen kao agresor". U zamenu za ove albanske "ustupke", Amerikanci neće pomno tragati za oružjem, kao nedavno kad su kod Albanaca u svom sektoru našli prave vojničke zalihe.
       Srpskom će uhu sve ovo zvučati cinično, no nije ništa više cinično od svečanih izjava Džordža Robertsona u Briselu da su se stvari na Kosovu do te mere popravile da je u početku, kada je NATO prošlog juna ušao na Kosovo, tamo bilo i pedeset ubistava sedmično, dok ih sada, devet meseci kasnije, ima (samo) pet sedmično.
       Pogrešno bi bilo, naravno, shvatiti da se Robertson i kompanija pravdaju Srbima, koji su sa Kosova gotovo iščezli otkako je NATO razarao Jugoslaviju pod izgovorom da "zaustavlja etničko čišćenje". Ne, najžešća kritika, ona na koju su zapadni lideri jedino osetljivi, dolazi zapravo iz redova njihovih intelektualaca, političara i novinara. Uprkos strašnoj totalitarnoj propagandi kojom je intervencija NATO protiv Jugoslavije prošle godine bila obavijena, mnogo je toga u međuvremenu na Zapadu izašlo na videlo.
       Oni Jugosloveni koji su imali satelitsku televiziju gledali su lane, na primer, Robertsona kako u ulozi ministra odbrane Velike Britanije početkom aprila uverava britansku javnost kako "ozloglašeni ubica Željko Ražnatović Arkan sa svojim paravojnim jedinicama" upravo kolje Albance po Kosovu. Bilo je to onog dana kada je obelodanjeno da je jugoslovenska protivvazdušna odbrana srušila famozni F-117, što je bio priličan udarac sujeti NATO-a. Robertson se tada setio Arkana, no nekim je slučajem Željko Ražnatović upravo tog dana, kad je služio za strašenje naroda u Velikoj Britaniji, odveo decu da slušaju mamu kako peva na Trgu Republike u Beogradu. To se lepo videlo na TV ekranu, te je prema tome čak i sada već pokojnom Arkanu u jeku rata bilo lako da utera gospodina Robertsona u laž.
      
       Čistači
       Dva dana uoči godišnjice bombardovanja, "Njujork tajmsu" se javio čitalac Norman Majler. Čuveni pisac "Golih i mrtvih" i "Dželatove pesme" (kakva savršena podudarnost) uočio je nelogičnost u tvrdnji NATO-a da su vazdušni udari "zaustavili" napade Slobodana Miloševića na kosovske Albance. Reč "zaustavili" treba zameniti rečju "započeli", veli pisac, čija računica čitaocu pokazuje da je, prema svim raspoloživim podacima, sa Kosova u dvogodišnjem periodu pre bombardovanja otišlo 25 000 Albanaca, da bi u 78 dana bombardovanja njih 750 hiljada bilo proterano. "U stvari, SAD i NATO upali su u stupicu koju im je gospodin Milošević postavio. O Kosovu je dovoljno užasno razmišljati da bismo sebi još i čestitali na onome što smo 'zaustavili'" napisao je Majler.
       Sve je to, naravno, slaba uteha Srbima koji se još pitaju kako je moguće da su se našli na putu najvećoj sili u istoriji sveta, kao i najjačoj vojnoj alijansi, i to o istom trošku. Kako je bilo moguće da se američka spoljna politika sva usredsredi na zemlju koja nema većeg strateškog i ekonomskog značaja, i sa kojom Amerika nikad nije imala geografskog niti istorijskog spora? (To pitanje prosečnog Srbina naličje je lične dileme jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, koji se, kažu njegovi retki strani sagovornici, i danas pita kako je moguće da su se Amerikanci, između njega kao lidera najveće balkanske zemlje, i "kriminalističko terorističke družine", kakva je OVK, odlučili da OVK uzmu za partnera.)
       U vreme kada je kosovska kriza uzimala maha, Amerika je tražila novu ulogu za NATO, organizaciju koja pedeset godina ni sa kim nije ratovala i koja je nastala kako bi Zapadnu Evropu branila od "sovjetske opasnosti". Povelja NATO iz 1949. zabranjivala je upotrebu snaga NATO-a za bilo koje druge svrhe sem odbrambenih, i za upotrebu van teritorije zemalja članica. Balkanska kriza se podudarila sa američkim planovima da NATO dugoročnije pretvori u instrument američke spoljne politike, koji će Sjedinjenim Državama i dalje osiguravati primat u Evropi. Ne treba, naime, zaboraviti da je NATO bio i ostao "jedina američka institucionalna veza sa Evropom" (Džems Difens Vikli).
      
       Hipersila
       Posle hladnog rata, NATO-u je trebao novi identitet, a rat na Kosovu se savršeno uklopio u ambicije američke "hipersile" (izraz je u novembru prošle godine patentirao francuski ministar spoljnih poslova Iber Vedrin) da zapadnu vojnu alijansu oslobodi starih ograničenja. I pre bombardovanja Jugoslavije NATO je delovao van granica zemalja članica, ali je to ranije, u Bosni i u Zalivskom ratu, činio s izričitim odobrenjem Saveta bezbednosti UN.
       Na Kosovu je delovao bez tog odobrenja: iz jugoslovenskog ugla gledano, to je sa stanovišta međunarodnog prava bilo nezakonito i nelegitimno. Nažalost, oni koji su dužni da brinu o međunarodnom pravu (Ujedinjene nacije) ostali su nemi, a Rusi i Kinezi bili su glasni no nemoćni, odnosno nespremni na zaoštravanje odnosa sa Amerikom.
       Za te je priče sada već kasno, i one sada zanimaju samo Jugoslovene. Ono što je, međutim, sa stanovišta celog sveta novo i zanimljivo u priči o NATO agresiji na Jugoslaviju jeste to silno američko i zapadno insistiranje na višem stepenu moralnosti bombaša u odnosu na njihove žrtve.
       I druge su sile u istoriji napadale države, gazile im suverenitet, rušile vlade i postavljale vojne guvernere nad osvojenim teritorijama.
       Adolf Hitler je na početku odlazio u porobljavanje država (Poljska, Češka) pod izgovorom da štiti manjine, no ta paralela i nije tako dobra jer se Hitler pozivao na zaštitu nemačke manjine, pa se možda teoretski i mogao braniti neki nemački nacionalni interes (u slučaju da su te manjine, naravno, zaista bile ugrožene). No, Amerika je krenula u zaštitu manjine koju nije bilo moguće dovesti u bilo kakvu vezu sa nekim tradicionalnim poimanjem američkog nacionalnog interesa. Ovde je proglašen viši interes: Amerika je sebe proglasila "dobroćudnim (benignim) hegemonom" koji zaslužuje da bude vodič čovečanstva jer se vlada prema višim, univerzalnim moralnim vrednostima i principima, i sebi uzima za pravo da interveniše svuda gde nađe za shodno. Tu se granice država i kontinenata ne priznaju, u tom viđenju sveta ruska interesna sfera na Balkanu više ne postoji i NATO se više ne mora snebivati kako da to Rusima saopšti.
      
       Strmoglav
       Nevolja je sa tom globalnom moralnom pozicijom što vojska, ma koja i ma čija, predstavlja suviše tup instrument za tako fine zahvate kao što su demokratizacija, multikulturalizam, multietničnost... Tako se desi da NATO prvo interveniše kako bi "zaustavio" etničko čišćenje, a zatim se ono pod njegovom vojnom okupacijom nastavi, samo ovog puta protiv Srba. Te ta vojska pravde i principa počne sumnjivo da nalikuje... na primer, sovjetskoj Crvenoj armiji.
       Vojna okupacija je krajnje nezahvalan i težak posao, koji je teško ulepšati retorikom. Na Kosovu, Kfor primenjuje slične metode kao NATO, odnosno Sfor u Bosni. Iz sve sile utiče na politički život, manipuliše izbornim uslovima i izbornim rezultatima, uspostavlja i ruši "koalicione" vlade, cenzuriše, plaća i gasi medije, vodi ideološke kampanje... Nisu Srbi jedini koji su uočili elemente sličnosti sa ponašanjem Staljinove Crvene armije u Istočnoj Evropi posle Drugog svetskog rata. I tamo su prvo uspostavljane "koalicione vlade" i provođeni izbori koji su, gle čuda, uglavnom ratifikovali ono što je već bilo odlučeno prisustvom sovjetskih trupa. Samo što NATO gasi medije i ukida predsednike kako bi zaštitio "demokratiju", dok su to Sovjeti radili sa različitim izgovorima.
       Opet, nije neka uteha, no sudeći po zapadnoj kritici NATO intervencije u Jugoslaviji, eksperiment se za sada ne ocenjuje uspešnim. Možda najelokventniji kritičar NATO-a, vašingtonski profesor Majkl Mandelbaum kaže: "NATO je kao čovek koji padne u brzak, strmoglavi se niz stenje i preživi. On će možda svojim prijateljima lagati kako se odlično proveo... ali je đavolski siguran da neće ponovo pokušati da uradi isto."
       Za Jugoslaviju je kasno, alijansa će ovde, odnosno u komšiluku, ostati decenijama. Još pre nego što je NATO ušao na Kosovo, jedan dobar poznavalac prilika u Vašingtonu objašnjavao je: "Milošević mora ostati u karantinu, i ne sme mu se dozvoliti da se međunarodno prestroji. Marti Ahtisari treba da ostane poslednji zapadni državnik koga će on sresti dok mu se ne stave lisice i ne ode u Hag. Dok god je Milošević slobodan u Srbiji, Kosovo je nezavršena i nezavršiva epizoda."
       Nije nam NATO uzeo samo Kosovo. Time što je ušao u nelegitimnu i nezakonitu ratnu avanturu, NATO je u Jugoslaviji porazio i ponizio zapadne principe za koje se tobož zalaže, a za koje su se mnogi kod nas istinski zalagali. Ti su principi sada uterani u laž, zajedno sa zapadnim namerama i izgovorima u bombardovanju. U krajnjoj liniji NATO će, možda, skratiti politički život Miloševićevog režima za neka dva ili tri dana, u odnosu na datum transfera vlasti do kojeg bi došlo da nije bilo bombardovanja i razaranja zemlje. No, NATO je, ne samo bombardovanjem već i ciničnom upravom na Kosovu, zatrovao politički život ove zemlje i time pomerio unazad njen istinski demokratski preobražaj.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ