Da li će vlast predati mirno? To je već novi momenat, o tome ćemo kada za to dođe vreme

      Godinu dana posle bombardovanja, Srbija deluje iznemoglo, bledo i pomalo žuto. Opasna je to bolest - žutica. Ne boli, infekcija se, kao crveni vetar, širi, država gubi dah, sve teže diše i priprema se za neumitni apokaliptični kraj.
       Posledice rata, koji se morao izbeći, stravične su: fabrike ne rade, ne proizvodi se ništa značajno, robe nema, plate padaju na pedeset maraka, nezaposleni se množe kao komarci posle letnje kiše a poljoprivreda, naša poslednja nada, propada kao vinova loza načeta filokserom. Ove godine neće roditi, kao nekada, jer se njive ne đubre, neće roditi pšenica belica, ni šljiva ranka.
       Na državnoj televiziji ni pomena o bedi i beznađu. Naprotiv, oni Srbiju slikaju kao da je Eldorado, neka srećna Arkadija, u kojoj crvene ruže cvetaju usred zime. Malim ekranima naših teve-prijemnika defiluju generali sa svojim "vrhovnim komandantom" na čelu, iako u Ustavu Jugoslavije takve funkcije nema. A to onda znači da je neka sila prekršila Ustav i da se jedan čovek, podržan generalima, odlučio da najviše zakone savezne države glatko pogazi i Vrhovni savet narodne odbrane, u kome sedi i predsednik Crne Gore, ukine. Time prestaje vladavina zakona i počinje diktatura.
       Šta sve reći - godinu dana posle?
       Ovaj je rat trebalo da bude odbrana Kosova i Metohije od stranog okupatora. Zvanično, mi smo u tom ratu pobedili i odbranili državni i teritorijalni suverenitet, ili kako se to popularno kaže - pobedili smo agresora i sačuvali Kosovo. Ali, duh iz flaše izleti, ponekad, i strogo kontrolisanim vestima na državnoj televiziji. Kaže jedna žena: nikada im nećemo dati ono što je naše, sačuvaćemo severni deo Kosovske Mitrovice, na čelu sa našim predsednikom Slobodanom Miloševićem.
       Priča sa Kosova daleko je strašnija od zvanične verzije. Srba tamo, osim u severnom delu Kosovske Mitrovice, gotovo da nema. Radikali uveliko govore o okupaciji Kosova, kad napadaju zapadne sile. Ali, otkuda nagla okupacija, kad smo pobedili neprijatelja i sačuvali svaki pedalj naše otadžbine? Sudbina Kosova i Metohije danas je neizvesna, ali kako vreme prolazi, čini se sve izvesnijom. Kaže jedna poslovica - Čije ovce, njegova livada. Uostalom, i visoki predstavnik Ujedinjenih nacija za Balkan Karl Bilt izjavio je, nedavno, da Srbija, posle svega, nema više prava da računa na Kosovo. Prema njemu, ona je to pravo izgubila.
       Ciničan je taj Bilt, nema sumnje, ali on govori u ime ujedinjenih zemalja sveta, koje su prema Srbiji (reč je o najmoćnijima) primenile silu. Moćne sile Evrope proširile su Srbiju na Berlinskom kongresu i priznale joj državnost, a u Versaju su, devetnaeste, aminovale stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kada su se svi Srbi, pod srpskom krunom, našli u jednoj državi. Prvi put u istoriji. Tako je to u svetu. Kapu malima kroje veliki. Tamo gde se slonovi grle ili svađaju, miševima mesta nema. To nikako ne znači da mali moraju da budu robovi velikih. Ni savremeni svet to ne želi, niti to opet može biti. Istorija podleže zakonima dijalektike i njeni se tokovi ne mogu zaustaviti. Da li su male zemlje - Švajcarska, Portugalija, Danska, Norveška, Luksemburg, Austrija, Češka, Slovačka, Malta... (i mnoge druge) - robovi američkog imperijalizma?
       Nama se čini, kad se o nama govori, da je ovde reč o sistemu, o ideologiji, o jednom čoveku i jednoj ženi, koji ne podnose demokratiju, mrze političke stranke, koje su za njih klasni neprijatelji. Ta se sintagma zvanično ne koristi, pa su izrazi - izdajnici, petokolonaši, strani plaćenici, samo eufemizmi za kontrarevolucionare. I sve naše nesreće i svi naši ratovi - i među sobom i sa svetom - samo su posledica težnje da se očuva komunistički sistem. Podsećamo čitaoca da je jedan veliki zagovornik totalitarizma, i protivnik komunizma, izjavio da od Moskve više mrzi samo Pariz i London.
       Beogradski režim polako se okreće i protiv Rusije. Ni Rusija za njih više nije - saveznik. Posle Putinovog priznanja da ne želi Rusiju u izolaciji i da želi saradnju sa Zapadom (pomenuo i ulazak Rusije u Severnoatlantski savez), usledio je odgovor Beograda. Nečuven i drzak, napisaće neke ruske novine. Naime, visoki socijalistički funkcioner Milutin Stojković (poznatiji kao predsednik vojvođanskog Parlamenta i nosilac ljubičastih sakoa), napao je ruskog ministra spoljnih poslova Ivanova da se "ulizuje" Amerikancima. Da li bi to ovaj uradio na svoju ruku, bez znanja vrhovnog gazde? Možebiti da su Rusi poručili Miloševiću da na njega više ne računaju, onda se oglasio Putin, i dobili su Rusi što su zaslužili. Beogradsko - njet!
       Danas se beogradski režim okreće Aziji. Tamo traži saveznike. Ali, Kina je daleko, biće zauzeta Severnom Korejom, Formozom (Tajvanom), a Mjanmar se teško izgovara. Kako ih dozvati?
       Naša unutrašnja stvar posebno je teška. Režim se čak usudio da obične izbore, lokalne i savezne, proglasi referendumom za Srbiju! Neće to biti samo izbori, poručuju, nego izjašnjavanje za očuvanje zemlje. Svaka pomisao da se može glasati za domaće izdajnike vodi, kažu, propasti otadžbine. To su opasne poruke i neminovno bi moglo da vode čak i ka građanskom ratu.
       Na sreću, u nesreći, Milošević je čovek za dan i noć, na duže staze on, jednostavno, ruši sve prepone, čak i najniže, i kao posustali trkač stiplčejza, pada u prvu baru na velikoj krivini. Samo jak mraz može da natera mačku i miša da spavaju zajedno. I naš je predsednik, kao jovanjski mraz, naterao opoziciju da se ujedini, radi gole odbrane života. Ako bude izbora, prema svim ispitivanjima javnog mnjenja, režim će ih izgubiti. Da li će vlast predati mirno? To je već novi momenat, o tome ćemo kada za to dođe vreme.