Strahinja Miletić: XX vek u tridesetak slika

      1.. Srbi i Hrvati u Austro-Ugarskoj: Kada sam prvi put video dedu Trifuna (1914. u Boboti tada Austro-Ugarska), mnogo sam se uplašio. On je bio grmalj od čoveka, a imao je guste, čudno izvijene obrve. Deda Trifun je nas unuke, pri svakom susretu u dvorištu ili u kući, gromoglasno pitao: "Maletiću, bojiš li se koga?" Naučio nas je da kažemo: "Samo boga i više nikoga". To je stalno ponavljao meni i mojoj braći. Pred deda Trifunom smo morali redovno da deklamujemo i pesmicu koje se i danas sećam: /Srpsko je nebo plave boje/Na njemu stoluje Srbin bog,/a oko njega Srbi anđeli stoje/i dvore Srbina boga svog.
       Posle mesec dana stiglo je naređenje da sve izbeglice dođu u Vukovar na železničku stanicu. Tamo smo zatekli gomilu sremskih Srba. Vozom treće klase, u decembru, austrijske vlasti internirale su nas u Zagorje, u mesto Ivanec blizu Varaždina.
       Sneg je bio do kolena i bilo je veoma hladno. Stanica u Ivanecu bila je udaljena oko dva kilometra od mesta prihvata. Sećam se da su majka i otac nosili mene i mlađeg brata. Mećava sa snegom i naše otežano kretanje učinili su da se u jednom trenutku otac toliko ražestio i počeo da viče kako će ubiti i porodicu i sebe, samo da se tako ne mučimo. Majka ga je smirivala i nekako smo došli do kola koja su nas prevezla do neke napuštene spahijske kuće, gde nam je bio određen smeštaj.
       U delu te velike zgrade bili su ruski zarobljenici. Oni su spavali na slami, a za nas su bile obezbeđene slamarice i ćebad. Strogo su nam zapretili da se ne mešamo sa ruskim zarobljenicima pošto su bili vašljivi. Tu smo boravili nedelju dana, sve dok moj otac nije doznao da se u Ivanecu nalazi neki Milan Knezi, Srbin katoličke vere, a bio je očev kolega iz studentskih dana u Zagrebu. On je javio prijateljima u kakvoj je situaciji otac. Očevi prijatelji u Zagrebu uspeli su nekim intervencijama da srede da otac bude postavljen za kotarskog pristava u Ivanecu.
       U Ivanecu sam pošao u školu, a učitelj mi je bio neki Valentić. Otac je plaćao časove nemačkog, ali je meni nemački slabo išao, pa sam dobijao silne batine od tog učitelja. On me je odveo i u crkvu i predao katoličkom svešteniku, tako da sam obukao katolički stihar i nekoliko godina posluživao sveštenike.
       Po završetku školske godine, za ugledne gospođe Ivaneca priređivana je svečanost. Bila je pozvana i moja majka, a ja sam imao da deklamujem pesmicu "Ja sam Hrvat, hrvatska me majka odgojila...".
       Majka mi je kasnije pričala da joj je bilo vrlo neprijatno i da se premišljala šta da uradi u tom trenutku. Pošto je bila smirena i stabilna ličnost, ona je to prećutala i nije napravila incident. I to je, mislim, bilo najpametnije.
       Tri godine bio sam pod terorom učitelja Valentića. Kada sam to mnogo godina kasnije spominjao majci, ona me je zapitala: "Znaš li zašto te učitelj Valentić tukao?" "Pa, valjda, zato što sam Srbin". Majka je na to rekla: "Možda, ali ja mislim da to nije glavni razlog. Tvoj otac je učitelju Valentiću preoteo ljubavnicu (lepuškastu poštansku službenicu u Ivanecu), pa je on iskaljivao bes na tebi."
       2. Oslobođenje i novi početak: Tokom 1917. godine saveznici su beležili pobede, bilo je već jasno kako će se rat završiti, pa se prema Srbima donekle promenio kurs. Austrougarska vlast je premestila mog oca za kraljevskog vladinog poverenika (gradonačelnika) za grad Sremske Karlovce. Tu sam pošao u četvrti razred, a učiteljica mi je bila Milena Pavlović.
       Sećam se da je otac od nje tražio da mi da da na treći dan Božića u crkvi čitam apostol, i to najduži i najteži. Učiteljica je pristala na to iako je znala da slabo čitam ćirilicu. Strašno sam se namučio. Ja sam inače bio slabašan dečko. Ni u čemu se nisam isticao, i imao sam kompleks inferiornosti u odnosu na moju braću, koji su bili zdraviji i snažniji. Tu sam završio četvrti razred 1918. godine. Otac je, kao gradonačelnik Sremskih Karlovaca, simbolično uručio ključeve grada srpskoj oslobodilačkoj vojsci.
       Posle oslobođenja, moj otac, poznat po srpskim vezama i uticaju, postao je radikal-pašićevac i postavljen je na mesto kotarskog predstojnika u Zemunu.
       Kao istaknutog radikala, Pašić je nameravao da ga postavi za podžupana Sremske županije. A centar županije bio je u Vukovaru. U međuvremenu, Nikola Pašić otišao je na pregovore u Cirih sa Jugoslovenskim odborom (Antonom Korošcem i Antom Trumbićem). Ti pregovori ostali su u istoriji zabeleženi kao najslabija tačka Pašićeve spoljne politike, jer je bio popustljiv prema Jugoslovenskom odboru po pitanju ustava nove države. Zbog toga ga je regent Aleksandar smenio. To je bio i prvi slučaj sukoba kralja Aleksandra i Pašića.
       Na čelo nove vlade došao je Stojan Protić, a u vladu za ministra unutrašnjih poslova postavljen je Svetozar Pribićević. On je bio istaknuti Jugosloven, predstavnik tzv. integralnog jugoslovenstva i nikako nije hteo da za podžupana Sremske županije ide jedan radikal kakav je bio moj otac. On je nameravao da ga pošalje u Ličku Korenicu. To je otac odlučno odbio. Ministar vera dr Voja Janjić (čuveni pop Voja) veoma se zalagao za mog oca. Očigledno je došlo do neke nagodbe između njih, pa je otac postavljen za kraljevskog županijskog tajnika, tako da smo se mi ponovo našli u Vukovaru.
       3. Komunisti i antikomunisti: Zanimljivo je da su na osnivačkom Kongresu KPJ u Vukovaru, 1920. godine, kao zvanični predstavnici kraljevske vlade bili prisutni upravnik grada Beograda Gliga Popović i moj otac Đoka Maletić, kao županijski tajnik. To je zabeleženo u zvaničnoj istoriji KPJ.
       U Vukovaru je moj otac osnovao Soko (fiskulturno društvo koje je u osnovi imalo nacionalistički karakter). Sa sokolskim simbolima je kasnije i sahranjen. Na grobu je njegova slika u sokolskoj uniformi sa sokolom na steni napravljenoj od mermera.
       Posle Kongresa KPJ, u Vukovaru su organizovane demonstracije srpskih nacionalista, kao kontraudar sve većem uticaju komunista. Demonstracije su, koliko se sećam, organizovane dve nedelje posle Kongresa. U demonstracijama su učestvovali građani i seljaci koji su bili lojalni kralju i vladi. Među demonstrantima bilo je najviše solunskih dobrovoljaca. Sećam se da je moj otac izdao naređenje da barjak nosi Jefta Vujić, snažan mlad čovek, a da mi njegovi sinovi idemo napred pored te zastave pridržavajući krajeve.
       Demonstracije su započele ujutru. Planirano je da prođemo kroz centar grada, a da se raziđemo u crkvenoj porti. Nekoliko dana uoči demonstracija ceo grad je živeo u strahu. Svi su se bojali da ne dođe do sukoba demonstranata i komunista, pogotovo što je bilo planirano da se prođe ispred "Grand" hotela (Radničkog doma), gde je održan partijski kongres i čiji su vlasnici bili komunisti.
       Demonstranti su se okupili u Gornjem gradu kod dvora grofa Elca i odatle krenuli u grad. Ulice su bile prazne. Naime, oni koji su bili antikomunistički raspoloženi bili su u povorci, a oni drugi su se sklonili. "Grand" hotel je bio zatvoren. Došli smo do opštinske kuće gde je moj teča Nikola Bingulac, predsednik opštine, održao vatreni antikomunistički govor.
       Posle smo krenuli prema porti pravoslavne crkve. Ispred same porte iz jedne sporedne ulice izbio je ispred nas, na naše, a očigledno i njegovo iznenađenje, jedan pekarski radnik. Kad nas je ugledao počeo je da beži.
       Dobrovoljci, seljaci sa čela povorke povikali su: "Evo ga, drži ga!" I pojuriše uz breg za njim. Ja sam potrčao kroz portu sa unutrašnje strane ograde. Video sam kako je jedan seljak bacio štap na njega i kako se on spotakao i pao. Jedan iz potere izvukao je nož i ubo ga, a zatim je krvav nož obrisao o postavu kaputa. Od tog prizora sam se potpuno paralisao. Da li su ga oni ubili, ne znam. Kasnije sam, čitajući Krležu, naišao na podatak da je prva žrtva bio Stjepan Supanc, vođa komunista iz Vukovara.
       4. Jauci iz mitrovačke kaznionice: Posle Vukovara otac je ponovo premešten na službu u Sremsku Mitrovicu, ali je zadržao titulu kraljevskog županijskog tajnika. Sve je bila stranačka politička igra. Otac je bio radikal i znalo se da gde on bude, da će taj kotar biti radikalski. U Sremskoj Mitrovici je imao zaduženje za sigurnost železničke pruge od Zemuna do Vinkovaca, za kraljevski voz. U avgustu 1922. godine je otputovao na obezbeđenje pruge jer je kralj Aleksandar putovao u Sloveniju. Po povratku sa puta otac se razboleo i posle nekoliko dana umro, iako je dolazio i dvorski lekar da ga leči. Pretpostavlja se da je u pitanju bila perforacija slepog creva ili nešto slično.
       Na sahranu je došao dr Voja Janjić, Pašićev zamenik na listi radikala za Srem i očev prijatelj. Gospodin Janjić veoma mnogo je pomogao našoj porodici. Pošto je otac imao samo 19 godina radnog staža, on je isposlovao da majka dobije specijalnu penziju da bi porodica mogla da preživi. Sećam se da je nas trojicu braće postrojio i pitao koji smo razred gimnazije završili. Svetislav je rekao da je završio šesti. "Odlično, ti ćeš na vojnu akademiju", rekao je Janjić. Nebojšu, koji je bio godinu dana mlađi, kao odličnog đaka planirao je za nastavak studija a takođe i mog mlađeg brata Slobodana. Mene, pošto sam završio četiri razreda gimnazije, odlučio je da pošalje u bogosloviju. I tako je bilo.
       Posle očeve smrti, mi smo još dve godine živeli u kotarskoj kući u Sremskoj Mitrovici. To je bila tipična austrijska pogranična kuća. U njoj je bila smeštena žandarmerija, stan kotarskog predstojnika i kancelarije kotarske oblasti. U toj dugačkoj kući sa ogromnim dvorištem bili su magacini, štale i zatvor. Tu su pored raznih kažnjenika bili i komunisti koji su bili zatvarani pre Obznane (zabrana komunističke partije), a pogotovo posle ozloglašenog Zakona o zaštiti države. Imao sam prilike da ih viđam u dvorištu u obaveznoj šetnji, ali i da slušam njihove jauke kada su ih tukli. Mislim da je to ostavilo uticaj na moj kasniji život. Kao dečak, nisam shvatao njihova politička ubeđenja, ali mi ih je bilo žao.
       5. Između Justina Popovića i Renana: Prvi put sam sam putovao vozom kada sam krenuo u Bogosloviju u Sremske Karlovce. Tada je još trebalo presedati na drugi voz u Inđiji. Osećao sam užasan strah. Međutim, sve je dobro prošlo. Janjić je sve sredio za moj upis.
       U seminaru na prvoj godini, zatekao sam mnogo đaka ratne siročadi. Oni su bili stariji od mene, jer zbog rata nisu mogli da se redovno školuju. To nije bila sredina na koju sam se navikao, tako da sam se osećao potpuno izgubljenim. Kasnije sam se zbližio sa Milošem Erdeljanom. Njegovi roditelji su ranije živeli u Pešti, ali su posle Prvog svetskog rata došli u Novi Sad, a on je došao u Bogosloviju. Na neki način nas dvojica smo bili i takmaci za najboljeg đaka. Njemu su bolje išli jezici, a meni bogoslovski predmeti.
       Iz tog perioda posebno sam zapamtio gotovo jezuitsku strogost profesora Justina Popovića. Mi smo ga zvali "gromovnik". Nikada se nije nasmešio na đaka, niti mu pružio podršku. Bio je samo za kažnjavanje. Tvrdio je da se sve strasti mogu savladati i strogo je kažnjavao svaki propust. Tako je učenika Milenka Zjalića izbacio iz završnog razreda bogoslovije samo zato što je jedanput zapalio cigaretu na Stražilovu. Nasuprot njemu, dogmati bio je njegov prijatelj iz Vranja sa kojim je zajedno studirao na Oksfordu za vreme Prvog svetskog rata, dr Irinej Đorđević, čovek ogromnog znanja i širine, jedan od najinteligentnijih pravoslavnih vladika, čovek svetskog obrazovanja.
       U prvoj godini bio sam najbolji đak. Veru sam prihvatio gotovo fanatično i potpuno se predao učenju. Nikuda nisam izlazio, čak ni za vreme ferija kod kuće. Moj stariji brat Nebojša, student prava, donosio je u kuću i knjige Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića. Ja sam i to čitao, ali to na mene nije uticalo. U drugoj godini bogoslovije, Erdeljan i ja bili smo najbolji đaci. A onda dolazi za mene fatalna 1925. godina.
       Raspust za Božić trajao je mesec dana. Proveo sam ga kod kuće u Sremskoj Mitrovici. Pri povratku u Bogosloviju, na stanici u Inđiji, sreo sam drugove iz Bogoslovije Stevu Šogorova iz Sremske Mitrovice i Stevu Čvorkova iz Mirkovaca. Oni su pili slatki bermet. Malo po malo, i ja sam se napio da nisam znao za sebe. Na moju nesreću, u Sremskim Karlovcima je bio običaj da se svi šetaju kao na korzou do železničke stanice, koja je bila u blizini centra grada. Kada se zaustavio voz, stanica je bila puna sveta. Steva Šogorov je, kažu, izašao iz voza i vikao, dok sam se ja mrtav pijan skotrljao iz voza. Bio je to veliki skandal. Mene su odneli u bogoslovsku bolnicu, gde sam i noćio.
       Sutra ujutru Justin Popović je sazvao profesorski savet da razreši naš slučaj. Donesu odluku da Stevu Šogorova i Stevu Čvorkova isključe iz Bogoslovije sa pravom polaganja ispita na kraju godine, jer su krivci za to što sam se ja napio. Mene su kaznili tzv. savetom za odlazak. Mogao sam, dakle, da ostanem i kažnjen sam moralnom opomenom.
       Nisam mogao da prihvatim da njih dvojica budu zbog mene isterani iz Bogoslovije. Odlučio sam da i ja odem. Steva Šogorov mi je tada rekao da je on tokom leta bio u Kičevu u jednom manastiru, a kasnije sa vladikom Nikolajem Velimirovićem u Svetom Naumu u Ohridu i da je upoznao i mitropolita skopskog Varnavu. Nadao se da će preko njega srediti da nas privremeno prime u neki manastir. Tako se mi dogovorimo i otputujemo za Skoplje. On je otišao u mitropoliju, a ja u neki bedan hotel da ga sačekam. Steva se nije vratio tog dana, pa sam ja prenoćio na tavanu tog nazovihotela iako sam u Skoplju imao tutora. Naime, posle smrti mog oca, inženjer Veljko Krnić određen je za mog staratelja-tutora. On je bio šef Hidrotehničkog zavoda za isušivanje cele južne Srbije (tada nije postojala Makedonija). Nisam hteo da idem kod njega, niti da mu se javljam. Čak sam sredio preko Miloša Erdeljana da on šalje moja pisma mojoj majci u Mitrovici i da ona misli da sam ja i dalje u Bogosloviji.
       Posle nekoliko dana vratio se Steva i kaže da još nije uspeo sve da sredi, ali da je kazao Varnavi da bi želeo da ide u neki manastir i on mu je ponudio jedan u Skopskoj crnoj gori. Otišli smo u stari srpski manastir u Pobužje kod Kučevišta. Kaluđer Arsenije lepo nas je primio i dao nam sobu blizu svoje. Na kraju zgrade živeo je Rus emigrant. On me je za nekoliko meseci u potpunosti naučio esperanto.
       U rano proleće 1925. godine, Skopska crna gora bio je teren vrlo opasan jer su kačaci i drugi probugarski orijentisani nacionalšovinisti, članovi VMRO Vanče Mihajlova, terorisali naš tamošnji jugoslovenski opredeljen živalj. Nekako, tih godina, pomenuti teroristi ubili su Đenerala Jankovića, a po njemu se i, dan danas, jedna tamošnja varošica zove Đeneral Janković.
       Po dolasku u manastir, otac Arsenije nas je upozorio da se bez oružja ne udaljavamo od manastira, ne samo zbog terorista i vukova nego i zbog poludivljih ovčarskih pasa koji su kao zveri napadali nepoznate osobe. Zato, ako bismo išli u sela Pobužje ili Kučevište, obavezno smo nosili crni hleb tain, koji smo u parčadima bacali gladnim psima. Zgrada manastira bila je tako građena da su delovi krova bili naslonjeni na brdo, pa se, ponekad, događalo da vukovi preko krova uskoče u dvorište gde se nalazi crkva. Zato su iz predostrožnosti, kod izlaznih vrata, obavezno stajale puške.
       Moj drug Steva, još u Bogosloviji, u intimnim razgovorima, pokazivao je znake sklonosti prema ruskim nihilistima XIX veka. Po njegovom shvatanju, život na ovoj zemlji je toliko besmislen da bi ga, ne birajući sredstva, u celosti i za sva vremena, trebalo uništiti. Naime, zlo u životu jače je od dobra, nesreća veća od sreće, bolest, jad i beda, nemaština i mizerija na sve strane - ukratko, opšti "plač, jauk i škrgut zuba".
       Naš svakodnevni život u manastiru bio je jednoličan: jutrenje i večernje u crkvi, a zbog nastupajućeg uskršnjeg posta - crni hleb, čaj i postan pasulj bili su nam jedina hrana.
       Dok sam ja revnosno učio predmete iz bogoslovije koje je trebalo da krajem školske godine polažem u Karlovcima, Steva je učio francuski jezik. Govorio je: "Bogoslovija me više ne interesuje. Jedina mi je želja da u originalu čitam 'Život Isusov' od Ernesta Renana, francuskog akademika, koji je tu knjigu u Parizu objavio početkom druge polovine prošlog veka." Renan je poricao božansku prirodu Isusa Hrista i kod nas je knjiga bila zabranjena.
       Kada smo čuli da u Kučevištu živi jedna učiteljica, otišli smo da je posetimo. Srdačno nas je primila i žalila nam se da je iz Šapca u ovo selo premeštena po kazni koju nije zaslužila. Steva je dva-tri puta sam odlazio kod nje, ali znajući njega, očigledno je bilo, u svakom pogledu, da nije uspeo da je uteši.
       Na imanju manastira je radilo sedam osam momaka. Oni su još u detinjstvu bili zaveštani. Naime, u to doba, prema običaju, kad se nekome razboli dete, on dođe u manastir da se moli za zdravlje i zaveštava se da će njegov sin, ako ozdravi, kad poraste raditi pet-šest meseci besplatno na manastirskom imanju. Oni su tu sa nama živeli i pripremali hranu.
       Kada smo se otac Arsenije i ja vratili sa jutrenja, zatekli smo Stevu u sobi kako se, sapunjavog lica, brije. Ja sam nešto pevušio, a Steva je, završavajući brijanje, bez ikakvog povoda ponovio, ne znam po koji put, na francuskom jeziku svoju omiljenu uzrečicu "Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje". Otvorio je vrata sobe, odmahnuo rukom i izašao u hodnik. Otac Arsenije, stojeći na vratima njegove i naše sobe, reče: "Ovaj opet nešto bunca." Tog momenta odjeknuo je pucanj.
       Otac Arsenije se uhvati za glavu i jurnu u prizemlje. Otvorio je vrata kuhinje i videli smo kako na podu, pored stola, leži u krvi Steva razmrskane glave. Bio sam izbezumljen i očajan. Drhtao sam od straha. Sećam se jedino da je otac Arsenije isterao sve mačke iz kuhinje i pozatvarao i gornje i donje prozore.
       Da bismo sutradan mogli da sahranimo Stevu, na poziv oca Arsenija vratili su se gotovo svi momci koji su se razbežali. Od starih dasaka napravili su sanduk i mrtvog Stevu, pomoću motki, u sanduk ubacili. Ja sam krampom iskopao grob najmanje 300 metara udaljen od manastirske kapije. Kopao sam na jednoj nizbrdici ceo dan. Nisam mogao da iskopam grob dublji od metar i po, jer sam došao do ravne i neprobojne stene. Manastirski momci su stavili sanduk u grob i bez ijedne reči otišli, tako da sam ja sam, očajan i fizički iscrpljen, grcajući u suzama, morao telo svog druga da zatrpavam zemljom i kamenjem.
       Dan kasnije, došla su dva Stevina brata iz Sremske Mitrovice. Stariji, po zanimanju staklar, a drugi u uniformi đaka Vojne akademije u Beogradu. Istog dana sa njima sam napustio manastir i plačući se rastao sa čestitim i predobrim ocem Arsenijem. U Skoplju, raširenih ruku i bez reči prekora, kao biblijskog "bludnog sina" primili su me, u njihovu novosagrađenu vilu, moji dobri i plemeniti rođaci Leposava i Veljko Krnić. Od njih sam kasnije doznao da su izvesne skopske novine u nastavcima, senzacionalistički pisale o samoubistvu Steve Šogorova, apostrofirajući učiteljicu iz Kučevišta, a uzgred i mene. Kod Krnićevih sam ostao skoro mesec dana spremajući se za ispite u Bogosloviji.
       Na moju pismenu molbu Rektoratu Bogoslovije da ispite polažem u septembru, dobio sam odmah saglasnost sa izraženom željom za "srećan povratak". Kasnije sam doznao da je otac Justin Popović, profesor dogmatike, na prvom jutrenju posle tih vesti plakao, kajući se što su nas preoštro kaznili.
       6. Justinov cenzor: U septembru 1925. godine, položio sam sve ispite, odnosno sve bogoslovske predmete i produžio dalje školovanje u bogoslovskom seminaru u Sremskim Karlovcima. Umesto prekora ili neke kazne, profesorski savet je odlučio da mi pomogne i da me rehabilituje. Profesor Justin Popović, iako prema đacima jezuitski strog, simpatisao me je, sada, kao i ranije, na neki njemu svojstven način. Osetio sam da želi i nastoji da mi ukaže izvesnu naklonost i pažnju.
       Verovatno, na Justinov predlog, profesorski savet me je postavio za tzv. cenzora učenicima druge godine bogoslovije. Po tradiciji, to se smatralo velikim poverenjem, pa čak i počasti. Iako me je ta izuzetna pažnja moralno podigla, ipak ja više nisam imao ambicija i volje za učenje kao pre. Na polugođu 1925/26. godine bio sam sa ocenama prvi put nešto slabiji od mog najboljeg druga Miloša Erdeljana, sa kojim sam pet godina sedeo u jednoj klupi vezan iskrenim i dubokim prijateljstvom.
       Krajem te školske godine izazvao sam pred celim razredom sukob sa profesorom Malahovim, koji je pre emigracije iz Rusije bio profesor Duhovne akademije u Kijevu. Iako je predavao polemično bogoslovlje, bio je krajnje netrpeljiv prema onima koji drugačije misle, mada je često naglašavao da je tolerantan prema slobodoumlju svake vrste.
       Jednom prilikom, citirajući reči prema kojima je "svaka vlast od Boga dana", postavio sam mu dva pitanja: 1. Da li je boljševička vlast u Rusiji "bogom dana" i 2. Ako jeste, zašto nije ostao u svojoj otadžbini zajedno sa svojim narodom i svojom pastvom?
       Revoltiran mojim, kako reče, provokativnim pitanjima, povišenim pretećim tonom, odgovorio mi je: "Kako se ti usuđuješ da svom profesoru postavljaš takva pitanja vezana za njegov privatni život i umesto da budeš zahvalan što smo te posle onog skandala ponovo primili u Bogosloviju, ti huliš na Boga i vređaš svog profesora. Ali, o tome ćemo još razgovarati"... Međutim, nikada me niko o tome nije ništa pitao. I tako je stvar "legla".
       Letnji školski raspust proveo sam uglavnom kod kuće, ali za razliku od ranijih godina sada nisam samovao. Sastajao sam se sa svojim kolegama i koleginicama iz gimnazije i sa njima odlazio na igranke.
       7. Poseta kralja Aleksandra: U proleće 1932. godine iz Vodne zadruge u Sremskoj Mitrovici privremeno sam premešten u sremsko selo Bosut, gde je specijalizovana zagrebačka firma "Batušić i Jurišić" od Zadruge dobila posao na izgradnji novog utoka reke Bosut u Savu. Taj premeštaj sam rado prihvatio jer sam pored redovne plate primao i dobre dnevnice. Moj školski drug iz Sremske Mitrovice, Branko Žarković, učitelj u selu Jarku, pisao mi je, a to mi je i ranije govorio, da se zapopim da bih postao sveštenik u Jarku. Sada sam o toj kombinaciji počeo više da razmišljam, pa sam u tom smislu Branku i pisao. Kroz desetak dana on me je izvestio da je jedna delegacija uglednih seljana bila u Beogradu kod dr Voje Janjića, ministra vera, i da je on ne samo obećao nego i garantovao da će Strahinja Maletić, koga je, kako reče, on odveo u Bogosloviju, parohiju u Jarku dobiti, ukoliko što pre primi sveštenički čin.
       Melanija i ja venčali smo se u Bosutu novembra 1932. godine, a kao sveštenik i paroh služio sam prvu liturgiju na Svetog Savu u Jarku 1933. godine.
       Sve je u početku išlo glatko, dok se nisam jednom, silom prilika, izjasnio da sam protiv diktature kralja Aleksandra, koja traje od 1929. Tako se javno deklarisati u srpskom selu Jarak bilo je politički opasno. Naime, u jesen 1914. godine, u početku Prvog svetskog rata, selo Jarak, na obali Save austrougarska vojska, odnosno regimenta mađarskih husara do temelja je srušila i spalila, a desetak najviđenijih meštana Srba bilo je obešeno. Ta rana bolela je stanovnike Jarka, a lečili su je srbovanjem i opredeljenjem "za kralja i otadžbinu" i Pašićeve radikale.
       Nekoliko meseci posle mog dolaska u selo, u Jarku je za opštinskog beležnika postavljen Marko Gavrančić, koji je još za života moga oca bio beležnik u raznim mestima kotara, odnosno sreza Sremske Mitrovice. Njegov dolazak u moju parohiju nije me obradovao.
       Naime, pred svršetak Prvog svetskog rata 1918. godine, kao austrijski vojnik, Gavrančić je, ne znam iz kog razloga, ubio austrijskog podoficira i u zatvoru Petrovaradinske tvrđave čekao vojni sud. Ne znam ko je kod mog oca, koji je tada bio vladin poverenik za grad Sremske Karlovce, intervenisao da spase Gavrančića od smrtne kazne. Sećam se samo da je moj otac kod jednog Slovaka, vojnog lekara u Petrovaradinu, izdejstvovao da se, pre suđenja, Gavrančić pošalje na psihijatrijski pregled. U međuvremenu, Austro-Ugarska je kapitulirala. Gavrančić je u razgovorima hvalio mog oca i "dizao ga u nebesa", da bi, sa druge strane, otvoreno kritikovao moju braću, advokate iz Sremske Mitrovice, kao komuniste koji su izdali svog oca - velikog srpskog patriotu. Za mene je, jednom u napitom stanju, pred svedocima, otvoreno rekao da sam sumnjiv.
       U proleće 1934. godine završena je izgradnja velikog mosta na Savi, od sremskog sela Klenka do Šapca. Sva štampa je tada objavila da će svečanosti povodom otvaranja tog mosta prisustvovati kralj Aleksandar. To je bilo od posebnog značaja jer je Mačva, tradicionalno, bila proobrenovićevski opredeljena. Osim toga, u to vreme bilo je čestih ustaških diverzija, ne samo u Hrvatskoj nego i u Sremu. Zbog toga su mere predostrožnosti bile intenzivne i svestrane, naročito uz Savu od Beograda do Sremske Mitrovice. Sećam se da je tada u Jarku primećeno više žandarma nego ikad ranije.
       Da bi na dočeku kralja Aleksandra u Šapcu prilikom te svečanosti prisustvovalo što više građana, organizovan je besplatan prevoz brodom od Beograda do Sremske Mitrovice, a usput, i od Jarka do Šapca i natrag.
      
       - Nastaviće se -
      
      

Strahinja Maletić (92) malo slobodnije rečeno, vršnjak je XX veka: rođen u Austro-Ugarskoj; odrastao u toku Prvog svetskog rata; kao sin kraljevskog županijskog tajnika gledao kako su se u Vukovaru "na krv i nož" sukobljavali komunisti i antikomunisti; školovao se u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima; bio đak prestrogog Justina Popovića i oksfordskog đaka dr Irineja Đorđevića; slušao krike zatvorenika iz mitrovačke kaznionice; usklađivao život između nazora oca, Pašićevog radikala, i aktivnosti braće komunista; pred Drugi rat otišao u SAD kao sveštenik, a ne bi uspeo bez pomoći Dragiše Cvetkovića; sukobio se sa vladikom Dionisijem; našao "zrno logike" u predlozima Kominterninog čoveka u SAD Mirka Markovića; bio u ratu sa Dučićevim razumevanjem uloge američkih Srba za vreme rata; od izvršnog sekretara Ujedinjenog odbora južnoslovenskih Amerikanaca po obavljenom poslu postao žrtva spletki Luja Adamiča; odlučivao u jugoslovenskoj ambasadi o vizama američkih novinara; po povratku u zemlju osumnjičen, a onda zbog pomaganja ženi golootočanina Mirka Markovića i sam završio na Golom otoku; potom živeo život čoveka koji je zauvek obeležen boravkom na ostrvu o kome se decenijama ćutalo; danas živi u Beogradu.        "Maletićev XX vek" NIN će dati u nekoliko nastavaka, bez pretenzija: kao jednu životnu dramu, kakvih je, među našim dedovima bivalo.        Zapis "Fragmenti iz mog života", koji još nije štampan kao knjiga, priredio je Slobodan Reljić.