Američka istoričarka i autor knjige "Održavanje Tita" Lorejn Lis govori za NIN o američko-jugoslovenskim odnosima tokom hladnog rata

      Sasvim je nezasluženo što Džon Foster Dals nema bar malu ulicu na Novom Beogradu. Nekadašnji državni sekretar SAD u vreme Ajzenhauerove administracije (1952-1960) bio je ubeđeni antikomunista koji je održavao jugoslovenski komunizam, ministar spoljnih poslova najmoćnije države, kome se od svih državnika toliko dopao Tito da je dan s njim proglasio najlepšim danom svog života. Na položaju državnog sekretara Dals se toliko borio za svaku vrstu pomoći Jugoslaviji, promoter vojne saradnje, privredne, političke i finansijske pomoći, da je pedesetih godina Jugoslavija postala jedan od najvažnijih oslonaca američke evropske politike i veliki igrač na tabli hladnog rata.
       - Prvih godina hladnog rata Jugoslavija je bila centralna tačka američke spoljne politike u pokušaju da izazove podele u komunističkom svetu. Ta stragegija u knjizi čuvenog američkog istoričara hladnoratovskog perioda Džona Gedisa nazvana je "njedge strategdž" - stategijom klina. To je bila suštinska inovacija u spoljnoj politici dvojice predsednika, Harija Trumana i Dvajta Ajzenhauera. Bila je to politika oslonjena na nacionalizam kombinovan s američkim pritiscima i podrškom da bi se stvorile podele između Sovjetskog Saveza i ostalih komunističkih zemalja. Posle raskida sa Staljinom, Trumanova administracija prihvatila je politiku "keeping Tito afloat" - držanja Tita na površini, odnosno na vlasti, kaže u razgovoru američka istoričarka Lorejn Lis, inače urednik dva toma američke spoljnopolitičke enciklopedije.
       Lorejn Lis je profesorka na Old Dominion univerzitetu (Pensilvanija) i objavila je studiju o američko jugoslovenskim odnosima, koja je po svojim obeležjima gotovo retkost u američkoj nauci i publicistici. Knjiga "Keeping Tito afloat - The United States, Džugoslavia and Cold Njar" o tim odnosima sudi iz posthladnoratovske perspektive, dakle bez instrumentalizacije koja je vladala u ranijim studijama o ovoj temi. Studija je zasnovana na nizu do sada nekorišćenih dokumenata koji su tek odskora dostupni naučnicima i javnosti i ona ukazuje na paradoksalnu kontradikciju u odnosu zapadnog vojnog saveza NATO-a prema Jugoslaviji. Nekada je Jugoslavija bila glavni strateški partner NATO-a koji je dobijao obilatu vojnu pomoć, a proslavljeni američki general i kasnije predsednik Dvajt Ajzenhauer nikada nije mogao da prežali to što Jugoslavija nije postala i formalno članica NATO-a, nego je samo pristupila Balkanskom savezu u kojem su bile dve članice NATO-a, Grčka i Turska, i na taj način posredno se povezala sa zapadnom vojnom alijansom.
       - U Americi su naučnici veoma kritični prema američkim predsednicima tokom hladnog rata, odnosno smatraju da su oni bili toliki antikomunisti te nisu mogli da razviju racionalnu politiku prema komunističkim zemljama, kaže Lis. - Jugoslavija je dobar primer za suprotan stav. Imamo komunističku zemlju, ali američki predsednici su shvatili da je ona važna za našu bezbednost i da iritira Sovjetski Savez, pa prema tome, SAD treba da s njom i s Titom uspostave odnose. Za mene je to bilo važno kao primer koliko je američka politika bila praktična, posebno u vreme Ajzenhauera i Dalsa. Džon Foster Dales bio je ekstremni antikomunista, ali on je gotovo prisiljavao američki Kongres da pruži pomoć Titu i Jugoslaviji. Čak i u vreme hladnog rata, komunističke i kapitalističke države mogle su da nađu zajedničku osnovu...
      
       Kako su se razvijali posleratni jugoslovensko-američki odnosi?
       - Posle pobedničkog optimizma savezničkih zemalja, veoma brzo dolazi do zahlađenja u njihovim odnosima i kreiranja atmosfere neprijateljstva koja će narednih decenija obeležiti istoriju sveta. Hladni rat je bio ne samo ideološka nego i geopolitička borba.
      
       Kada su SAD počele da pomažu Jugoslaviji?
       - Do 1949. odnosi SAD i Jugoslaviji odmah posle rata bili su zaista antagonistički. Mi smo videli Tita kao najlojalnijeg satelita Sovjeta. On je srušio američke avione 1946, što je izazvalo do veliku krizu. Posle prekida sa Staljinom, prva zaista velika pomoć bila je oprema za čeličane, koja je poslata 1949, a potom je usledila zaista velika pomoć. Smatrali smo da Jugoslavija više nije deo lagera i da možemo da imamo zajedničke ideje.
      
       Šta je preokrenulo američku politiku?
       - Ključni događaj je boravak jugoslovenskog diplomate Vladimira Velebita u SAD 1950. i 1951. Tada je on stupio u kontakt s velikim brojem svojih ratnih prijatelja koji su tada već zauzimali vrhunske pozicije u spoljnopolitičkom establišmentu SAD, a naročito u novoosnovanoj obaveštajnoj ageniciji CIA. Posle višemesečnih razgovora, a bili su prisutni Hariman, Bolen, Robert Džojs i drugi, vlada SAD odlučila je da obilato pomogne Jugoslaviji.
       Plod tih razgovora bio je da tadašnji načelnik Generalštaba jugoslovenske vojske Koča Popović dođe u Vašington i pregovara sa američkim generalima. To se i dogodilo, pa je general Popović više nedelja vodio razgovore u Pentagonu o vojnoj pomoći. Ne zaboravite, reč je o svim vidovima naoružanja, od aviona do podmornica za jednu armiju koja je trebalo da ima 500 000 ljudi pod oružjem, a još milion ljudi u rezervi. Takvih armija u Evropi je bilo malo, ako se izuzmu najveće zemlje pobednice, Britanija i Francuska, ali i one nisu u toj meri jačale kao što je to bio slučaj s jugoslovenskom vojskom. Jugoslovenska armija gotovo da je bila bez oružja.
      
       Vi kažete da je ta politika bila oslonjena i na nacionalizam. Na koji nacionalizam?
       - To je bila podrška jugoslovenskom nacionalizmu, shvaćenom kao želja za samostalnom politikom nezavisnom, od komunističkog lagera. Truman i Ajzenhauer davali su podršku federalnom centru kojim je vladao Tito, a ne prema njegovim etničkim komponentama. "Strategija klina" težila je da ojača jugoslovenski nacionalizam kako bi se prekinuli pokušaji kontrole od strane Sovjetskog Saveza da kontroliše taj prostor.
      
       Ko je kreirao tu politiku prema Jugoslaviji?
       - Džordž Kenan bio je, u stvari, arhitekta ove politike. On je poznat kao otac politike suzbijanja Sovjetskog Saveza i smatrao je da ta politika treba da bude fleksibilna kako bi delovala pritiskom na Sovjetski Savez. Kenan je bio taj koji je od Trumanove administracije tražio da se šalje pomoć Jugoslaviji. To su takođe zahtevali i neki ljudi iz CIA, ranije OSS, s kojima je kontaktirao gospodin Vladimir Velebit. To je bio Robert Džojs, tada visoki funkcioner CIA, koji je tokom rata radio zajedno s Velebitom. On je bio ubeđen da se Tito ozbiljno odupire Staljinu. Džojs i Kenan ubedili su predsednika Trumana da prihvati tu politiku. Ajzenhauer je samo nastavio tu politiku, a Dals je bio čovek s najviše poštovanja prema Titu verujući da je on stvaralac, nacionalista koji se bori da Jugoslaviju održi nezavisnom, te je tako u vreme Ajzenhauerove administracije nastavio politiku podrške Titu.
      
       Kako gledate na uticaj Jugoslavije na tada tek stvoreni NATO? Čini se da je to pomoglo njegovom jačanju?
       - Apsolutno. Zbog toga je i Ajzenhauer kao tadašnji komandant NATO-a bio veoma zabrinut jer je znao da nezavisna Jugoslavija znači sigurniju Italiju i ostale članice NATO-a. On je bio ophrvan pitanjem hoće li Jugoslavija postati član NATO-a. To je bilo pogrešno. Tito je bio veoma mudar ponašajući se tako da je Ajzenhauer smatrao kako on to zaista želi i da je ozbiljan u tome. Ravnoteža je nađena potpisivanjem Balkanskog pakta s Turskom i Grčkom koje su bile članice NATO-a i preko kojih je Jugoslavija posredno uključena u sistem NATO-a. Ajzenhauer je zaista želeo da Tita priključi zapadnom savezu. Dalas je takođe smatrao da je to mogućno. Spolja je to ostavljalo utisak da se Jugoslavija približava NATO-u.
      
       Na početku knjige imate malu opasku kako je ironija što je sada NATO tamo gde je nekada bila Jugoslavija?
       - Zaista je to ironija. Na neki način, Jugoslavija je u oba slučaja, i prilikom osnivanja, a i sada pomogla NATO-u da preživi. Mnogi od nas mislili su da će posle kraja hladnog rata NATO prestati da postoji zato što je on bio stvoren da zadrži Sovjetski Savez. Krah Jugoslavije dao je NATO-u priliku da preživi. Jednim delom tu su i istočnoevropske zemlje koje zbog straha od Rusije traže neku vrstu zaštite. Može se reći da je Jugoslavija "kept NATO afloat" - održala NATO na površini.
      
       Kako objašnjavate činjenicu da su SAD i Jugoslavija, i pored toga što su bili ideološki neprijatelji, u stvarnosti bili izvrsni prijatelji?
       - To je prava kompleksnost hladnog rata. Ako smatramo da je hladni rat bio samo sukob dve ideologije, onda ne možemo da objasnimo kako su SAD i Jugoslavija bile tako bliske. Jedino objašnjenje možemo naći ukoliko prihvatimo da je ne manje važan sadržaj hladnog rata bio ko će kontrolisati Evropu - SAD ili SSSR. Ideologija nije bila toliko važna za kreatore političkih odluka kao što je bila važna za javnost. Kad vidite fotografiju na omotu moje knjige, videćete koliko je Dalas srećan u društvu s Titom. Slažem se sa onima koji kažu da Trumanu i Ajzenhaueru nije bilo sasvim prijatno da održavaju odnose između SAD i komunističke Jugoslavije, ali oni su se i pored toga uporno borili s Kongresom da pomognu Titu. Posebno je Dalas služio kao najveći saveznik Jugoslavije.
      
       Henri Kisindžer u svojoj knjizi "Diplomatija" piše da je posle Drugog svetskog rata Amerika bila za okončanje kolonijalizma. Jugoslavija je bila na čelu pokreta nesvrstanosti koji je imao iste ciljeve i okupljao bivše kolonije. Da li je iz te perspektive Jugoslavija pomagala američkim ciljevima?
       - To je zanimljivo, ali nesvrstanost je bila iritirajuća u američko-jugoslovenskim odnosima. Amerika nije cenila pokret nesvrstanosti. Sjedinjene Države su želele zemlje koje su povezane s nama. Dalas je, recimo, poznat po tome što je javno rekao da je neutralnost nemoralna iako njegova politika to nije odražavala. Mi smo nesvrstanost smatrali zaista problematičnom uz uverenje da bi je iskoristili Sovjeti. Tito je nastojao da ubedi Amerikance kako je to zaista nesvrstanost, a ne sovjetski instrument ili zaklon za sovjetsku kontrolu. U izvesnom smislu, on je služio američkom interesu. Jednom je Dals tražio od Tita da razgovara o nekim pitanjima s Naserom i Tito je rekao da će biti srećan da to učini. Ali, on je prvenstveno služio svojim interesima. Tito je bio veoma mudar, manipulisao je sa svima. Bio je nenadmašan u tome.
      
       Kako objašnjavate Dalsovo obožavanje Tita? On je sa svojim bratom Alenom bio obaveštajac OSS, koji je tokom Drugog svetskog rata vodio sada aktuelizovanu operaciju "Save Haven" o finansijskim transakcijama nacista i jevrejskog zlata,potom američki državni sekretar, ubeđeni antikomunista kome nije smetalo da posle susreta s Titom na Brionima izjavi kaže da je to bio "jedan od najlepših dana" njegovog života?
       - On je u Titu video čoveka koji se bori za nezavisnost svoje zemlje i on je to cenio. Posebno naglašavam to kako je on verovao da bi mogao Tita privući Zapadu. On nije verovao da je komunizam privlačna ideologija. Dalas je kontradiktorna ličnost, ali to je i stara priča kako da se republikanci odlično slažu s komunistima, nasuprot demokratama. Bivši jugoslovenski ambasador u Americi Leo Mates veoma je cenio Dalasa. Mates mi je pokazivao privatne slike, među kojima su neke s bazena Dalsve sestre. Zamislite sliku: šef CIA, državni sekretar, šef specijalnih operacija CIA i ambasador komunističke zemlje uživaju na koktelu pored bazena. To je ludo. Osim toga, zanimljivo je kako se Dals ponašao prema katoličkom kleru u Americi. Katolici su bili veoma moćni u Titovoj opoziciji, a Dals je uvek zvao kardinale kod sebe pre nego što bi Titu poslao novac, ubeđujući ih kako je dobro to što čini.
      
       Imate li više detalja o poseti Koče Popovića Vašingtonu?
       - Ne. To je čak i danas pod embargom. To je bilo veoma frustrirajuće. Poseta Koče Popovića kao načelnika jugoslovenskog Generalštaba američkom Pentagonu bila je supertajna i trajala je pet nedelja. Neki od dokumenata postali su dostupni tek pre dve godine. Iz arhiva CIA nije se mogla dobiti gotovo nijedna informacija o Jugoslaviji. Neke dokumente od 1945. do 1950. CIA je objavila To je velika knjiga, s hiljadama strana, a tu se nalaze samo dve reference o Jugoslaviji. Znam da ima mnogo, mnogo materijala, ali on nije dostupan.
      
       Da li bi možda i danas bio mogućan neki preokret u američko-jugoslovenskim odnosima, kao što je to bilo posle Drugog svetskog rata?
       - Bila bih veoma oprezna i ne bih htela da se mešam u ta pitanja.
      
       DRAGAN BISENIĆ